Umro Tiho Bubalo

Goran Radonjić je javio tužnu vijest. U Beogradu je, u 61.godini, umro bivši medjunarodni košarkaški sudija, funkcioner u FIBA-i i dugogodišnji sportski radnik u KK “Bosni”. Prije samo 4 godine sjedili smo u hotel “Moskvi” u Beogradu.

Tiho-Bubalo

 

Kosarkaška porodica je u šoku i tugi jer ju je u petak uveče napustio nakon iznenadne smrti Tihomir BUBALO – Tiho star 61 godinu.

Naš veliki prijatelj Tiho je u toku svoje 50 godišnje karijere bio igrač, trener, a posebno je značajno obilježio svoje prisustvo u košarkaškom sportu kao FIBA sudija i komesar. Bio je i Generalni Sekretar Košarkaškog Saveza Srbije i Direktor Košarkaške Lige Srbije.

Svi koji su ga znali iskreno žale za gubitkom prijatelja i iskazuju iskreno saućešće suprugi Dušici i kćerkama Simoni i Sari. Otvori integralni članak »

Umro nam je i Sead Cico Dardagan

5 004Prije 45 minuta prestalo je kucati srce našeg velikog prijatelja Cice Dardagana. Sa teškom bolešću uspješno se nosio skoro dvije godine. Umro je u Detroitu, USA. Često smo ga obilazili, puno će nam nedostajati. Uz ovih par slika, iskreno saučestvujemo u bolu supruge Sane, sina Damira i kćerke Sanje, Suada i Vlado Kaluža

5. November 2013 063

 

Snimak od prije dva mjeseca kad smo zajedno bili u jednom restoranu.

2014-10-21Naš posljednji susret uz čašicu!

09.12.2014.

Dardagan Sead

10.12.2014.

Cico

 

Opet nešto nesvakidašnje!

Azra Kavazović mi je poslala dva kratka filma koja je snimio njen sin Ogi Kavazović uz pomoć drona (nije albanske proizvodnje) koji je lansirao sa njene terase u Hadži Idrizovoj ulici (bivša Sutjeska). Snimci su zadivljujući jer nam omogućavaju da Sarajevo pogledamo iz neobične perspektive – lebdeći iznad krovova našeg grada.

Na drugom snimku se vidi dio oko Druge gimnazije sa pogledom na okolna naselja.

Hvala Ogiju i Azri. Uživajte!

Idana nam izmamila suze!!!

Idana Materić, kćerka našeg prijatelja Alije Ramića, napisala je dirljivu priču o Sportskom društvu “Bosna”. Od malih nogu, bila je čest gost na utakmicama KK “Bosne” i u prostorijama USD “Bosna”, baš kao i moje kćerke Sanja i Vesna. Idana sa porodicom živi u Grenoblu, a ovom pričom podsjetila nas je na divne dane i godine provedene u sportskoj ljubavi i zajedništvu koje su bile zadovoljstvo i privilegija brojnih “Bosnaša”. Rezultat je naše trajno prijateljstvo, iskreno i neraskidivo.

Vlado Kaluža

SAD NAVIJAM ZA NAŠE

Bio jednom jedan košarkaški klub, zvao se “Bosna”. Bio, i više ga nema. Ta me vijest pogodila i osjećam se kao da mi je domovina Juga još jednom umrla.

KK “Bosna” mi je kao djetetu bila druga kuća. Osim utakmica, često me tata vodio i u klub, prvo na Titovoj, pa onda iznad knjižare “Veselin Masleša”. Tu su uvijek sjedili neki divni ljudi, koji su izgradili taj klub. Trofeji pod staklom su krasili zidove, tu se družilo, igralo karata, slavile Nove godine… Osjećala sam se kao kod kuće, tu sam imala svoju “raju iz Bosne”. To je bio taj krug prijatelja naših roditelja, za koje i dan danas imam puno toplih osjećanja: Zoran, Mišo, Kindje, Pimpek, Hakija i još mnogi drugi.

Sjećam se ponosa i ushićenja kada bi me tata odveo na utakmicu. Plato na Skenderiji mi je izgledao kao Crveni trg, ogroman (ili sam ja bila mala, ili je svaki taj događaj bio veliki). Dok prilazimo, već se čuju glasovi iz sale. Prolazimo kroz meni dugačke hodnike, približavamo se “srcu”, terenu. Sjela bih na tribine, promatrala zagrijavanje, brojala koliko ko daje koševa i “k’o fol” pravila strategiju utakmice. Iz minute u minut osjećala bih kako se diže adrenalin pred tekmu, i onda dolazi “lopta u sredini” i navijanje. “Bosna” me naučila da volim sport, da strastveno navijam. Tako je bilo, tako i ostalo.

KK “Bosna” je bio ponos grada, pa možda čak i države. Pružao nam je radost i suze. Moje prvo sjećanje je pobjeda na Evropskom prvenstvu protiv “Emersona-a”, tog 5-og Aprila 1979. Tata je bio sa klubom u Grenoblu (gradu u kojem danas živim), a mama i ja smo kući gledale prenos. Tada sam počela navijati, ono iskreno, dušom, srcem i glasom. Tada sam počela grickati nokte. Kako tada, tako sada. Radost i sreća koje sam doživjela te noći vječno su zapečaćeni i u pamćenje i u srce. Tada sam prvi put, sa mamom, naučila plakati od sreće! Avion iz Grenobla je tu noć kasno sletio na Butmir i doveo heroje kući. Ne znam koliko ljudi je u to gluho doba noći dočekalo “Bosnu” na aerodromu, ali se sjećam sutrašnjeg dana, veselja i proslava. Slavio je cijeli grad, slavio je Delibašića, Varajića, Vučevića, Benačeka, Đogića, Izića, Radovanovića, Hadžića, Pešića i čika Bošu (on je bio i ostao čika Boša), čovjeka koji je zaljubljeno vodio taj tim. Sarajevo je slavilo mnogo više od toga, neke vrijednosti kojih je nažalost sve manje.

Uz “Bosnu” sam, ponekad, bila ljuta do bijesa, plakala, kao kada smo u Šibeniku 1983. izgubili zbog sudije. Prvi put sam imala pravo da glasno psujem!

Sve su to osjećanja koja se mogu doživjeti samo uz ekipni sport, kao lekcija za život. Zajedno se borimo, pobjeđujemo i gubimo. Podržavamo i volimo ekipu, kao svoj dom.

A, gdje je danas taj dom, za koga danas da navijam?

Navijam za sve ekipe bivše Jugoslavije, od Vardara pa do Triglava. Nerviram se, glasno navijam, bodrim, radujem se svakoj pobjedi, tužna sam poslije svakog poraza. Kupili smo dresove skoro svih reprezentacija, pretplatili se na satelit, da bi pratili “naše”. Jedino što ne mogu da kupim, to je himna, jedina od koje se i dan danas naježim, ona koja kaže da je “proklet izdajica svoje domovine”!

Za mnoge, to “naše” više ne postoji, to je “tamni vilajet”. A nije, vjerujte mi, evo ga kod mene kući. Naši dečki, koji pored francuskog pričaju i “naš” jezik, pred tekmu navuku “naš” dres i navijaju, onda siđu u baštu pa šutaju lopte, kao i mi što smo radili kao klinci. Čak i djeca iz komšiluka počinju dolaziti kod nas da igraju, a meni, kad ih vidim, srce kao nekada!

Pored “naših”, navijam i za čika Bošu, i sve klubove i državne reprezentacije koje on trenira. A kroz njega, kao i kroz Kindjeta (čovjeka kojeg je čika Boša doveo na foru), ustvari navijam za KK “Bosnu”. Za vrijeme utakmice, možete posmatrati samo čika Bošu i znati šta se događa na terenu, ta njegova strast je neopisiva.

KK “Bosna” je bila “Juga u malom”, simbol bratstva i jedinstva. I nemojte mi pričati da je to zajedništvo bila laž, moje srce zna i pamti da je bilo iskreno, a dječije srce ne vara!

Idana Ramić – Materić  (Grenoble, France)

*****
dodao: ZsH

Dovla.net zamrznut do daljnjeg!

Svemu dodje kraj, pa tako i ovom blogu. Ustvari, blog ostaje otvoren za čitanje, ne znam do kada, ali se ubuduće neće objavljivati novi prilozi, slike ili komentari.

Gala 013
Prošlo je punih sedam godina od prvog priloga, objavljena su 3.332 priloga sa 18.677 komentara i bezbroj fotografija. Do sada je otvoren preko 6 miliona puta. Blog je prošao periode uspjeha i padova, trpio kritike i doživljavao pohvale, bilo je prepirki, svadja i ružnih stvari, a bilo je divnih priloga od velikog broja saradnika, po mojem mišljenju – na veoma visokom kvalitetnom nivou. Blog je obavio i misiju povezivanja pokidanih veza, okupio impozantan broj čitalaca i saradnika i stekao zavidnu popularnost.

No, vremenom je došlo do zasićenja, mnogi saradnici su se prestali javljati, došlo je i do upada hakera i blokade bloga, a rezultat toga bila je i nemogućnost postavljanja komentara i ružnog utiska zbog lošeg izgleda jer su izbrisana slova č, ć, š… blog je polako gubio svoj prepoznatljiv “image”, došlo je do “zamora materijala” pa insistiranje i trud na pukom održavanju života nije najbolje rješenje.

Htio bih se najprije zahvaliti saradnicima koji su blogu dali značaj i sjaj, sa mnogima od njih sam i ranije bio prijatelj ili poznanik, a sa mnogima sam uspostavio prisan odnos i prijateljstvo uz pomoć bloga što je, za mene, još jedna od uspješnih misija bloga. Posebna zahvalnost pripada Zlaji, kao tehničkom uredniku, Kemi kao zahvalnom asistentu i Bojanu za ideju i pokretanje bloga. Naravno, zahvaljujem se brojnim čitaocima koji su otvarali blog u 164 zemlje svijeta!

Ostaje nada da će neko drugi pokrenuti sličan projekat, sa manje ili više uspjeha, gdje ćemo se ponovo moći družiti što je neobično važno posebno za nas “rasute širom cijele planete”.

Hvala svima još jednom uz srdačan pozdrav,

Vlado Kaluža

*****

TUŽAN SAM, ALI KAŽEM DOVIĐENJA.

Zlaja sa Havaja

OBAVJEŠTENJE

Na zahtjev Milorada Bjelogrlića, 13 njegovih priča skinuto je sa bloga. Bile su otvorene preko 43.000 puta uz stotine komentara.

Urednik

Nenad Veličković : Monopoly u staklenim tornjevima Sarajeva

Ako je obnova posustala, pa još ima zgrada vremenom pretvorenih u saksije, izgradnja se zahuktala i osvaja sve najbolje placeve u epicentru grada. Na suncem kapitala obasjanim utrinama niču poslovni tornjevi, tržni centri, luksuzni hoteli, elitni stanovi, i uz njih skoro neprimjetno na svakom koraku bogomolje. U njihovoj sjeni raspadaju se od vlage i zapuštenosti klinike, cvjetaju pukotine u zidovima muzeja i galerija, puše propuh kroz škole i vrtiće, hrđa glođe pruge i žičaru, nikome ne pada na pamet da obnavlja domove kulture i opservatorije. Maturanti polažu ispite na kladioničarskim tiketima. Narodne kuhinje pune su dobrovoljnih davalaca krvi. Umjesto mlijeka i žita, otkupljuje se zlato i srebro. Žiranti se vješaju na tavanima nedovršenih kuća. U bankama matičnih ćelija sva su djeca jednaka, ako nisu siromašna.

Sarajevo-39

Siromašni ne igraju Monopoly

Siromašni su toj igri pijuni, čiji se život sveo na nevoljno kruženje, od mjeseca do mjeseca, od plate do plate, od penzije do penzije, sve manje, sve rjeđe, sve nesigurnije. I sva je sreća u tome da se prođe taj krug nevidljivo, na prstima, jer uvijek može biti gore, može se minsko polje pretvoriti u more živog blata. Preračunavaju se impulsi, sabiraju se pika-kartice, jure se sniženja i akcije, čekaju se rasprodaje, reprogramiraju se krediti, prodaje se nakit, kuha se krompir i prži luk, tuku jaja i delje stelja, živi se od koncerta do utakmice, od serije do dnevnika, od crne hronike do smrtovnica i sve to baš pijunski, u tuđim prstima i planovima, bezvoljno i krotko.

A za tim olimpskim stolom na kojem je tabla s Monopolom, nova klasa ratnih pobjednika podiže vile i hotele, preuzima cijele ulice i kvartove, privatizuje željeznice, bolnice, struju, vodu, vazduh.

Otvori integralni članak »

Naim Logić: Chicago Basin (Colorado)

Za Labor Day vikend sa Ramizom i Kenanom napravili smo nezaboravnu turu u Chicago Basin u jugozapadnom Koloradu.

Spustili smo se iz Silvertona atraktivnim ćirom do Needletona …

 1

… i posjetili 4 fourteenersa u kruni Chicago Basin.

2

… Windom Peak (14,082ft = 4.292m)…

Otvori integralni članak »

Отац ми је био Жан, мајка Жилијет, а ја Сержан

Срђа Калембер, кошаркаш прве генерације наше репрезентације, с посебним емоцијама дочекује сваки наш меч с Француском, па тако и данашњи у Љубљани

Срђа Калембер прошле године у „Политици”

Француска је моја друга домовина, али никада нисам хтео да узмем њено држављанство јер сам сматрао да бих тако издао Србију – каже кошаркаш прве генерације наше репрезентације Срђа Калембер (85), који сваку нашу утакмицу с Французима дочекује с посебним емоцијама, па тако и данашњу у Љубљани.

И данас држи рекорд са девет титула државног првака: од првих 10 Звездиних узастопних трофеја (1946–55) недостаје му само један, кад је био у војсци. Кад је одлазио с Калемегдана хтео је да ради као новинар, али га нису примили, како каже „из партијских разлога”. Пошто је имао добре везе с Француском, отишао је 1958. и с краћим прекидима тамо остао до 1989.

– Француска ми је била суђена. Мој отац Јован као млади потпоручник, пилот, завршио је војну академију у Шартру пре Првог светског рата, у време кад се стварала српска авијација. Мајка Јулија завршила је гимназију у Паризу. Оца су тамо звали Жан, мајку Жилијет, а кад сам ја стигао у Нант, 1958, постао сам Сержан – говори Калембер који је играо за репрезентацију на европским првенствима у Прагу (1947) и Москви (1953) и на Првом светском шампионату у Буенос Ајресу (1950).

Otvori integralni članak »

Zijada Rajkov: Iz sunčanog Calgary-ja

Eto, još malo pa smo u Brazilu, a u Bosni, umjesto da počnu na zajednički način doživljavati pobjedu momaka koji su zaista sve dali od sebe, da bi nas sviju bar na trenutak odvojili od surove bosansko-hercegovačke stvarnosti, mediji se trude u tome ko će koga nadjačati sa informacijom o navijanju političkih lidera. Vrijeme je da se novinari takvog kova, počnu kažnjavati, poput divljih taksista na sarajevskim ulicama.
Koliko demokratija vlada u Bosni i Hercegovini je najbolji primjer upravo ova struka-novinarstvo! 
Oni u naše ime odlučuju, uz svoje nacionalne šaptače, koga trebamo voljeti, kome se prikloniti i za koga navijati. 
Federacija već godinama na provokacije iz Republike Srpske uzvraća “na turski način“, a Republika Srpska “na srpski”.

files
A u Brazil idu oni kojima su i REPUBLIKA SRPSKA i FEDERACIJA BiH UCRTANI  NA  MAPI  KAO  DRŽAVA  BOSNA i HERCEGOVINA.

Otvori integralni članak »

←prethodni