Uspješne Sarajlije o kojima se malo zna

O uspješnim Bosancima, posebno Sarajlijama, širom svijeta dosta se piše, ali veliki broj talentovanih i uspješnih mladih ljudi vrijedno radi bez velike pompe i siguran sam da čitaoci i saradnici ovog bloga imaju na desetine blistavih primjera o kojima se malo zna i koji zaslužuju našu pažnju i poštovanje.

Predsjednik USA Barak Obama nedavno je posjetio jednu softfersku firmu u Washingtonu koja je formirana prošle godine i, u jeku recesije, upeterostručila broj zaposlenih sa tendencijom da ove godine nastavi sa impozantnim rastom. Jedan od osnivača firme je Ogi Kavazović zajedno sa svojim kolegama sa kojima je diplomirao na prestižnom univerzitetu Harvard. Sa ponosom pokazujem ovu sliku prijateljima u Americi.

Otvori integralni članak »

Olimpijac koji je učio na greškama

Bivši gimnastičari Azra Jajatović i Bato Rafajlović pronašli su zanimljiv članak o Miroslavu Ceraru objavljenom na portalu POLITIKA Online od autora Svetlane Vasović – Mekina:

Kralj na konju s hvataljkama je posle sportske karijere postao advokat, sada mu je najlepše sa unucima. Nedavno je proslavio sedamdeseti rođendan.

Legendarni Olimpionik, kako zemljaci tepaju gimnastičaru Miroslavu Ceraru, nedavno je napunio 70 godina, a tim povodom od predsednika Slovenije Danila Tirka dobio najviše državno odlikovanje. Sve je krunisano biografskom knjigom „Miroslav Cerar in njegov čas” (u prevodu: Miroslav Cerar i njegovo vreme, u izdanju Gimnastičkog saveza Slovenije) koja sažima bogatu karijeru nadaleko čuvenog sportiste čije ime se od 1999. nalazi i u Internacionalnoj kući slavnih gimnastičara.

Miro je, kako ga porodica i javnost zovu od milja, osvojio (mnoge verovatno i ne bi trebalo podsećati) mnogo medalja na olimpijadama i prvenstvu u Ljubljani „za Sloveniju i Jugoslaviju”. Cerar u svojim sećanjima ne poništava period Jugoslavije, čemu su skloni savremenici:

– S ponosom govorim o tom periodu jer sam se takmičio u državi koja je imala više od 20 miliona stanovnika. Danas je drugačije – lakše je ući u državnu reprezentaciju. U moje vreme se od sportiste mnogo više tražilo. Takmičili smo se kao amateri, bez ikakvih posebnih uslova, a svako od nas je morao da se pobrine i za svoju egzistenciju, šta će raditi kad izađe iz sporta. Politika je učinila da se danas mnoge pozitivne stvari zaborave, na primer da smo u očima Čeha, Mađara, Poljaka i drugih istočnoevropskih zemalja kao Jugoslavija izgledali kao Amerika. S našim pasošem smo mogli slobodno da putujemo, svuda smo bili popularni. Danas je mnoge sramota da to priznaju – ističe. Otvori integralni članak »

Vojo Ristić: Prijatelju mome Djidjiju

Ako već živimo u vremenu koje polako nestaje kao pijesak iz pješčanog sata medju prstima i dotrajava uporedo s’ nama, onda je zima najgore doba u sagledavanju tog vječnog zakona prirode koji neumoljivo potsjeća da život i vrijeme uporedo vode istom kraju, a čovjek se eto uporno bori da opravda onu Andrićevu misao, po kojoj je život neshvatljivo čudo koje se neprestano troši i osipa, ali ipak traje. Generacija kojoj pripadam odavno se i nepovratno “osula”, pa tako kad se čovjek vremenom osami i umota dušu zimom svojih godina i osjeti duboko negdje u stomaku tugu umirućeg dana, teško je onda savladati plimu melanholije i ne prepustiti se sjećanju  u napuklinama uspomena. A one su jedino istinito ogledalo iza koga povremeno i bez nekog reda izlaze likovi starih drugara koji su ili ostali tamo gdje više nisi ili su se rasuli po dalekim meridianima ili ih jednostavno više nema. Ponekad mi se učini kao da znaju koliko nedostaju, ne samo da podijelimo ono sto nam je od života jos preostalo, nego i da pokušaju da razriješe onu vječnu dilemu “šta bi bilo ‘a da nije bilo”, koja sve nas prokletnike što su jednom napustili svoj dom, uporno progoni u našem naivnom nastojanju da dokažemo sebi i matoroj nepovjerljivoj savjesti kako dotrajavanje u dobrovoljnoj emigraciji nije nekakva božja kazna , nego izraz čovjekove slobodne volje. A onda je danas javljeno za Djidjija. Otvori integralni članak »

Umro nam je i Djidji

U dalekoj Nigeriji, umro nam je veliki prijatelj Hajrudin Hadžiosmanović – Djidji. Evo jedne slike iz Trsta sa jednog od naših “ratnih druženja” u vrijeme dok je Boša Tanjević bio trener “Stefanela”. S lijeva na desno Nećko Rustambegović, Vlado Kaluža, Alija Ramić, Mirza Delibašić, Djidji Hadžiosmanović, Boša Tanjević, Mladen Cakeljić i Ljubiša Lučić (snimak sa početka 1994.godine).

Otvori integralni članak »

SRETAN DAN ŽENA

Jednom davno čestitah ljepšoj polovini bloga 8.mart s pjesmom “Nedaj se Ines”. Bila je to virtualna Ines. Ovogodišnji praznik obilježavam jednom stvarnom Ines, poveznicom dvaju meni najdražih gradova.Mare Mulica započela je karijeru u Splitu, a pola vijeka provela pored Miljacke, podno Trbevića.

Čestitam INES FANČOVIĆ 65 godina plodnog umjetničkog rada i nek vam je, ženski rode, sretan vaš dan. Otvori integralni članak »

ZONA SUMRAKA Tito, Jugoslavija i ja

Jugoslavija je već odavno mrtva, ali nije pokopana, pa zaudara, tvrdi u dokumentarnom filmu Željka Mirkovića“Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povijest” Miljenko Jergović, uz Marka Vidojkovića domaćin filma. Dvojica pisaca, Hrvat i Srbin, putuju Autoputom bratstva i jedinstva i demistificiraju prešućenu povijest Balkana. Put započinje tamo gdje je jugoslavenska budućnost zapravo i ubijena, u Bleiburgu, a završava na makedonsko-grčkoj granici.“

PIŠE ZLATKO GALL

Ova kratka i jezgrovita notica kojom se Večernji list osvrnuo na jedan od hitova s ovogodišnjeg festivala dokumentarnog filma dobila je, kako to već biva u hrvatskom medijskom prostoru, i svoje naličje na portalu. Točnije, “komentare” koji su, uvijek kada je tema Jugoslavije ili pak lik & djelo Miljenka Jergovića u pitanju, mučni iscjedak nepatvorenog govora mržnje. Otvori integralni članak »

Zlatko Badovinac: Iz istorije stare Skenderije

Pošto slike ne mogu slati uz komentar šaljem ih ovim putem.

Pero Filipović je spomenuo, a ja obećao jednu sliku sa tribina teniskog igrališta na Skenderiji. Slika je snimljena 1955. Autor fotografije je poznati Miki Ðurašević koji je za ovu snimku dobio prvu nagradu. U sredini slike je moj brat Srećko (s tregerima) koji je neposredno iza toga dobio meningitis i život mu je visio o koncu. Dežurni liječnik iz Vrazove nije prepoznao bolest iako se dijete gubilo i kočilo. Tada je mama pozvala komšiju doktora Splavskog koji je ugledavši raširene zjenice konstatirao da je u pitanju mozak. Dao mu je, za to vrijeme, skupu injekciju penicilina i hitno uputio u bolnicu. Zahvaljujući toj injekciji Srećko je preživio.

Iza toga, mama je u “Oslobođenju” ugledala ovu sliku i odmah se uputila potražiti autora. Našla ga je na radnom mjestu, a iza njega na zidu visila je ova fotografija. Sva usplahirena zamolila ga je da joj proda tu sliku jer je na njoj njen sin koji se ponovo “rodio”. Čuvši razloge, okrenuo se bez riječi, skinuo sliku i poklonio joj.. Otvori integralni članak »

Sarajlijama zlatna medalja

Prošle jeseni Caki, Ićo i ja smo posjetili stare prijatelje na Hvaru i u Pločama i o tome pisali na blogu uz brojne slike druženja sa Bakirom Rudićem, Ninetom i Enisom Pilipović, Srećkom Rabejštajnom, bivšim poznatim sarajevskim sportašima. Tom prilikom smo javili o Bakirovim uspjesima u proizvodnji maslinovog ulja i nagradama koje je osvojio na medjunarodnom sajmu u Splitu. Sada je došla vijest o još većem uspjehu:

Draga Suada i Vlado, draga rajo!

Znam da će vas obradovati vijest stigla jučer sa Hvara. Baka i Sena Rudić su na nedavno održanoj VI. MEDJUNARODNOJ MANIFESTACIJI MASLINARA MEDITERANA – “MASLINA SPLIT 2010.”, na kojoj je prijavljeno 1049 uzoraka ulja i njihovih proizvoda iz 12 zemalja, osvojili  dvije zlatne medalje u kategoriji EXTRADJEVIČANSKOG HLADNO PRESANOG MASLINOVOG ULJA.

Da kuriozitet bude još veći oni su poslali 2 uzorka ulja pod različitim šiframa, na Bakino i Senino (kovertirano) ime, i postigli ovaj rijedak uspjeh. Lanjska bronzana medalja se ove godine, izgleda, nije slučajno pozlatila. Unatoč njegovoj popularnosti kao trenera lokalne boćarske ekipe, njegov lanjski uspjeh, škutori su teško svarili, a kako će sada progutati Bakotinu knedlu ne znam. Nek mu je bog na pomoći, što je previše, previše je, da im Bosanac dijeli lekcije na sred Hvara. Bravo Seno, bravo Bakota, ponosimo se i čestitamo im.

Puno pozdrava, Ićo

PS. U prilogu jedna svakodnevna sličica sa jutarnjeg kahvenisanja Sene i Bake u njihovoj kućici u Poljici na Hvaru. Otvori integralni članak »

peđa kojović: sarajevo se promijenilo

Objavljeno na ZOKSTER blogu.

Početkom aprila 1992. godine, dok smo mama, moja mala sestra i ja protestovali pred zgradom Skupštine u Sarajevu, pokušavajući da s još nekoliko hiljada ljudi na taj način spriječimo izbijanje rata, moj stari je bio u Italiji na službenom putu. Nije to bilo ništa neobično. Stari je često odlazio na međunarodne skupove očnih ljekara s kojih nam je donosio čudesne priče o velikim i dalekim gradovima, o neobičnim ljudima, o bolestima koje haraju po nama nepoznatom svijetu i, naravno, “naručene” poklone.

Vidjevši na vijestima da je rat, nakon višemjesečnog smucanja po provinciji, odlučio je krenuti u naš grad, nabrzinu je spakovao stvari, sjeo u avion i prvo odletio za Beč, a onda iz Beča za Beograd. Pošto je avionski saobraćaj između Beograda i Sarajeva već bio prekinut, stari je sljedećeg jutra sjeo na autobus i otišao u Tuzlu, a odatle malim kombijem u Doboj, gdje je uhvatio posljednji voz iz Bosanskog Novog za već opkoljeno Sarajevo. Kad je, nakon nekoliko dana putovanja, napokon došao kući i vidio da smo mama, Snježa i ja živi i zdravi, nabrzinu se istuširao, obukao čisto odijelo i otišao u bolnicu “da vidi šta mu je s pacijentima”.

Moj stari je očni ljekar, hirurg, apolitičan čovjek i rat je, logično, proveo radeći svoj posao u bolnici. U početku je, kao i prije rata, ustajao u šest sati i nakon doručka i brijanja odlazio… automobilom, ukoliko to za naš Wartburg nije neprikladna titula, na posao. Otvori integralni članak »

Мој пас је живео боље од мене

Љубодраг Симоновић Дуци

Некад један од најбољих кошаркаша света прича о одласку са Олимпијских игара, језивом Шумахеровом искуству, мистерији око Трајка Рајковића, свађи са Зораном Ђинђићем, истини о Соњи Хени, лажној и истинској љубави, потреби за женама…

Непријатељи Љубодрага Симоновића Дуција кажу за њега да је луд, а он је могуће је , по свему што пише и говори, испред времена у коме живимо. Пре четрдесетак година био је један од најбољих кошаркаша света. Али, кад је суочен са ставом Међународног олимпијског комитета (МОК) да екипа дрогираних спортиста остаје у такмичењу, напустио је Игре у Минхену (1972) и променио мишљење о вођама спортских догађаја. За њега је, од тада, врхунски спорт само „рекламни пано великих компанија и гладијаторска борба „робова”, а не надметање и ослобађање човека кроз игру”. Otvori integralni članak »