Ducan ponovo radi
Vjerujem da ste se malo odmorili od bloga, ali da ste i pozeljeli neku svjezu vijest ili fotografiju. Za pocetak, informacija o vec najavljenom preseljenju u Michigan. Nakon zamornog pakovanja koje je trajalo petnaestak dana, stvari su otpremljene a Robi i ja smo krenuli, svako svojim autom, na daleki put koji je trajao puna tri dana (uz tri nocenja u Nevadi, Nebraski i Iowi). Prosli smo kroz deset americkih drzava i, kada smo konacno dosli na odrediste, moj odometar je pokazao da sam presao 2.41o milja ili preko 3.800 kilometara!
Prije dolaska u novu Vesninu i Robovu kucu, proveli smo 3 dana na sjeveru Michigana uz obalu jezera Huron, u vikendici Robovih roditelja gdje su vec ranije dosli Suada, Vesna i Ian. Bio je praznik, 4.juli ili Dan nezavisnosti, cini se da je cijela Amerika negdje krenula na put. Parade i vatromet u svim vecim mjestima privremeno su potisnuli tmurne vijesti iz Iraka i Afganistana, ali su bomba-automobili u Londonu i Glazgovu vrlo brzo vratili paznju na svakodnevne brige.
Tokom dugog puta nije bilo vremena ni prilike za obilazak, posmatranje ili snimanje interesantnih predjela, pa su snimci uglavnom pravljeni kroz sofersajbu, oz opasku da sam stalno pratio Robija, pazio na promet, a sve pri dosta velikim brzinama (nekada i do 150 km/h) sto je opravdanje za kvalitet i izbor objekata. Ipak, u albumu se nakupilo dosta snimaka, ali sam ponovo nesto zabrljao u albumu i ocekujem kritiku (ali i pomoc) mog supervizora Bojana.
Konacno smo uselili u novu kucu, tacan naziv mjesta je Williamston a nalazi se u predgradju Lansinga. Ima samo nekoliko hiljada stanovnika, ali se nalazi u divnom krajoliku prepunom parkova i sume, a sve kuce su prilicno odvojene, sa dosta velikim “okucnicama”. Nekoliko slika nase kuce i blize okoline mogu docarati ambijent mirnog mjesta. Uz mucu je i malo jezerce, a njihov dio okucnice proteze se i iza jezerca. Vec sam se posvadjao sa divljim guskama koje su dosle iz Kanade i ovdje se stalno nastanile, a cesto dolaze ispod nase nadstresnice pa sam nabavio specijalan stap jer su me upozorili da dva guska znaju biti veoma agresivni. Pored guska, ima dosta ptica, vidjeli smo i jednog dabra, a na jezero cesto dodje porodica jelena, srne i dva mlada “bambija”. Za nas sa zarkog juga, atmosfera kao u filmovima.
Neki dan smo imali i prve goste - Sarajlije iz Detroita - Sanu i Cicu Dardagan koji se spremaju da, krajem septembra, postanu “povratnici” kako popularno zovu Sarajlije koji se vracaju u svoj grad. Nakon sto smo u Arizoni i Kaliforniji ostavili dosta prijatelja i poznanika, ovdje ce nam veliki problem biti nedostatak druzenja sa “nasom rajom”, pa ovaj blog za nas dobija sve veci znacaj.
U ovom prvom javljanju, evo i par slika koje je poslao “lutajuci reporter” Caki koji se malo “skrasio” u Sarajevu, ali je vec odleprsao na desetodnevnu turneju po Egiptu sa svojom dragom kcerkicom Sanjom, pa ocekujte kraci izvjestaj sa prigodnim fotografijama. Na ovim slikama su Ljubisa - Bugar, Fjurlo, Caki, Bajro “suvaka” i Pera, a na drugoj fotografiji je moj nekadasnji kolega iz “Svjetlosti” Rifo Mulabegovic i Prof. Milos Trifkovic - Triva. Prije desetak dana, Caki i Sanja su bili na crnogorskom primorju odakle je i ova slika snimljena u bokokotorskom zaljevu.
Eto, za pocetak malo informacija uz dosta slika, a vec ima materijala za nastavak aktivnosti bloga, poruke su vec pocele da pristizu i nadam se da ce mi unuk dozvoliti da jedan dio vremena provedem uz kompjuter, a vec u ponedjeljak Suada i ja krecemo na novo putovanje - u Evropu. Nakon par dana u Minhenu, zatim u Zagrebu i Sloveniji, eto nas krajem jula u Seheru uz nadu da ce ovaj put biti vise poznatih lica (iz dijaspore) nego prosli put u januaru ove godine. Radujemo se i susretima sa nekim redovnim posjetiocima ili saradnicima bloga koje ranije nismo poznavali.
Dobro dosli tamo i na blog. Sretan novi pocetak.
Dobro dosli ma gdje stigli.Moram priznati da sam iskreno uzivala u slikama sa kojima ste nam docarali vasa putovanja, predjele do kojih sigurno necemo imati prilike stici.
A sto se bloga tice vjerujem da je svima nedostajao kao i meni.
Jos jedno ljeto se kotrlja, a i poceli su god.odmori, pa ce sigurno biti javljanja i sa drugih lijepih mjesta ovog sirokog svijeta.
topli pozdrav svima
lajla
Dragi Vlado i porodico,
Dok si ti lutao kroz vestern filmove ja sam sjedio u Varsavi i odrzavao logistiku mog posla u Skoplju,kako ga nazva jedan moj bivsi prijatej”Kupovavao paprike i paradaiz u Kumanovu”,radove na velikoj mlijekari koja se tamo gradi za potrebe EU i cijelog tog kraja.Zato sam danas nasao ovaj clanak u Politici i napokon u njemu i mog izgubljenog prijatelja sa Arhitekture iz Sarajeva koji je,rastao na istom drvetu kao Kilo ,Ico,Ivo,Ankica,ja i mnogi drugi i zamijenio Kustu u mnogo cemu i dokazao da grad cini ljude, isto tako kao sto ljudi cine grad.Evo saljem ti ga ovako pa ti uradi s njim sta hoces.Pozdrav svima,Pego
Интервјуи култура
Никола Стојановић
Не осећам тријумф због награде
После 17 година у бункеру због опортуниста и политичких утицаја, филм „Belle epoque” Николе Стојановића освојио Гран при на фестивалу у Новом Саду
Никола Стојановић
(Фото Л. Вулетић)
ИНТЕРВЈУ
Гран при „Ибис” за најбољи филм Првог филмског фестивала Србије, који је управо одржан у Новом Саду, освојио је филм „Belle epoque или Последњи валцер у Сарајеву” Николе Стојановића, а овом делу су припале и награде за најбољу женску улогу, за музику, сценографију и за маску. После 17 година „тумарања” по мраку разних бункера, Стојановићев филм сада живи једини прави мрак, којем и припада – таму биоскопске дворане.
Никола Стојановић, филмски редитељ и сценариста, историчар и теоретичар филма, ових дана радо говори о свом филму, дуго сањаном сну. Праведан као на испиту из историје филма, када пажљиво слуша и мери знање студента, разумевање и познавање настајања и одрастања кинематографије, професор Стојановић је срећан, али и сетан. Због тога и изостаје питање: „Очекују ли нас можда поново „belle epoque” – боља времена?” Ипак…
Шта за Вас значи гран при на Филмском фестивалу Србије у Новом Саду?
Последњих двадесет година потрошио сам на два пројекта која су паралелно настајала и са тешкоћама остварени. Један је филм, а други књига под називом „Режија: Акира Куросава”, објављена крајем прошле године. Данас су оба пројекта завршена, а књига је добила и признање као капитални пројекат. Да се нашалим, сада кажем да сам капиталиста, прошао сам транзицију и имам два капитална дела. Међутим, то јесте био кошмарни сан. Нико не може да претпостави како сам пролазио кроз све ово, јер све што радим, радим одговорно, било да је то кување кафе, кување ручка или снимање филам. Сада, када је све окончано, осећам задовољство, без осећања тријумфа или сујете. На првом националном фестивалу Србије мој филм је апсолутни победник. Знате, боље је када награђују него када бију. То се код нас смењује.
Који су кључни разлози онемогућили да завршите филм?
Филм је настајао крајем осамдесетих година прошлог века. Реакције на квалитет сценарија су биле позитивне и он је 1989. године убедљиво заузео прво место на конкурсу СИЗ-а кинематографије БиХ. Снимали смо током лета 1990. године и, када сам измонтирао прву верзију, сви који су филм гледали били су задовољни. Када је почео рат, промениле су се и околности. Ако се сетимо, 6. априла 1992. године Немачка је признала независну БиХ, супротно ономе што се у Сарајеву догађало 80 година раније. Преко ноћи, естаблишмент у Сарајеву се преокренуо, негирајући део историје и ставио замерке мом филму. То није било трагично већ комично или, боље рећи, трагикомично. Не презирем такве људе, сажаљевам их јер се окрећу као петао на крову, сходно томе како ветар дува. То су опортунисти у домену уметности, који се приклањају политици и политичким трендовима о којима је снимљено много добрих филмова, као што је, на пример, „Мефисто” Иштвана Сабоа. Поред политичког утицаја, ту се очитовао и недостатак професионализма у нашој кинематографији. За филм су биле заинтересоване многе утицајне личности филмског естаблишмента, али су сви посустали. Нису имали поверење да тај филм заслужује да буде завршен.
Али, у Вашем филму политика је тек у другом плану?
Овај филм је уметничка визија и у њему нема политичке реторике. Од почетка рада на филму говорио сам да није реч о реконструкцији епохе, већ о реконструкцији мог виђења те епохе. Тиме се нисам оградио од политике, али, моје виђење припада уметности. Главни јунаци филма су, за историју, маргиналне, анонимне личности, а историјске личности сам још у првој верзији филма сврстао у статисте „са задатком”. Машту не спутава никакво ограничење историјских података.
Добрим читањем историје на овим просторима предвидели сте, чини се, многа дешавања?
Сећам се да смо снимали сцену демонстрација испред катедрале у Сарајеву из 1912. године. Реконструисао сам прве сарајевске политичке демонстрације прошлог века, које су биле у знаку уједињења Јужних Словена и отпора аустроугарској окупацији. Друге сличне демонстрације уследиле су 1992. године, 80 година после првих. То су једине две манифестације грађанског незадовољства у Сарајеву. Сценарио је настајао крајем осамдесетих година и антиципирао сам да ће се крај века у неким аспектима поклопити с почетком века – слично незадовољство и немири, Сарајево, поново у епицентру међународних догађаја, крвави расплет и распад дела Европе по шавовима. Не знам да ли имам пророчке способности, али непогрешиво повезујем. Сада ми говоре да филм није застарео већ је добио на вредности јер резимира цели 20. век.
У тему одрастања главног јунака у Сарајеву, уградили сте и „детињство” кинематографије на Балкану. Колико је то последица Вашег педагошког рада на филмским академијама у Сарајеву, Новом Саду и Београду?
Само звучи да сам се као професор историје филма закачио за тему „детињства” кинематографије. Намера да направим филм посвећен пионирима филма није дошла као последица мог педагошког рада и бављења историјом филма, већ обрнуто. Студирао сам и завршио архитектуру, али сам знао да ћу се бавити филмом. Био сам члан кино клуба у Сарајеву, писао о филму и уређивао студентски лист „Наши дани”, покренуо филмски часопис „Синеаст”… Пошто сам се као страствени филмофил бавио прошлошћу филма, добио сам понуду да предајем историју филма. Књигу о Куросави замислио само као филмофил који истражује великог редитеља, а не као докторат. У целом овом послу сам зато што сам фанатик за филм. Жао ми је када на Другом каналу РТС-а нема филмова у 14 сати, зато што се у том термину преносе седнице Народне скупштине. Волим старе, црно-беле филмове. Они су чаробни и ниједан дигитални, анимирани ефекат не може да замени њихову лепоту доживљаја.
————————————————————————–
Декаденција филмске уметности
Да ли ће филм „Belle epoque или Последњи валцер у Сарајеву” бити приказиван у биоскопима?
Немам дистрибутера. Када сам га започињао био сам убеђен да је и комерцијални и уметнички пројекат. Али, када су ми неки рекли да „Belle epoque” није комерцијални пројекат био сам шокиран. Ипак, пошто сам професор историје филма јасно ми је у чему је проблем. У последњих 15 година завладала је декаденција у филмској уметности. Од када је Тарантино најбољи редитељ у Америци, а у Европи Алмодовар, то је сигуран знак да је укупни квалитет светског филма опао.
Иван Аранђеловић
[објављено: 12.07.2007.]
Dragi Vlado,
Vjerovatno sam prvi koji je mogao procitati da ste sretno stigli, jer nam je vremenska zona ista. I, naravno, do su drugi jos spavali, “prvi” sam odgovorio, pozelivsi srecu u novoj sredini i sa nadom da cemo se uskoro viditi. I kao sto to ide kod staraca, zaboravio poslati pa nisam “prvi”.
Posto idete u Bivsu, susret se odgadja do jeseni.
U Sarajevu pozdravite sve koi su nam zajednicki prijatelji i poznanici.
Mikica i Zeko
Najljepse zelje i srecu u novoj kuci zele vam vasi Dekovici.Slike su sjajne i lijepo smo skupa sa vama prosetali Amerikom, te vidjeli jednu zaista sretnu obitelj na okupu.Sretan put u Europu!Dekovici