M.Pavlović: Odnos etike i estetike

Od ničega nešto, a opet nešto. Lijepo  je to bilo nedavno zapažanje Vlatka
Slokara na moje “Liguranje niz Mount Deponiju”;  inspirisalo me je da se
upustim u ovo jeftino filozofiranje na temu etike i estetike.

Iako sam znatno mladji od mojih “suparnika” po klikovima i njihovim
“navijačima”, oliti “navijačicama”, posjedujem znatna iskustva
svojstvena čak i tzv “metuzalemima”.  Šta je etika, a šta estetika,  kako
te dvije moralne , kvazi principijelne, sa jedne, možda  kanonsko-dogmatske, a
sa druge liberalno, pa čak i anarhijski usadjene konstrukcije ljudske
djelatnosti,  mogu funkcionirati zajedno?

Tu se , apsolutno nefrustriran , te poslovično nekomercijalizovan, dosjetim
jednog od posljednjih ispita koje sam birvaktile polagao na FPN Sarajevo (za
koju instituciju znanja moj komšija u Torontu , Pero Lasica, predstavljen od
urednika ovoga bloga i mene, kao vrsni komercijalista, sa diplomom sarajevskog
Ekonomskog Fakulteta, kaže da je bila škola do podne). Bez obzira na njegove
visokonaučne trudove na ondašnjoj superiornijoj znanstvenoj instituciji
Ekonomiji (dogovornoj), upuštam se u slijedeću iskrenost:
Vazda mi je bio cilj za prolaznu  ocjenu da se izborim na la(ha)k način barem.

Tog davnog sarajevskog  junskog dana sam se isprsio iz sve snage kod onoga što
si je umislio da sve zna: dr.prof Rasim Muminović, lično, dakle(m). Nisam ni
mislio da taj ispit polažem baš tog dana. Sjedio sam, još od jutarnjih
časovnika  sa velikim brbljivcima, čuvenim Pekom Markovićem i  jos čuvenijim
Rakom Marićem, u bifeu kod Seje, u podrumu fakultetskih prostorija i, tom
prigodnom prilikom, ljuštio ko zna koju lozu.

Kraj nas, podobro upjančanih, dva momka se strogo preslišavaju , štreberi do
daske, po sjećanju; jedan iz Viteza, a drugi is Prozora
(gradovi u kojima su redovno tramvaji ispadali iz tračnica , te udarali
direktno u narodna pozorišta i slične institucije). Prilazim im i kažem da sam
i ja slučajno prijavio taj njihov ispit,  pa ih konsultujem po etičkom principu,
na koji način su se pripremali. Kažu da sve znaju kao dva hafiza, sve imaju tu
na papiru, sve odgovore, na sva moguća pitanja.

Možete li mi, momci, dati odgovor bar na jedno pitanje , samo ono najteže, na
koje vi ne računate, i to napismeno. Možemo. Na ovom pitanju kod Rasima svako
pada, evo ti ga. Kažu  tu niko ne prolazi, lukavo se dogurkuju.

Uzmem odgovor na strašno pitanje, ustvari zapisano predavanje dr prof. Rasima
Muminovića, na temu – Odnos etike i estetike.

Odoše  čili momci na ispit kod Rasima-hafiza, a ja se počnem domišljati kako da
se i ja tu nekako taktički pripremim i pojeftino provučem. Samo što sam počeo
kontati, u bife upada Nijaz Pita.

Za njega kažu da je imao briljantnu perspektivu  da pojede stative svih
fudbalskih stadiona Evrope, ali , kada je kao goldžija branio u nekom od timova
FK Sarajevo, toliko je bio hrabar da je glavom izudarao sve stative preko više
puta i jadan –oćoravio.

Tek kad mu se približiš na dohvat trepavica, manje više bujnih mu, mere biti
da te prepozna, ali ako mu se ne svidiš, taj odmah bije.

Kako Pita upade, nadjoh  mu se na toj distanci trepavica manje više bujnih.
Kaže maštoviti  Pita (mislim da je bio od Goražda grada) da me opasno gotivi,
samo da mu  direktno viknem koju lozu.

Nakon nekoliko istoimenih , Pita me kune, šta treba da učini za mene da mi se
revanšira. Tako ga spremim kao asistenta  za moj akademski nastup pred gore
pomenutim Rasimom – Hafizom.

Udjem ti ja tu, totalno upjančan, sa spremnim indeksom i prijavnicom, za ispit
u kabinet profesora koji je tih dana povaljivao najbolje studente fakulteta kao
bekane.

Tamo sjede dva viteško-prozorska štrebera, uvjereni da će dobiti  najviše
ocjene, jer su , ne znam čime bih se kleo, učili mjesecima da bi dokazali
sarajevskoj raji da su ačik najpametniji.

Pusti mene onaj doktorski pametolog, kome ništa ne može da se dokaže u pogledu etike , a jos više
estetike, da sjednem na treću stolicu, te da povučem pitanje za ispit. A, ja
imao odgovor napisan u džepu samo na ono kobno pitanje: Odnos etike i
estetike.

Prije toga sam dogovorio sa  Nijazom Pitom da nogama zalupa na vrata kabineta,
nakon par minuta od mog ulaska i da profesora kako- tako ščepa za gušu i izvuče
vani, dok ja pronadjem adekvatno pitanje.

Tako i bi, ona dva štrebera pokupiše pitanja, pokupim ti ga i ja , a sa vrata
poče tupa-lupa, kao da je  kakva ONO i DSZ vježba otpočela.

Rasim skoči, prevari se, otškrinu hinjski vrata, pa i toliko malkice bi mom
ortaku Piti dosta da ga ščepa za gušu, da ga nešto “priupita”.

U istom času bacim ono “nenamjensko” pitanje, pa medju nekoliko desetina
pitanja pronadjem ono “dogovorno” .

Oj Rasime, stari hafize. Kako upade onako uzrujan i ljut, tako prozva onog jadu
iz Viteza, taj beknu koju, a ovaj ga obori spika. Kaže, ko je sljedeći. Meni žao
onog drugog iz Prozora, pa se prijavim. Izvadim iz džepa ona njegova predavanja
pa ih pročitam  kao da sam na audiciji za koji sarajevski radio program .

Zinuo Rasim. Kaže, ovo je čista desetka! Možda je tada za UDBU radio, većina
profa jeste, neka ih, dobro im je tada bilo. Kaže, reci mi šta si to ti ovdje
meni isplanirao i odradio, ja ne vjerujem da ti možeš ovako o ovom pitanju tako
perfektno izlagati.  Dobro, DRUŽE Rasime (tada) profesoru. Reći ću vam tajnu,
ali mi upišite bar osmicu. Pa se  tu složi akademski autoritet, kukala mu ne
samo majka, nego cjelokupna obitelj. Upisa mi osmicu, tamo gdje je trebalo, pa
me pita kako ti to ovo izvede.

Neka, druže profesore,  ovo sve ostane tajna, možda još ko prodje i do prolaza
kod vas dodje na isti način… Kako izadjoh iz kabineta, onoga jadu iz Prozora,
koji je  tog dana bolje znao gradivo i štivo od podataka u svojoj osobnoj
karti, Rasim je primitivno , neetički, a joč manje estetski , pojeo za fruštuk.

Pita, Peko, Raka i naš dobri bifedžija Sejo, dočekaše me kao doktoranta, a ne
kao običnog studenta. Bife se uskoro napunio svih ostalih, mahom vječitih
studenata, neću ih nabrajati, umalo me nisu na ramenima nosali po saznanju kako
sam Rasima ičarmirao preko Pite.

Da ovaj naš pošteni  blog trpi više megabajta ovakve iskrene memorije , bilo bi
tu još anegdota. Dragi dovlaovci, zašto ne otvorite dušu, ostavite to koji je
jači, najpametniji, tzv”homo univerzale”.

Većina vas je deceniju i više starijih od mene, što znači isto toliko više
šanse za bogatija, čak i veselija iskustva.