Cico Kabiljo: Kanadska zima
Ne znam jesam li kompetentan da pišem o kanadskoj zimi, kad je tu i Nerko Lalić, « pustinjski vuk » sa užarenog pjeska Emirata i Libije, a sada « bijela polarna lisica » iz najhladnijeg glavnog grada svih kanadskih provincija, Edmonton-a (Alberta). Ipak pokušat ću bar malo po svom iskustvu i pričama koje sam ovdje čuo.
Jedno je nesporno, Kanadjani (rodjeni ovdje) u principu vole zimu, vole te vremenske cikluse za koje oni smatraju da pogoduju tijelu i zima im, po meni, ne pada teško. Naravno, ovdje ne govorim o profesionalnim vozačima, gradjevinskim radnicima, školskim brigadirima koji čuvaju djecu na uličnim prelazima i ostalim koji moraju biti vani. Inače, ovdje se ne štedi energija i sve je dobro ugrijano, od ulaza u zgrade i stubišta, zatim sredstava javnog transporta, a o mjestima boravka (uredi, čekaonice, trgovine i td.) da se ne govori. Iskreno govoreći više je neugodno od toplote zimi u toploj zimskoj garderobi kad se boravi na nekom od tih mjesta, nego ljeti za velikih vrućina (i vrućine budu ekstremne).
Jednom prilikom sam ušao u onaj mali pred-ulaz u banku gdje se nalazi bankomat, zima je bila veoma jaka i dubok snijeg i ulazeći i stresajući snijeg sa cipela, onako za sebe kažem: -uh, kakva zima. Neki čovjek koji je tu čekao na red, mi kaže: -Baš je dobro kad je ovako zima. Pitam ga: -A što je dobro, a on kroz smijeh kaže: - Pa, nema komaraca.
Kasnije pričam sa jednim stanovnikom Montreala ovih dana kad je temperatura oko – 20 i sa faktorom vjetra i svih -34 (ne znam kako to mjere) i on me pita:
- Znaš li šta kažu u Sibiru kad je veoma jaka zima, kažem da ne znam, a on odgovori:
-Pa kažu: hladno je skoro kao u Kanadi.
I evo jedne šale koju sam čuo ovdje, nisam provjeravao istinitost, jer na kraju za šale to i nije potrebno.
U nekom indijanskom rezervatu na sjeveru Kanade, krajem oktobra dolazi skupina starijih članova kod poglavice (ovdje se zove ”Veliki šef”) koji je ujedno i vrač, da im pogleda u svoje relikvije i kaže kakva će biti zima. On razbaci po koži sve te stvarčice, gleda ih i kaže im:
- Zima će biti veoma hladna i jako dugačka.
Sutradan svi Indijanci krenu u šumu da nasjeku još drva i da ih slože pored svojih prebivališta. Prodje mjesec novembar, nigdje zime i oni ponovo kod šefa sa istim pitanjem. On ponovi ritual i kaže im da sve govori da će zima biti veoma hladna i da će dugo trajati. Oni opet krenu u šumu da još popune zalihe drva i poslije popravljaju i učvršćuju svoja prebivališta. Prodje skoro i cijeli decembar, ni traga od zime, oni ponovo kod svog šefa sa istim pitanjem, a on im kaće da sačekaju do sutradan, kad će im dati odgovor. Poslije sjeda u svoj džip i u meteorološku stanicu kod svoj prijatelja, te ga upita:
- Molim te reci mi šta vi mislite kakva će biti ova zima.
Ovaj odmah kaže:
Duga i veoma hladna.
Molim te samo mi reci kako to znate, upita ga ”šef”.
Znaš, vidjeli smo već dva puta Indijance u šumi kako sjeku drva i pripremaju se za jaku zimu.
O Indijancima, odnosno “Prvoj naciji” kako se ovdje zovu, nekom drugom prilikom.
Josip Kabiljo Cico
Bato Jeftić: Epistola za gospodina Cicu Kabilja
Poštovani gospodine Cico, dugujem Vam zahvalnost što ste me svojim
akribičnim, zanimljivim, anegdotskim i vedrim pisanjem otkravili i ugrijali
svojom temom o zimi, studeni i hladnoći. Vaša kultura pisanja mogla bi dabude paradigmatski poučna za neke ležernije blogovce, koji u brzini
komentarisanja pogube slova, osakate padeže i zaborave šta im je bio cilj
komentarisanja i saopštavanja.
Osobno ne volim zimu i više sam pristalica one bosanske: “Ko voli
snijeg,dabogda ga nos’o u cipelama”. Valjda je moje životno iskustvo
“isuvise zeblo”, pa sam izgubio smisao za estetski doživljaj zime — ali
sam sa zadovoljstvom pročitao vaš tekst.
Vaše poznavanje Kanade podstaklo me da vam iskažem neke svoje
dileme iz oblasti naučne–fantastike, ili, bolje rečeno, fantastmagorije i
zamolim vas za vaš komentar.
Ovdje, u nestvarno lijepom Vankuveru, manir je mnogih stanovnika da
se “s bogom naduravaju” i ragolićuju se kad napolju puše hladan vjetar i
kad je temperatura i minus tri - četiri C (ovdje vrlo rijetko bude i niža).
Imam dragih i srdačnih komšija Kanadjana koji nikad, ni zimi, ni u jedno godišnje
doba ne oblače duge pantalone, vec su stalno u šorcu kao na kakvoj tropskoj
plaži. Često ne oblače, kada je vakat, džempere i kapute, a o golotrbosti
mladjih žena da i ne govorimo (a ako ćemo pravo takva transparentnost
nije, estetski procjenjujući, idejno devijantna, niti apolitična).
Elem, sada neka pitanja kojim provociram na Vaš odgovor.Da li
dugogodišnje razgolićavanje može, s obzirom na darvinističko-evolucionističke
teorije o promjenama usljed životnih uslova [(klima, sredina, način rada,
upotreba pojedinih dijelova tijela “rad povećava organ” (Engels)] - usloviti to da
stanovnicima poluadamistima (polunudistma) naraste krzno na po zimi
razgolićenim tijelima. I, s tim u vezi, u kom vremenskom periodu bi taj proces
bio završen, a ako se nikako ne očituje i ne završava — da li je Darvin uopšte
bio u pravu? Koliko dugo je potrebno evoluciji da predoči rezultate istraživanja
o pretvaranju čovjeka u homo piluse (dlakave ljude) i je li joj to uopšte
moguće?
U vezi sa ovim razmišljanjima važno je i jedno medicinsko-tekstilno
- ekonomsko pitanje. Ako bi medicina specijalnim hormonima povećala i ubrzala
porast krzna , da li bi vindjakne, zimski kaputi, duge pantalone, kao
staromodni i zaostali rekviziti, prestali da se proizvode, a s tim u vezi tekstilne
tvornice morale bi da obustave rad. Zatim, da li bi krzna bolje grijala, što bi imalo
kao posljedicu prestanak proizvodnje lijekova za reumu, artritis, spondilozu, kok
artrozu, pein kilera, aspirina itd.
Na kraju jedan kolegijalno-blogovski i zemljačko-bosanski savjet.
Kompjuter je savršen izum - samo dirnete onu tipku na kojoj piše delete
i nakon prve rečenice ovog teksta prekinućete moje skribomanske napade na
mentalni integritet Vaše ličnosti .
Srdačno , Bato Jeftić
Da, sta bi o kanadskoj zimi pisali oni koji zive u prostorima u kojim se temparatura zimi spusta i do - 50 C, kao sto sam to dozivio u Otawi 1995. a sada ovde u St. Albertu (Svetom Gradu kako ga domaci zovu)u provinciji Alberta.
Ove zime se hladnoca predstavila u zaista neugodnih - 48 C.Pomalo tih dana sve zamre.Djeca ne idu u skolu, na ulicama je manje vozila ali se zivot ipak odvija.
Edmonton ima natkriveni trzni centar koji je do nedavno bio najveci na svijetu i u kojem se ljudi satima setaju, kupuju i zabavljaju na razne nacine.Mol (trgovacki centar) ima cak i plazu sa vjestackim talasima, pijeskom i svim onim sto pomaze da se stvori iluzija da ste bar na Havajima.Tu je veliki Luna park, klizaliste, bezbroj trgovina, restorana i cega sve ne.
Svugdje vlada redi mir i cistoca prostora.Jedino vam cesto pogled padne na nesto nelogicno (kako to i Cico pise) a to su razgolicena ledja neke mlade Kanadjanke,bluza bez rukava a ne rijetko i “japanke” na nogama.
Takav nacin odijevanja u sred zime mu dodje kao vjerovanje da ce ona (zima) onda brze proci.
Dovoljan je jedan iznimnije suncani dan pa da “prohodaju” kratki rukavi, sorcevi i ljetna garderoba i to sve dok se okolo jos uveliko bijeli snijeg.Ovde ljeto traje kratko i ja pojavu odjece za toplo vrijeme a usred zime, prihvatam kao dodolske pjesme koje prizivaju ljeto.
Sunca ljeti ima onoliko koliko je potrebno da vam probudi zelju za kupanjem, setnjom i sjedenjem na plazi.Kad tamo, voda mutna i toliko hladna da vas potpuno oneraspolozi i vrati vas u stvarnost.
Danas sam na jednom malom skijalistu, koje potpuno lici na ona iz Pajinih prica o ski centrima gradjenim na deponijama smeca,vidio “duboki dekolte” na donjem dijelu ledja uciteljice skijanja.Ovde, dakle ni standardi oblacenja za boravak i aktivnosti na snijegu nemaju onaj “nas” smisao.
Za Vankuver se potpuno slazem da mu je ljepota nestvarna.Ne znaam kakvo znacenje ima maksima “Vidi Rim pa umri” ,pored grada kakav je Vankuver.Ne propustite da ga posjetite ako to mozete sebi da priustite.
Za dvije godine Vankuver ce biti centar Svijeta za publiku koja voli sportove na snijegu i ledu.Sav sadrzaj Zimskih Olimpijskih Igara rasut ce se po objektima tog predivnog grada i nestvarno lijepim planinama sa cijih obronaka gotovo da mozete skociti u vodu Pacifickog okeana.
Svijetu ce tada biti predstavljena planina Whistler, od koje ja nisam vidio ljelepsu i koja zajedno sa svojim susjedom Black kombom cini skijaliste rijetkih kvaliteta.
Za oba gornja teksta se ne zna koji je bolji ali mi je kod oba najvaznije sto naprosto mame da im se covjek prikljuci i bar tako podijeli i uziva u nadarenosti oba autora.
Zato im saljem jedan srdacan pozdrav ,V o z d r a
Mala ispravka. Prica se da je najhladniji glavni grad na svijetu Vinipeg, glavni grad provincije Manitobe, drzave Kanade.Kazu da je stravicno hladno ali sve fenomenalno funkcionise.
Moj prijatelj Jovo Dimitrijevic, bivsi sportski novinar, zivi sa suprugom Majom (nekada zaljujbljenicom u Jahorinu i skijanje) u Vinipegu.Pricao mi je neka vlastita zimska iskustva.Intimno, ovako bez analiziranja i poredjenja, mislim da je ova tacka na kojoj sam ja, hladnija od Vinipega.Bilo bi lijepo da nam to Jovisa objasni.
I njemu saljem isti pozdrav kao i autorima ovih gore tekstova,
Vozdra Jovisa !
Da bi drustvo imalo kompletniju sliku o Kanadi i zimi ove raznovrsne i velike zemlje samo osnovno o istocnoj obali i gradu Halifaxu u provinciji Nova Scotija ili Nova Skotska, po tom pitanju .Nije raj ko u Vankuveru sa klimom ali nije ni tako hladno kao u svim ostalim dijelovima, vrlo, vrlo slicno, skoro identicno sa Sarajevom, u stvari, sto se zime tice.Nema stravicnih minusa, veci dio zime je oko nule ili par stepeni ispod ili iznad.Nevrijeme dodje iz unutrasnjosti i prodje za par dana, i u stvari cim se sudari sa okeanom uglavnom na kisu okrene u samom gradu i okolini. Hladni talasi sa nevremenom i snijegom su vrlo kratki vec godinama ovdje i Kanadska zima nikako da dodje i ostane neko vrijeme kao nekada, kazu da je bilo ranije i snijega i hladnoce ali eto sve se mijenja izgleda.Ovo je Sarajevo sa okeanom ako mozete zamisliti tu kombinaciju, velicina grada identicna(sadasnjem Sarajevu po broju), crnogoricno drvece uz more ili na Trebevicu okean.U toj promjeni klime bilo je par jacih udara vjetra kojih nikada nije bilo ili jako davno. Medjutim proljeca nema nego jedno sivilo, nije hladno i svi tada brisu negdje.Medjutim prava ljepota ovdje su u stvari ljudi.Mislim da su u citavoj zemlji poznati I priznati kao posebno dobri u svakom pogledu koji mozete zamisliti.Svak svakome vrata pridrzava svuda uz osmjeh, sirena se ne koristi u saobracaju, pjesaci su zasticeni i razmazeni, mala djeca slobodno prelaze ulicu i gdje nema pjesackog i svakodnevno moze se vidjeti kako su sva auta negdje stala odjednom jer malo dijete se misli hoce li preci ulicu(van pjesackog) u stvari ceka da stanu svi itd, do krajnosti nevjerovatne sto posjetioci iz ostalih milionskih gradova jednostavno ne mogu shvatiti..nema Indusa ni Sika, nema Kineza, nema ni nasih itd…puno studenata odsvakle, penzionera(najjeftinije ziviti)ovdje se necete obogatiti, nema ferarija.Bolnica, skola, instituta kamara a nijedne fabrike pa ni radnicke klase. Luka, vazduh okeanski, stotine jezera I ljudska toplima.Nekih 400 hiljada dusa zivi I radi I 15 minuta do centra odsvakle…a million u citavoj provinciji….piva slicna Sarajevskom…fenomenalna, mozete probati I on line (ako ste punoljetni)… http://www.keiths.ca/
Pozdrav uvazenom drustvu
Branko Radisic, Halifax
Ovaj interesantan tekst o Beogradu i Kanadi je objavljen u jutrošnjoj Politici.To što se odnosi na Beograd može se odnositi i na sve gradove bivše Jugoslavije.
Како да се вратим у Србију а да и даље учим од ‘њих’?
Сваки пут када дођем у Србију, Канада ми се чини као неки магловити сан који ми се никада није десио. Као нешто тмурно, далеко и нејасно, што нема везе самном - док се мој живот у Србији наставља управо тамо где је стао после претходне посете.
А онда, пошто се испричам са свима, и све их добро изгрлим и изљубим, и наслушам се њихових увек тако смешних догодовштина, нешто почне да ме пецка, и почињу да ми падају на памет неке обичне ствари које чине рутину живота у мојој другој земљи… Учини ми се као да сам некако у Србији загазила назад у прошлост, и видим то на лицима људи који не могу ни да замисле оно што је моја свакодневница у Торонту. И како, мислим се, како да се вратим а да и даље упијам тај тренд којим овај западни свет иде а који чини да осећам да растем као човек, као биће? Јер, није довољно гледати телевизију, није довољно читати у новинама, нити на интернету. Неке ствари се могу једино доживети у интеракцији са људима који другачије мисле, реагују и причају.
И не знам којим редом бих описала које су ме то спознаје учиниле срећном у Канади? Требало ми је времена, на пример, да схватим да пословни људи овде не носе лаковане ципеле, нити накит, и да они који носе одела и кравате у ствари стварају имиџ неке успешности док они који стварно имају моћ, долазе лежерно обучени. Они више немају шта и коме да доказују. Богат човек изгледом се не разликује пуно од неког просечног на улици.
‘Не’ се скоро никада не даје као одговор, а то је управо оно што ме највише погађа код нас. Чак и када их нешто чуди или им је потпуно ново, неће вас спутати нити вам се подсмевати на идеји. Ако се не слажу, оставиће да ви сами урадите како мислите да треба.
А да ли треба одгледати два филма у биоскопу ако сте платили само једну карту? Ја још увек не знам одговор на то питање, али знам да ми је било чудно што то мом ортаку Канађанину чак никада није ни пало на памет. Јер биоскопи углавном имају више сала, па када прођете контролу карата можете после одгледаног филма да одете у неку другу салу и одгледате још један, иако на вашој карти пише да је само за један филм.
Мозда је један од највећих шокова за мене као жену, било откриће да мајка мог момка (Канађанина) иза мојих леђа њему упорно понавља да не заборави да ми помаже у кући, пере судове и брише прашину јер је ‘уморан партнер незадовољан партнер’. А шок је управо у томе што ја то нисам ни требала да сазнам, чујем, видим; дакле било је намењено само њему, јер она стварно верује да жена није роб у кући.
Да су жене опуштеније, да се осећају младе и у својим касним тридесетим годинама, вероватно су сви већ чули. Али да се жене узајамно удружују ради заједничког проблема, то ми је било потпуно ново. Једном сам возећи бицикл наишла на дугачку колону жена која су брзо ходале и носиле пароле типа “Моје груди су лепе и здраве” или ‘Види како су велике’, да би се до краја те километрима дугачке колоне испоставило да су оне платиле своје учествовање у ходању и трчању, а да је прикупљени новац дат за истраживање рака дојке. Сва та енергија на једном месту зарад једне тако опште корисне ствари натерала ми је сузе на очи. У том усхићењу се сетих своје мајке, тетака и остале женске родбине којој би овакав предлог у најмању руку звучао смешно – почев од тога да се скину у шортс и трче…
А да све буде још занимљивије, сличну врсту запрепашћења сам доживела и на једној сахрани, када је сав новац уместо за цвеће, уплаћен за истраживање болести од које је покојник умро. Какав користан обичај и каква симболична прилика да се човек бори против својих болести, а да ту врсту одговорности не сваљује на државу док седи скрштених руку и чека да умре…
Списак свих мојих пријатних изненађења је предугачак, и зато ми је увек жао када чујем да ове људе неко пљује. Жао ми је када неко проведе век фокусирајући се на оно што му се не свиђа уместо да се диви ономе што је добро. Да је пећински човек стао бојећи се промена, где бисмо сада били?
Данијела, Торонто
Blago onima koji su uspjeli da zavole zemlju u koju su dosli. Meni to nikako da se dogodi i pored
ogromne spanske ljepote i toplote.
Osjecanja su mi raspolucena i kad god idem u bivsu zemlju jos uvijek imam osjecaj da idem kuci.
Ovdje je naizgled sve bolje i ljepse; cisto je, ljudi su ljubazni, klima je prijatna, hrane i pica u izobilju, sve dobro funkcionise… ali nesto mi opet fali.
Bice, da je i sa mnom slucaj kao sa onim
povratnikom iz Norveske koji je svaki dan pricao samo o ljepotama Norveske i njenom savrseno uredjenom sistemu, pa ga jedan dan upitase prijatelji: ‘Pa dobro, kad je sve tako idealno u
Norveskoj sto si se vrato u Sarajevo?’
‘Falio mi ovaj nas ciganluk!’
Slavice, ništa bolje niste mogli opisati i dočarati nego što jeste sa ovih par redova.Toliko u tome ima istine i zato bol u duši i srcu ne iščezava. Ovdje sam da bih preživjela jer imam posao, jer tamo ova generacija - plus/minus je samo za penzije, ako je uspiješ dobiti. Ovdje sam jer su mi djeca prestala biti djeca i postali roditelji.
Ovdje mi je “dobro” a tamo mi je lijepo, a moja svekrva uze ono tamo gdje joj je lijepo pa se vrati kući u svoje Sarajevo.
E moji nostalgicari, koračamo putevima bez cilja, preživljavajući dan za danom, izvlačeći ono najljepše iz naših memorija.
Lajla K.
Lajla, drago mi je da smo ‘na istoj talasnoj duzini’ jer se moja nostalgija ponekad tumaci kao;
’sta, zar se niste dobro snasli tamo?’
Za nase ljude koji su ostali da zive u bivsoj zemlji pojam srece i snalazenja je - imati dovoljno novca.
Razumijem ih, jer oni imaju sve drugo, sem novca.
Ima jedan simpatican grafit koji kaze;
http://www.fotorola.com/uploads/f0843813d0.jpg
Mitrović City je tu negdje…
Ispod TNT grupe, nemam šta da dodam. Najfiniji je moj novi lik BOB COCK, tako je živahan, da to vi uspavani i ne spočitavate.
Hvala na pažnji Slobodane Mitroviću,
na eticko estetskom nivou, stalno me tišpra ,a ako si iz 3. gimnazije učenik ,mogli bi svašta nešta i prozboriti.