V. Arsenijević: Enjoy Sarajevo

Моја бака Вука умрла је децембра 1990. године у Сарајеву. Било је то у оно страшно доба кад се Југославија већ поуздано распадала по шавовима. Премда је „мир” још увек трајао, тензија је била напросто невероватна.

На дан сахране, кренули смо из Београда пут Сарајева очевим „стојадином”. Напустивши суморну Србију, на путу до Славонског Брода прошли смо кроз низ још суморнијих ушорених хрватских села, у којима је практично свака кућа имала истакнуту заставу са шаховницом. Кад смо преко Саве прешли у Босну, застава више није било, а свуда око нас била су брда, лепа чак и у то најтмурније доба године. Међутим, једва смо стигли до Добоја кад је очев „стојадин” кашљуцнуо и стао – право пред кућом локалног аутомеханичара. Он је, истина, био на путу, али су нас његов син и супруга љубазно примили и сместили наш покварени ауто у гаражу на чијим је вратима био налепљен плакат с ликом Алије Изетбеговића. Након брзог договора с мајком, отац је, уз помоћ домаћиновог сина, отишао до Добоја да тамо ухвати први воз за Сарајево и покуша да стигне на сахрану. Ми ћемо сачекати да се кола поправе па ћемо му се касније придружити, на даћи.

На сахрану отац, ипак, није успео да стигне, његов воз је безнадежно каснио, а и ми смо се, поред све љубазности наших домаћина, Сарајева домогли много касније него што смо планирали. Била је већ густа, густа ноћ – онај суштински мрак какав никад не влада у срећнијим земљама. Баба Вукин гроб никада нисам видео. Јасно памтим једино неке од градских призора у тами као и то да су сва лица око нас била напрегнута и зловољна и да је све одисало тмурном забринутошћу која је, осећало се то још и тад, морала да резултира нечим гадним.

Сећање на то тужно путовање добиће за мене потпуно нови значај само две године касније, онда кад је рат – протутњавши кроз Словенију и Хрватску – напокон букнуо и у Босни и Херцеговини.

Шести април 1992. званични је датум његовог почетка – управо смо, а да нас на то нико није подсетио, пропустили његову шеснаесту годишњицу. То је онај вишеструко симболичан датум кад се из хотела Холидеј ин запуцало на учеснике демонстрација за мир. Дан кад је све дефинитивно отишло дођавола. У току три и по године опсаде, готово 15.000 људи погинуло је у том граду од „директних војних дејстава”. Помножи, подели – дванаестак дневно. Какав стравичан, стравичан биланс.

Гинуло се и страдало, наравно, свуда по Босни (разарање и етничко чишћење око Добоја били су страшни и ко зна каква је судбина задесила оне наше ненадане доброчинитеље у невољи) неретко и више него у Сарајеву али оно је током читавог рата било глобални медијски магнет, симбол тихог али несаломљивог отпора бруталној сили „освајача” с околних брда. Делом због своје дирљиво рањиве позиције, делом због импринта који је овај олимпијски град оставио у свести грађана света, људи су у то време осећали необичну љубав према Сарајеву. На прву годишњицу окупације, ми смо у Београду развукли огроман црни флор од Славије па скроз до Палате „Албанија”. Било нас је много на том скупу, дан је – сећам се – био леп и сунчан, код „Београђанке” су преко разгласа непрестано пуштали звук ноћног гранатирања Сарајева и било је довољно затворити очи, наћи се у тами, и за тренутак осетити сав ужас који је Сарајлијама у међувремену постао дневна рутина.

Да ли је овог 6. априла ико на било који начин показао да памтимо шта се на тај дан догодило? Да нам је стало? Нисам приметио – чини се да није. А тај и такав заборав одвећ је скуп за нас. Јер, као и шестоаприлско нацистичко бомбардовање Београда из 1941. године, и сарајевски 6. април 1992. дан је након ког никад више ништа није било исто, након ког никад више ништа не може да буде исто. Дан, укратко, који немамо привилегију да олако заборавимо или игноришемо. Има такође неког врага у томе што се та два датума подударају. Читава велика прича о искуству двадесетог века у Србији, уосталом, лако стане у распон између та два шеста априла и два рата која су за њима уследила – једног у ком је била Жртва и другог у ком је била Агресор. Зато би Србија требало да се сећа оба ова датума подједнако. Они су попут тасова на ваги њеног уравнотеженијег односа према ближој и даљој прошлости, према свим злочинима које је трпела и свим злочинима које је чинила током турбулентног и мрачног века који је за нама.

Владимир Арсенијевић

[објављено: 11.04.2008]