Ćusta: Večera kod “Great Greek”
“Great Greek” je jedan od boljih autentičnih grčkih restorana u Los Angelesu. Pored dobre i raznovrsne kuhinje ima uvijek odličnu “živu” muziku. Ja i moja porodica i naši prijatelji vrlo često odemo tamo, jer nas hrana izuzetno podsjeća na nasu balkansku hranu, a osjeća se i atmosfera kafane. Posebno je interesntna dolma u vinovom listu, spanako pita, ili ti zeljanica, musake, patlidžani, ražnjici od jagnjećeg mesa, jagnjeće krmenadle ili jagnjeći odresci u sosu od paradajza. Na kraju prava baklava, kao da je sarajevska bajramska. Poseban štimung čine konobari koji su izgleda morali proći kurs grčkih narodnih igara. I kad nisu zauzeti serviranjem, povedu sirtaki igru u paru, profesionalno, što se po pravilu pretoči u kolo slično nasem makedonskom u koje se uhvate američki Grci, poneko od balkanskih gostiju i, naravno, i Ameri koji nemaju bas smisla za igrati kolo. Na kraju “zmija” od igrača vijuga izmedu stolova, a krešendo na buzukiju dostiže kulminaciju. Naravno, ono čuveno “opa” iz filma ” My Big Fat Greek Wedding” je neizostavno.
Tako neki dan došao moj zet iz Seattle-a poslom u LA i, izmedju ostalog, ugovorio preko Interneta sastanak u Francuskom konzulatu u vezi vize za Tahiti. On još ima makedonski pasoš, pa je “borba” kad god treba negdje putovati. Otkače ga oni u konzulatu u L.A. i upute na konzulat u San Francisco-u, jer regionalno pripada tamo, mada je unio sve podatke ranije preko Interneta!!!. Molio on sluzbenika, razgovarao sa šefom, ali, nema pomoći. Naveče se vratio bijesan k’o ris. Biljana i ja se dogovorili još ranije da izadjemo s njim na večeru u jedan francuski restoran, srednje klase. Kad je to čuo, bio je katogoričan: “Nema para da idem u francuski restoran”. Tako mi produžimo u “Great Greek”. Hrana po našem ukusu, muzika svira. Taman da se zaboravi problem sa Francuzima. U jednom momentu, ja primijetih da u grčkom stilu na buzukiju, maestro svira nešto veoma nalik na našu staru pjesmu: “Crne oči curo imaš, žališ li ih ti..”. Počnem ja provjeravati sa Biljanom i Darkom pjevušeći našu pjesmu na “grčku” muziku. Pošto nam je stol bio blizu muzike, primijetio je maestro da smo se uskomešali i da ja pjevušim. “Polako, polako” u jednom momentu nam dobaci.!!!
Za vrijeme pauze za muziku, pridje on našem stolu i tu se upoznasmo. Moj zet i on su brzo uspostavili kontakt, jer je i on Makedonac- egejski, grčki. Oženjen je ženom koja je pola Njemica, pola Bugarka, pa stvarno “piči” sve jezike, uz engleski koji je ravan mom ( nije baš neki nivo, ali radi posao). Pošto smo mu rekli da smo nas dvoje iz Bosne i Hercegovine, poče čovjek najljepšim riječima govoriti o pjesmama rahmetli Safeta Isovića, Nedžada Salkovića i Harisa Džinovića. Kad su ponovo počeli svirati, prva pjesma je bila: “Ne klepeći nanulama”. Uh, ‘dje me nadje!!! Nisam mogao odoliti, pa sam iz sveg glasa zapjevao uz buzuki, kao da sam u kafani u Bosni. Nakon zavrsetka bi , Boga mi, aplauz od gostiju. Ne znam da li za muziku ili za pjesmu? Možda za oboje?
Interesantno iskustvo u grčkom restoranu, pa vam ga ispričah. A, kakvu bi tek priču na ovaj dogadjaj ispričao Pego!.
Kakvi smo to mi postali?! Skoro jedna uvažena gospođa naruži Paju što opisa perverzan jelovnik u nekom pariškom restoranu, ne vodeći računa da to čitaju i gladni diljem Afrike a i šire, kad eto ti opet još jednog bez duše, sa bosanskim delicijama! Dok su drugi gladni vi jedete! Gdje će vam bolan duša?!
Treba da se svi ugledate na uvaženu gospođu koja svoje uvažene goste odvodi na večeru samo u restoran kod “Majke Tereze”!
POZDRAV SVIM LJUDIMA DOBRE VOLJE,I ONIMA
KOJI ĆE TO (MOŽDA) POSTATI,
ŽELIM SAMO OBJASNITI G-DINU ĆOLI DA JA NISAM “NARUŽILA” G-DINA PAJU, A I OTKUD MENI PRAVO DA TO I UČINIM. MOJA REAKCIJA JE BILA SAMO TUŽNA ASOCIJACIJA NE NA GLADNE U AFRICI, DO TAMO MI NE DOPIRE POGLED,
MOŽDA SRCE, DA. NAŽALOST, MI U NAŠOJ BOSNI IMAMO GLADNIH VIŠE NO ŠTO MOŽETE ZAMISLITI.
SVE ONE KOJE NIJE BRIGA , NE TREBA NI DA BRINE
ZA MOJE IZLJEVE SOLIDARNOSTI. TO JE MOJ SMISAO ŽIVOTA, A EVO NAS U SLOBODI PA NEKA SVAKO BIRA.
SAMO MOLIM NEMOJTE DA SE SEKIRATE, NIJE DOBRO NI ZA LJEPOTU, A NI ZA PROBAVU.
NE ZNAM SAMO KAKO BI SARAJEVO OPSTALO DA ŠIROM
PLANETE NIJE BILO SLIČNIH MENI.
OD SRCA, BAHRA PAŠIĆ
Sa gospođom Bahrom iz Toronta je krasno divaniti, iako me je krasno “nasekirala”. Moram se prvo ispričati, umjesto naružila Paju, kako sam ja napisao, trebalo je da stoji POĐONILA, mnogo blaža kvalifikacija.Ono što je meni gospođa imputirala, da treba poslati psihijatru, sve one koji pomažu gladnim, je mnogo ozbiljnije, pa ne bi izvinjenja ali nema veze.
Jako je zanimljivo slušati opisivanje gladi u Bosni, iz Toronta, onome ko živi u Bosni! Interesantno jest ali nije higijenski! Informacije koje dobivate vam nisu tačne, gladnih nema, onih koji kopaju po kantama ima! Istina je, kifle i hljeb, uredno spakovani, ne vise dugo na kantama! Tu robu uzimaju ljudi koji hrane koze, koke, nažalost ne i gice! Ohrabrujuće je što, usuđujem se reći, sposobni i odvažni, kopaju po kantama i traže otpad, za koji dobiju novac i više ne očekuju pomoć koje NEMA! Ja redovno, onim koji mi dođu na vrata po “koju marku”, ponudim da nešto urade. Nažalost, takva humanitarna ne pije vode. Takvi garant ne kopaju po kantama.
Da napravim malu digresiju. Neki dan na Dnevniku Hrta reportaža o gospođi koja je ing. tehnologije i koja sakuplja sek. otpad po kantama za smeće! U Hrvatskoj će uskoro i to biti zabranjeno! Ja bih vrlo rado sa takvom GOSPOĐOM popio kaficu.
Ako je ohrabrujuće da odvažni i sposobni ljudi kopaju po kantama za smeće, onda vam je jasna situacija u Bosni. Ali gladnih nema! Ima dosta onih ŠTO SU OD MALENA NAUČILI DA ŽIVE OD SOCIJALE! Ali, nisu se jadni oni naučili, nego su ih naučili!
Draga Bahro, nema nista ljepse od solidarnosti i pruzanja pomoci onima kojima je pomoc potrebna.
Sigurna sam da ne postoji nijedna osoba koja zivi u inostranstvu s onih nasih prostora, a da nije
pomogla (i da jos uvijek na pomaze) nekome ko je ostao tamo, makar to bili clanovi uze ili sire porodice.
Tvoj izbor, da se bavis humanitarnim radom je za svaku pohvalu i priznanje, ali ne moze to svima biti ’smisao zivota’ jer kako i sama rece ‘evo nas u slobodi pa neka svako bira’.
Malo mi je zaparalo usi ovo isticanje tvojih zasluga jer to nije karakteristicno za
osobe koje iz ljubavi i od srca pomazu drugima.
U svakom slucaju ti hvala.