Milenko Bobar: Posljednji hoooruk (1)

Na današnji dan prije 30 godina, Sarajevo je u Atini dobilo organizaciju ZOI 84. Tako je počela olimpijada. Mnogi i nisu bili svjesni šta nas čeka. Taj dan je promijenio moj život i životni poziv.

Od perspektivnog razvojnog inzinjera u IRCu u Lukavici i uspješno završenog projekta “Oklopljenih postrojenja  101kVsa SF 6 izolacijom ” nastajao je zaljubljenik u sport i sportsku tehnologiju velikih takmičenja. Od 1977. radio sam u Sekretarijatu za urbanizam i prostorno planiranje  grada Sarajeva, odnosno, u pripremnom komitetu za kandidaturu.

Bilo je to nešto novo za mene, ali je predstavljalo izazov kao što je to bilo i postrojenje koje smo razvijali bez ičije licence. Slavlje je utihnulo i došao je august, mjesec odmora i landohanja. Od članova pripremnog komiteta odnosno raje koja je u timu  Mome Hrisafovića  poznavala sve lokacije budućih borilišta, ostali smo samo Saša Novak i ja u Sarajevu. Onda iznenadjenje. Dolazi u Sarajevo TV ekipa njemačke državne televizije da snimi terene i napravi priču. Švabe su odmah shvatile da ne trebaju čekati i naravno nisu išli na odmor. Dobili smo potrebne dozvole i uputili se u Hadžiće da se najavimo miliciji da nam daju  pratnju. Naravno, krenulo se od kralja ZOI, spusta za muške.

Prvobitni plan za kandidaturu je bila lokacija vrh Vlahinja iznad Pazarića, a cilj u selu Lokve u blizini Šavnika. Dobili smo jednog caju i krenuli. Na raskršću za Šavnike, u Pazariću ima jedna džamija i iza nje odmah prema Šavnicima vojni poligon. Tu smo stali i ja sam pokazao vrh Vlahinju koji kupasto dominira tim dijelom Bjelašnice. Reditelj se nešto uzvrtio i počeo da ide unatrag prema Zujevini i pruzi. Rekao mi je da traži povoljan položaj da preko džamije u prvom planu vidi start budućeg olimpijskog spusta. Tako smo se povlačili i povlačili i laganice prešli prugu. Tu nas je dočekala grupa seljana koji su kosili i kupili sijeno dosta neprijateljski  raspoloženi jer su  nas tako i učili (ONO  I DSZ). Dobri caja ih je umirio. Počelo je naštimavanje kadra, a reditelj je samo ponavljao da ovo niko neće vjerovati (uz neizbježni “mein Gott”). U kadru se našla i pruga pa je on u zanosu zatražio da žene u bijelim rubinama i maramama (kao da su kostimi režirani unaprijed) u koloni idu prugom sa drvenim grabljama i vilama i prolaze kroz kadar Vlahinje i džamije. Žene su se kolebale jer su na toj pruzi vrlo česti vozovi pa su se bojale. Dobri caja ih je okupio i nešto im rekao i stvar je krenula kao na pravom filmu sa ponavljanjima. Znatiželjan šta im je caja rekao, ja priupitah kako je siguran da nema vozova .”Naravno da nema kad sam ja javio u Hadžiće i Tarčin da nijedan voz ne smije krenuti dok ja ne kažem” ležerno će on. Sve se sretno završilo sa dobrim ručkom, naravno spontanim, u selu Lokve kod mještana koji  su se tu okupili i prvi put saznali da ih čeka slava. Nažalost, selo nije bilo u igri jer se sve preselilo na Babin Do.

A oni su ipak postali slavni, ali nazalost u ratu, jer je to bila malta sarajevskim konvojima koji su išli u Hrasnicu. Kasnije sa neke nove distance bilo mi je jasno da te igre nisu mogle propasti uz našu raju koja je bolje shvatila šansu od glavešina.

Ovo je samo jedna od epizoda u burnom četverogodišnjem radu i nadam se da će vas potaknuti da se i vi prisjetite i napišete jer je malo koga mašilo više ili manje posla, neprospavanih noći i vikenda.

Milenko Bobar