Zeko: Tri nostalgična šoka
U manje od tri nedelje, tri događaja pobudiše sjećanja, radost i tugu.
Prvo je gostovanje engleske trupe od 17 ljudi – muzičara, pjevača, plesača. Predstava pod nazivom ”English Invasion” (na Ameriku). Bitlsi, Rolling Stones itd. Oko nas generacija nešto mlađa od nas. Vrište, skaču, pjevaju, plješću u ritmu, lupaju nogama. Poznaju svaku pjesmu. Kao da smo početkom sedamdesetih. Njih je taj muzički talas zahvatio, upravo kad su naši: bugi-vugi i veliki džez bili na izdisaju. Nismo gajili animozitet prema toj vrsti muzike, bila je zanimljiva i ritmična, ali od nje nismo osjećali žmarce. A šta može izvesti tih sedamnaest ljudi nije za vjerovati. Nije samo visoki profesionalizam neupitan, nego to što su se i sami izvođači sa merakom unijeli u perfomance.
Onda nam je stigla pošta sa dva CD. “Prijatelji”. Ako neko kaže da ne može zasuziti, treba mu pustiti: “A što ti je mila kćeri…” ili “Bolujem ja..” ili “Jesen dođe…” Svaka pjesma izaziva mnoštvo asocijacija. Na ljubavi, milovanja, kafanskog, planinarskog, radnoakcijaškog ili bilo kojeg drugog druženja. Na neumornog Bata Zuru što ostavi trajan trag u sarajevskoj duhovnoj ostavštini. Supruga pita našu kćer hoće li da joj damo CD. Neće. Nije sklona tugovanju, mada pjesme nisu od te vrste. Ali joj jeste nešto drugo tužno. “Ono” što se ne da opisati.
Treći je pravi šok. U posjeti nam je Momo Zeremsky. Sin profesora Voje i Mace Hadžismajilović, po meni, a bješe mi mlađa školska kolegica, možda jedne od najljepših žena u Sarajevu. Spoj Ingrid Bergman, Antonelle Lualdi i Audrey Hepburn.
Donio kasetu. Toplo autorsko djelo Zlate Kurt i Mirze Idrizovića. Osim tragova godina (emisija je napravljena 1990. kada je Vojo imao 73 godine), duh blistav i neokrnjen. Elokvencija možda i bolja nego ranije. Misli mu teku bez zastoja, a gorku sudbinu mnogih sarajevskih intelektualaca ne prima kao vlastitu patnju nego kao tugovanku da se tako nešto moglo događati. Okrivljuje za to mediokritetete koji se dočepaše vlasti, a smetao im je svako ko je umio da misli i bio kritički raspoložen prema svemu što nije vodilo progresu. Misli Kardelja, “samozvanog filozofa, politologa, sociologa itd” (citat nije izvoran – Z.LJ. ), smatra nedorečenim, nejasnim i opasnim, a koje smo, pošto su dolazile od neprikosnovenog autoriteta, svi “morali ponavljati kao papagaji”. Slušam to i prisjetih se jedne od Bevcovih posljednjih krilatica: “pluralizam samoupravnih interesa”. E, jesmo se izpluralizirali do besvjesti, a niko nije pojma imao o čemu se radi (radilo se o protuteži pojavi ideja o višepartijskom sistemu).
Drugi izum tog doba je bio “unapređenje međuljudskih odnosa”. Fantastična brana onima koji nisu umjeli (ili nisu htjeli) da izvrše svoje obaveze, pa su krivca tražili u drugima koji, eto, “truju radne kolektive, radnike, samoupravljače”.
Vojo se javno svemu tome suprotstavljao da bi, gle sada, bio optužen i na robiju poslan kao nacionalista. Tu nikakve odbrane nije bilo. Sarajevom je tada kružio ovaj vic, a možda i bješe istina. “Kako mene možete optuživati za nacionalizam za mržnju prema Muslimanima kada sam ja oženjen Muslimankom?” – a iz ćoška sudnice jedan (vratnički??) glas: “Baš zato, baš zato”. Kada je izišao sa robije zahvaljujući Braci Kosovcu, Đuri Pucaru, Branku Mikuliću – dobio je posao, ali je san o Sarajevu u kojem je rođen, nepovratno nestao. Otišao je u Niš, pa u Beograd za redovnog profesora. A kad je penzionisan, otišao je u Miločer gdje svira klavir pa, smijući se, kaže da je karijeru počeo a i završava je kao klavirista.
Emisija je puna emocija, pjesme i svirke. Snimljena u Collegium artisticumu, gdje su tri muzička velikana: Slavko Hitry, Srđan Matijević i Vojo, izmamili iz klavira “Petrof” neponovljive zvuke. Vojo je izveo jedan od najboljih bugi-vugija, zaboravljenog: “Satana”.
U pjevanju je glavna bila Radmila Smiljanić uz asistenciju Brace Alikalfića, Mladena Kolobarića, Bore Spasojevića, pok. Žike Vekića i drugih.
Sada se oporavljamo od tih emotivnih šokova kroz obrađivanje bašte, šetanjem i drugim poslovima svakodnevnice.
Pozdrav svima
Zeko
otvoreno: 687 puta
petak, 16. maj 2008 u 18:46
Kada je moj otac Prof. Fazlija Alikalfić 1965. godine izabran za rektora sarajevskog univerziteta (prethodni rektor bio je Prof.dr Edhem Čamo) navodno je Prof. Vojo Zeremski negdje u društvu sarkastično dobacio: “Šta je ovo ljudi, ovo je Sarajevo a ne Kairo!” misleći pri tome na ponovni izbor muslimana na ovo prestižno univerzitetsko mjesto.
Kažem navodno jer ja to osobno nisam čuo nego je to sarajevsko rekla-kazala. Vojo Zeremski je bio žovijalan i prpošan intelektualac svjetskih manira i, bez obzira što se radilo o mom ocu, meni je ova upadica uvijek zvučala duhovito. Iako mu je sticajem okolnosti pripisana sklonost za ono doba radikalizam u javnim istupima, ja sam ga osobno simpatisao i uživao u njegovom društvu. On je neizmjerno volio Sarajevo, uživao u njemu, vjerovao u njega i zastupao tezu da ovaj grad ima energiju i potencijale da postane jugoslovenski Heidelberg.
Nažalost, ta želja mu je ostala neispunjena.
Negovim napuštanjem Sarajeva ostala je poprilična praznina u najfinijoj akademskoj supstanci Univerziteta a i duhovnom bogatstvu grada u cjelini.
petak, 16. maj 2008 u 23:27
Braco,
Nije ti ni moglo zvučati drugčije nego duhovito. Niti bilo kome ko je pelcovan od nacionalizma. A mnogi su se zavitlavali na račun toga. U jednom nacionalnom mješovitom kolektivu su svako jutro, prije posla i uz kafu, čitali osmrtnice da se vidi koliko je “naših” a koliko “njihovih” otišlo na ahiret. Jednog dana, sticajem okolnosti, bi veći broj muslimana od pravoslavaca, pa nasta zezanje i “tumačenja” zašto je to tako. Jedan od učesnika izleti, vrati se za par minuta, dreknu “E, evo kojih je više vaših otišlo”, i baci POLITIKU na sto. Svi su se smijali toj dovitljivosti.
Kad bi Edo Čamo tako nešto čuo, pogledao bi autora onim svojim karaterističnim zelenim očima i rekao: “Ja, al’ se treba čuvati toga, jer vazda ima budala koje će to krivo shvatiti.”
A to bi nastupilo kad bi neki odgovorni drug velikog položaja a male pameti izrekao da takve stavove i viceve treba “preispitati”. Smetalo mu je čak i to što je Ljubo Kojo izbor novog reisa prokomentarisao: “Opet proturiše Muslimana!”
Velike nacije se takvim stvarima podsmjevaju, a jedna komunistička Poljska je imala Lec Stanislava Jerzy-a, dok su naši VIB, Paja Kanjizaj i drugi zazirali od ove vrste šsala.
Možda je pretjerano a, ko zna, možda i veoma tačno “…nikada se ne treba upustati u šalu, makar bila najnevinija i najdopuštenija, osim s ljudima koji su uglađeni ili koji imaju pameti” (La Bruere Jean de - druga (polovina 17. vijeka).
Zeko
subota, 17. maj 2008 u 02:37
Sada je dva iza ponoći i sve do sada sam se “dopisivala” s prijateljicom koja živi u Kanadi. Tako smo se lijepo “ispričale” o svemu i svačemu, kod nje suton, kod mene gluho doba, pa prekinusmo, zaželjesmo jedna drugoj laku noć, al’
kad vrag hoće, šta me natjera, pa se vratih na Blog, da virnem koga ima i , eto, mirna sna imati neću. Pročitah ovo gore, pa se sjetih kakvih sam se sve uvreda (od devedesetih do danas)
naslušala od “svojih”, a sve što mi muž nije od tih “mojih”, ma, koja šala, crni Zeko, zbilja, zbilja da ne može biti ružnija!!! A te “ugladjene i koji imaju pameti” valja svijećom tražiti.
Uz najljepše želje,
Azra
subota, 17. maj 2008 u 14:02
Valja ih tražiti. Ništa drugo ne preostaje, a nada umire posljednja.
Zeko