Pego: Moja bezopasna bigamija
Leonardo da Vinci, Ginter Grass, Winston Churchill, Momo Kapor i svi oni koji pišu i slikaju imaju nešto zajedničko, što se ne bi moglo reći za Picassa jer je svaki njegov literarni pokušaj bio “tropa” i čisti promašaj. Francuski pjesnik Prever /Jacques Prevert/ koji je sve to lijepo povezao i osmislio, nije naslikao sliku, ali je napisao pjesmu : „Kako naslikati sliku” i u toj poemi stoji pravi odgovor kakva je to tajna veza izmedju slikanja i pisanja, veza izmedju slike i poezije.
/ Primjedba: Potražiti pjesmu na Internetu, ja je nisam našao, ali ću biti vrlo zahvalan da se priloži uz ovaj tekst kao komentar /.
Ne bih se složio da je slika snažnija od riječi i da je divljanje Polifema strašnije kada je naslikano nego kada je opisano. Sve zavisi od ljudske imaginacije i sposobnosti kako se prihvati ono što dolazi spolja.
Važnost i snagu i strah od slike je uočio i osjetio rani islam, pa je zabranio slikama ulazak u džamije i u život, što je od samog početka izazvalo stagnaciju u ovoj grani umjetnosti, pa je izgubio trku sa hrišćanstvom koje je sve crkve i zidove oslikalo i prestiglo ga u tom pogledu. Istok ni danas ne može to da nadoknadi u umjetnosti slikarstva. Mada je nešto od toga ublažio kaligrafijom i minijaturama, ali stvarnog slikarstva dugo nije bilo na istoku. Donijeli su ga Evropljani tek mnogo godina kasnije kad je ta umjetnost već dugo bila rasprostranjena po svijetu.
Misao je jača od slike, tu nema sumnje, ona je pokretač svega jer bez misli nema ni slike.
Ali je tačno da slikanje zahtjeva nadahnuće, koje je neophodno potrebno svakoj umjetnosti.
Slikar se pomalo drogira i terpentinom i eteričnim uljima kojima slika, što sam lično osjetio kada sam zimi slikao Gogena i kad nisam mogao zbog hladnoće da otvaram prozore pa sam se prekomjerno inhalirao isparenjem. Povukao me stvaralački zanos pa sam radio po desetinu sati dnevno, a noću sam kao u bunilu osjećao kako pored mene prolaze Tahićani i lijepe Tahićanke i zaviruju u moja platna čudeći se otkud to sad oni na ovom kraju svijeta. Impresionisti su pili „apsint”, piće „njihove mladosti” koje u sebi sigurno ima droge i koje izaziva halucinacije. To je bio kraći put do egzaltiranog stanja i do nadahnuća tako neophodnog, stimulativnog i važnog za slikanje.
Medjutim, najveća stimulacija za bilo što je prava i iskrena ljubav. Ljubav vas natjera na sve. Ja sam zato uspio da sam napravim ramove i zategnem platna za gotovo sve moje slike i da sve to grundiram i osušim i spremim za slikanje. Budući da sam kao stolar i tapetar vrlo neuk i nespretan, ovo sam smatrao najvažnijim i najtežim dijelom posla jer sve ostalo je meni bio pravi i neizmjerni užitak. Znao sam često, prije slikanja, da pomilujem nježno rukom bijelo zategnuto platno baš kao da je živo biće , kao da je kosa neke lijepe žene, obraz djeteta, ruka meni drage poznate osobe ili bilo šta što mi je bilo blisko, znajući da ću uskoro da strasno nanosim boje po platnu ili da ga nježno milujem kistovima, zavisno u kom raspoloženju ću da budem kad počnem da slikam.
Čak i davno naslikane slike u prolazu pomilujem, kao kućne ljubimce i osjećam kao da mi u znak ljubavi i poštovanja, nježno liznu ili poljube ruku koja ih je stvorila. Živim s njima u dubokoj harmoniji i ljubavi.
Ako se izuzme ona veća kategorija slika, koje su nastale kao „šaputanje sa divovima” i kao igra „ćorave bake”, koja uživa kad je vode njihove genijalne ideje i gotova rješenja poput tobogana kroz slapove slave uzvišenog dometa slikarstva, motivi koje slikam su zapisi mog oka u prolazu, koji mi signalizira ljepotu i sklad oblika i boja oko mene, koje slušam, koji me vode i koje prihvatam.
Tako je i u pisanju, kao i u slikanju, jer sam vrlo senzibilan na ljepotu pa kao eklektična kokoš ili bolje rečeno kao pčela, cijeli život slažem u spomenar-kočnicu, momente koji imaju svoju estetsku i literarnu vrijednost. Zato do najsitnijeg detalja mogu da se sjetim dogadjaja iz davne i nedavne, a i bliske prošlosti koji su mi ostali zapisani u pamćenju i koje mogu da rekonstruišem kao „puzzle” i udahnem im dušu.
Ovo u sebi nosi i jedan reciprocitet pa se, gledajući sliku koju sam naslikao prije desetak godina, mogu odmah u trenu da se prisjetim ambijenta u kome je nastala i esencijalnih dogadjaja oko njenog stvaranja.
Tačno znam kad pogledam sliku Blidinjskog jezera, nastalu davne 1976. godine, i olujnih planina nad njim, kako sam se hrvao sa vjetrom koji mi je obarao i platno i štafelaj i nosio mi dim u oči sa ognjišta, dok su moji francuski prijatelji, profesor Bunijas sa ženom i djetetom i profesor Popesković iz Beograda, oba Mirjanini dugogodišnji mentori, pijuckali rakiju i pivo kojim su pomalo prelivali i jagnje koje se okretalo na ražnju, a sve se to gubilo u ogromnom amfiteatru Vagnerijanske scene, sivih oblaka i tamnih sjenki, nibelunških ratnika, koji su na konjima nisko galopirajući promicali nebom u ritmu latinskog pjesničkog „ditiramba”, skandirajući „quadropedante, qutit ungula campum”/ , četveronoški bubnjajući nebom kao poljem - slobodan prevod */ na ovoj hučnoj i sablasnoj visoravni i nestajali prema moru, koje se u dalekoj izmaglici jedva naslućivalo.
Tako je bilo i na Kreti gdje smo provodili odmor u jednoj napuštenoj staroj kući koju je moj rodjak Zoran, izbjeglica sa četvoro djece iz Jablanice, polako restaurirao i popravljao samo da bi mu gazdarica dozvolila da u njoj stanuje. Kuća se nalazila pored pijacete sa jednim malim restoranom, koji je kao i sve ostalo, neodoljivo potsjećao na Van Gogovu „Zvjezdanu noć” i unijelo mi takav nemir da sam opet sam skovao ram, zategao platnenu vreću na njega, izgrundirao ga polikolorom i tutkalom i ranog nedeljnog jutra stajao u hladovini, malo sakriven kioskom, u luci gdje su jahte i brodovi pravili svoj koloristički vatromet, uz veliku grupu putnika, većinom mladića i djevojaka, koji su se sa motorima dugo iskrcavali iz brodova i nastavljali prema nepreglednim pješčanim plažama okrenutim ka egipatskoj strani .
Slikao sam mirno i uspješno dok sunce nije zagospodarilo i otjeralo me u obližnji pab, a tamo me je dočekao stari ribar ili neka skitnica, koji je cijelo vrijeme stajao pored mene dok sam slikao i pažljivo posmatrao šta radim i mumlao u znak odobravanja. On me je u pabu, uz piće, dugo i strasno uvjeravao da je slika sjajna i da je on koji se tu rodio duboko osjeća i razumije.
Savim nepredvidjeno nastalo je još nekoliko slika, mirnih sunčanih uvala, koje je ova slika povukla za sobom. Ove slike se sada nalaze kod moje djece u Londonu i služe na zadovoljstvo njihovih grckih prijatelja, koji povremeno dolaze da ih pogledaju kad ih spopadne nostalgija za morem i maslinama.
Avion za Pariz je kasnio par sati kada sam za barom Surčinskog aerodroma upoznao mladog suvonjavog slikara sa Uba, Gavrilovića, koji je već dugo živio i radio u Parizu, pa smo zaista spontano i otvoreno porazgovarali o svemu što nam je u slikarstvu bilo zajedničko i drago. Posjetio sam ga nakon par dana na Monmartru, gdje je na Tertr skveru u gomili slikara i kupaca, stajao za glavu viši od svih i cjenjkajući se ugovarao prodaju svojih slika. Nastavili smo naš razgovor u obližnjem kafeu, a odmah zatim udjosmo u radnju gdje su ga svi poznavali i ja izadjoh iz nje sa platnom i bojama koje mi je on poklonio.
Stanovao sam u Latinskom kvartu u ulici Kardinal Lemon kod porodice Ulmo, Vijetnamke i muža Francuza sa troje djece, koji su za uskršnje praznike otišli u Alžir i ostavili mi prazan stan u koji sam ušao sa slikarskim priborom i odmah otvorio prozor i slikao krovove i Notre Dame dok sunce nije zašlo. Tu sliku su mi ukrali zajedno sa Lackovićem, Tabakovićem, Rabuzinom, Hozom, Generalićem, Berberom, Veličkovićem i ostalim kad su mi, za vrijeme rata, prvi put provalili u stan , što mi je bilo vema žao, ali sam se osjećao i vrlo počašćen jer su me kradljivci ubacili u kategoriju sjajnih slikara i odnijeli sa njihovim vrlo vrijednim slikama i tu moju koju sam tada u Parizu naslikao.
Eto, tako ja slikam bez predrasuda vodjen samo i isključivo svojim instinktom u želji da zaustavim trenutak u vremenu kao i da samog sebe na neki način zadržim u njemu kad mi vremenski sat otkuca fajrunt.
otvoreno: 1083 puta
četvrtak, 19. jun 2008 u 11:26
Leonardo da Vinci,Ginter Grass,Winston Churchill,MOMO KAPOR
Miljenko Jergović
Etika i estetika: Lako je shvatiti etičku stranu priče, čovjek je kvaran stvor, lako se odaje svakakvim pasjalucima, uključujući i klanje rođenih komšija, ali čini se da je nešto teže razumjeti estetiku ovakvih transformacija. Kako je moguće da onaj koji je pola života slušao Raya Charlesa (kao Kapor), ili Doorse (kao mnogi drugi), pronađe svoj konačni i definitivni smisao u stihovima: “Rado ide Srbin u vojnike, tamo bere zrele lavorike, borba njemu zabava je draga, još milije salomiti vraga”?
Sarajevski Marlboro
Momo Kapor
Ako je Goran Bregović izmislio, ili barem omasovio, jugoslavenski rock’n'roll, kao što to tvrde mnogi ozbiljni ljudi, tada je Kapor bio Bijelo dugme u književnosti. Malo urbanije, asfaltnije i finije, ali Bijelo dugme
Neku večer se na BeKa televiziji raspričao Momo Kapor. Intervju je trajao i trajao, ne manje od dva sata, govorilo se o svemu i svačemu, a najviše o prošlome ratu, za kojega je Momo obilazio položaje naoružanoga srpskog naroda po Bosni i Hrvatskoj, i pisao ratoborne reportaže. Katkad bi pošao i na Pale, gdje bi sjedio sa strane, pijuckao i slušao kako Koljević, Karadžić i Krajišnik pregovaraju s lordom Owenom i ostalima. Premda je od tih vremena prošlo desetak godina, pisac je još uvijek pun dojmova, očito nije sve ispričao i napisao, niti se, zapravo, može do kraja ispričati vlastiti životni vrhunac. A taj rat bio je Kaporov životni vrhunac. On sam to priznaje.
Priča kako je jednom prilikom došao u Trebinje, na poziv generala Grubača, pa je gledao uniformirani narod, ljude skupljene s koca i konopca, i slušao tutanj topova u daljini. Koja romantična slika, naglasio je Momo, i ponovio: tutanj topova u daljini. Bio sam dvatriput u Trebinju, sjećam se te čaršije za nekih pustih ljetnih dana, kada bi sa svih strana pripeklo, a mene hvatala neka tuga i melankolija jer mi je Dubrovnik ostao za leđima, i do sljedećega ljeta neću vidjeti mora, pa nekako i mogu zamisliti da je Kapor, bez obzira na gužvu od naoružanog naroda, osjetio nešto romantično. Na žalost, mogu shvatiti i to da je cjelina njegove romantike, njegova trebinjska razglednica, određena tutnjem topova u daljini. Ti topovi su za Kapora sinkopa ljepote, čežnje, domotužja i svega drugog što bi jednome ratnom izvještaču mogla značiti riječ romantika. Bez topova Trebinje bi bilo kao melodija bez ritma.
Momo Kapor djelovao je iskreno. I vidjelo se da mu nije na um palo da bi ga mogao čuti netko kome tutanj topova nipošto nije romantičan. Recimo, nije romantičan onima koji ga nikada nisu čuli u daljini, nego su ga vazda slušali u blizini. Kad je o trebinjskoj perspektivi riječ, ti ljudi su, naravno, Dubrovčani. Ali može to biti i svijet iz desetina drugih, bosanskih i hrvatskih gradova. Čak i kada bi se mijenjala ratna sreća, pa bi doista čuli tutanj topova u daljini, tim ljudima to nikada nije bila sinkopa romantične razglednice. Zato što su već imali uši iskvarene i isprepadane danima, mjesecima i godinama bliske tutnjave. Ali nije na Kaporu da o tome razmišlja, niti je njegovo da konta kako ga slušaju i ljudi čija se perspektiva zastrašujuće razlikuje od njegove. U nizu svojih knjiga iz devedesetih ionako je uporno dokazivao kako ga se takvi ljudi uopće ne tiču.
Epizoda s trebinjskom romantikom sitan je detalj u velikoj priči o izmijenjenim perspektivama, koje se više ne mogu složiti u jednu, zajedničku. Nekih sedamdesetih i osamdesetih godina Momo Kapor imao je velikoga zagrebačkog izdavača, ljetovao je u Dubrovniku, pisao prozu u trapericama i bio jedan od glavnih predstavnika takozvane rockerske generacije u popularnoj i elitnoj kulturi. Ako je Goran Bregović izmislio, ili barem omasovio, jugoslavenski rock’n'roll, kao što to tvrde mnogi ozbiljni ljudi, tada je Kapor bio Bijelo dugme u književnosti. Malo urbanije, asfaltnije i finije, ali Bijelo dugme.
Ali onda se, malo pred rat, oduševio seljacima, soluncima i četnicima, etikom i estetikom Dragana Živkovića-Tozovca, a na kraju i uniformiranim narodom koji se pobunio protiv najavljenog ustaškog i mudžahedinskog zuluma. Oduševio se guslama i harmonikom. Šta se to dogodilo Momi Kaporu? Šta se dogodilo ljudima koje smo poznavali bolje od njega, ljudima iz naših intimnih života, da se oduševe opancima? Lako je shvatiti etičku stranu priče, čovjek je kvaran stvor, lako se odaje svakakvim pasjalucima, uključujući i klanje rođenih komšija, ali čini se da je nešto teže razumjeti estetiku ovakvih transformacija. Kako je moguće da onaj koji je pola života slušao Raya Charlesa (kao Kapor), ili Doorse (kao mnogi drugi), pronađe svoj konačni i definitivni smisao u stihovima: “Rado ide Srbin u vojnike, tamo bere zrele lavorike, borba njemu zabava je draga, još milije salomiti vraga”?
Odgovor je, na žalost, više nego jednostavan. To se, naprosto, tako jednoga dana odluči. Shvatiš da ti život prolazi u samoći, da nema haira od rock’n'olla, niti te itko takvoga ozbiljno shvaća i uvažava, pa se samo presaldumiš i prevjeriš, i nađeš se u čudu koliko te svi odjednom cijene i vole. Samo se pustiš i sve ti bude lako. Iz te su perspektive narodnjaci najgori otrov. Ali ne samo novokomponovani, nego i oni izvorni, u kojima se, kako kaporovci kažu, liježe i gnijezdi duša jednog naroda. Te pjesme su savršena formula zajedništva, mantra u kojoj postaješ jedno s tolikima koji su gori od tebe, patiš skupa s njima, zbog žene koja te prevarila, drage koja je naprasno umrla, vojske koja je izginula, rata koji je izgubljen… Napisano je na desetine i stotine borbenih, huškačkih, patriotskih novokomponovanih narodnjaka, i još stotine takvih u kojima je cijeli narod proglašen za kolektivnu žrtvu, a da nije, koliko ja znam, napisan nijedan antiratni, pacifistički, mirotvorni. I nijedan koji bi govorio iz perspektive nečiste savjesti, nijedan koji bi žalio drugoga, nijedan kojim bi se osporila romantična trebinjska razglednica, s tutnjem topova u daljini.
četvrtak, 19. jun 2008 u 14:00
Pour faire le portrait d’un oiseau
Peindre d’abord une cage
avec une porte ouverte
peindre ensuite
quelque chose de joli
quelque chose de simple
quelque chose de beau
quelque chose d’utile
pour l’oiseau
placer ensuite la toile contre un arbre
dans un jardin
dans un bois
ou dans une forêt
se cacher derrière l’arbre
sans rien dire
sans bouger…
Parfois l’oiseau arrive vite
mais il peut aussi mettre de longues années
avant de se décider
Ne pas se décourager
attendre
attendre s’il le faut pendant des années
la vitesse ou la lenteur de l’arrivée de l’oiseau
n’ayant aucun rapport
avec la réussite du tableau
Quand l’oiseau arrive
s’il arrive
observer le plus profond silence
attendre que l’oiseau entre dans la cage
et quand il est entré
fermer doucement la porte avec le pinceau
puis
effacer un à un tous les barreaux
en ayant soin de ne toucher aucune des plumes de l’oiseau
Faire ensuite le portrait de l’arbre
en choisissant la plus belle de ses branches
pour l’oiseau
peindre aussi le vert feuillage et la fraîcheur du vent
la poussière du soleil
et le bruit des bêtes de l’herbe dans la chaleur de l’été
et puis attendre que l’oiseau se décide à chanter
Si l’oiseau ne chante pas
C’est mauvais signe
signe que le tableau est mauvais
mais s’il chante c’est bon signe
signe que vous pouvez signer
Alors vous arrachez tout doucment
une des plumes de l’oiseau
et vous écrivez votre nom dans un coin du tableau. Jacques Prevert
četvrtak, 19. jun 2008 u 17:50
DA SE NAČINI PORTRE JEDNE PTICE
By Jacques Prevert
Pre svega naslikati kavez
sa otvorenim vratima
naslikati zatim nesto lepo
nesto prosto
nešto divno
nešto korisno …
A potom za pticu
postaviti platno uz neko drvo
u nekoj bašti
u nekom gaju
u nekoj šumi
i sakriti se iza drveta
ne govoreći ništa
i bez ijednog pokreta
Neki put ptica dolazi brzo
a mogu proći i duge godine
pre no što se reši da dođe
Ali ne obeshrabrivati se
već čekati uporno
čekati ako treba i godinama
tu brzinu ili laganost dolaska ptice
pošto to nema nikakve veze
sa uspehom slike
A kad ptica dođe
ako dođe
u najvećoj tišini
sačekati da ptica uđe u kavez
pa kad je ušla
zatvoriti tiho vrata kičicom
a zatim
izbrisati jednu po jednu sve prečage
pazeći dobro da se ne dodirne
ni jedno perce ptice
Zatim načiniti portre drveta
izabravši najlepšu od njegovih grana
za pticu
naslikati zatim zeleno lišće
svežinu vetra
sunčanu prašinu
šum životinja i trave u vrelini leta
najzad čekati da ptica reši da peva
Ako ptica ne zapeva
loš je znak
znak da je slika rđava
a ako peva dobar je znak
znak da se može slika potpisati
tad isčupajte sasvim lagano
jedno pero iz krila ptice
i ispišite svoje ime u uglu platna
četvrtak, 19. jun 2008 u 22:47
Čitam ovaj sajt ne znam ni sam zašto već skoro 2-3 mjeseca i od početka mi je mirisao na nešto što mi nije drago, ali je nekako dobro bilo maskirano Sarajevom i sarajevskom furkom i sada mi je već pun kufer Pegine šatrologije i dvosmislenih članaka. Kako može Kapora četnika svrstati uz ostale spomenute, isto kao da je napisao Karadžić. Pego, ne znamo se - ali molim te fola radi, napiši nam tvoje vidjenje ovo svega što nam se desilo. Da se ne foliramo više, o umjetnička dušo. Sve se ipak svodi na to da smo različiti i to vrlo različiti. Koja je granica izmedju tolerancije i ko mu j… mater?
petak, 20. jun 2008 u 21:21
Kapor je ovdje naveden u kombinaciji pisac-slikar,
bar sam ja tako razumjela.
I Kusturica nas je razocarao, ali i dalje ostaje filmski reziser.
Kaporu nikada necu oprostiti ponasanje i izjave koje je davao u vezi rata u Bosni, a rodjeni je sarajlija. Nazalost.
Razocarao je milione svojih ‘obozavalaca’ od Vardara pa do Triglava, a ne vjerujem da je stekao i jednog novog, cak ni medju onima koje je podrzavao jer oni nisu ni citali njegove knjige.
subota, 21. jun 2008 u 15:56
Ne znam kako se Leonardo da Vinci moze naci u istoj recenici sa Momom Kaporom? Momo Kapor nije nikad bio dobar pisac, samo neka isprazna moderna satrologija kada je pisao isprazna teme iz svakidasnjeg zivota u ona doba (prije rata) kada je nama svima bilo tako dobro da nam je bilo dosadno. Sad nam je zivot svima, osim Momi Kaporu, toliko iskomlikovan da bi svako moagao napisati bestseller; a MK bi i dalje mogao pisati 250 ispraznih strana niocemu.
nedelja, 22. jun 2008 u 00:05
NAZALOST, MORAM REAGOVATI NA DJURIN “KOMENTAR”.
PRVO TO NIJE KOMENTAR, A DRUGO VI , DJURO , VRIJEDJATE. STA CE VAM TO, NISTE REKLI NISTA , A ISKORISTILI STE PROSTOR DA KAZETE NESTO RUZNO O DRUGIMA, U OVOM SLUCAJU O GOSPODINU PEGI.
VI STE U VASEM TAKOZVANOM KOMENTARU, DALEKO VISE REKLI KO STE VI!
ISKREN POZDRAV
NEDA PEJCINOVIC, ROSEVILLE ,CALIFORNIA, USA
nedelja, 22. jun 2008 u 18:43
Miljenko, Selma Djuro: iz ovog predmeta NEMA popravnog, il’ si proso il’ hekno… Momo, Kusta i jos par njih ne stigose ni do velikog odmora.Jan J. Beran
nedelja, 22. jun 2008 u 18:52
nisam mislio na slikarstvo, reziju itd
četvrtak, 26. jun 2008 u 19:10
Na svu sreću moram reagirati na misli drugarice Nede. Ovo što sam ja napisao jeste komentar, koliko god vam bio drag ili ne.To je tako-to je jednostavno komentar. Otac mi je bio najbolji vodoinstalater u Sarajevu i nikad nikog sličnog njemu nisam sreo, a već hodam 50 godina po majčici zemlji, a ja ne znam ništa oko pipa. Kako je to moguce? Gospodjo Nedeljka - jednostavno mrzim jeftina produciranja i dvosmislene članke. Zašto sam takav nemam pojma, vjerovatno me je teško voljeti ali kad me neko zavoli onda to bude za mene rijetko upriličeno iskustvo. To je tak i tu se nikaj nemre. Ako mi cenzura ovog bloga dozvoli napisat ću vam par crtica iz druženja sa Miroslavom Krležom, ja sam ga zvao Krle a on mene dobri moj pošteni Djurice, ali to nije do mene nego do cenzora. Puno srdačnih pozdrava sa sunčane Floride
petak, 27. jun 2008 u 12:27
Bu se Fric iznenadil…
petak, 27. jun 2008 u 19:48
Dovla-ovaj put ozbiljno,hvala ti na sitnim tehnickim ispravkama mog zadnjeg javljanja.