Pego : Rašomon
Dragi Vlado
Šaljem ti članak iż Politike koji me je potstakao da napišem par redova o osobi koju sam prepoznao i o kojoj sam pisao o svom boravku u Lenjingradu sedamdesetih godina u priči “Mina rakasta sinu”, koja opisuje Finsku i odlazak na kratko putovanje u Lenjingrad gdje sam sa Mevludinom Ekmečićem, slikarom iż Tuzle proveo nekoliko zanimljivih dana i sreo ovu osobu koja se sada spominje u Politici, misleći da se ta avet nikad više neće pojaviti u mom životu. Ali, „Never say never”, evo tog teksta od koga ću vjerovatno početi i napraviti novu priču sa već odabranim naslovom :
”Never say never”
Kao ilustraciju ovom prilogu, urednik je pronašao portret Josipa Broza Tita koji je radio upravo slikar Mevludin Ekmečić koji povezuje i temu i navedenu osobu.
U autobusu su bili komunisti i alkoholičari. Svako je imao svoj razlog što putuje. I jedni i drugi su morali da prodju nevidjenu carinsku kontrolu na jedinoj direktnoj granici Istoka i Zapada koju su u visokoj šumi presjecali široko iskrčeni tenkovski bulevari spremni za svaku priliku. Psi i ljudi u uniformi sa teškim naoružanjem uskoro su nas, za kratko, uplašili na granici, a onda smo glatko otklizili preko Manenhajmove linije u Lenjingrad, sjevernu Veneciju, grad nenadmašne ljepote, koji nije mogao da poremeti bilo koji režim. Dočekao nas je u svojoj punoj ljepoti u sumrak, a voda kanala i stara zdanja na kamenom popločanim obalama morskih zaliva, pretvorenim u ulice i trgove i bezbroj renesansnih zgrada i skulptura ispred njih u dobro održavanim vrtovima i parkovima, govorili su jezikom jedne snažne kulturne istorije.
Nevski prospekt, pretrpan ljudima u pokretu i naš mali, stari hotel „Europa” su nas toplo dočekali. Putnici se razmiliše. Pade zvjezdana ljetna noć i nasta lom, koji su svi očekivali, a upravo zato su i išli na ovaj put…..
„Teško i kasno se probudismo slijedećeg dana, kad nam u sobu upade Jole Stanišić, tadašnji disident i pisac knjige „Gorka zemlja” u kojoj je iznio sve svoje mračne, političke poglede, a dopunio ih tužnim emotivnim govorom o svojoj teškoj emigrantskoj sudbini koja ga je za dugo odvojila od njegove Crne Gore. Možda, čak i za cijeli život. Negov agresivni nastup se ubrzo smekšao i pretvorio u žal za domovinom i protraćenom mladosti, koju je izgubio lutajući po istočnom bloku iza gvozdene zavjese gdje ga je odvelo njegovo tadašnje uvjerenje. Uvijek sam, omalovažavan i nesiguran u ovom njemu stranom svijetu. Izgubio se sa „Politikom” ispod pazuha u gomili na Nevskom prospektu kao duh kad smo izašli iz hotela na svjetlost već poodmaklog dana.
Da bi članak bio informativniji, pomogla nam je tetkainternetka ovom slikom pjesnika-disidenta Jole Stanišića. Hvala na pomoći.
У Стаљиновом писму није било ултиматума Титу
Јоле Станишић, песник, ибеовац, после 60 година говори за „Политику” о Резолуција Информбироа
Јоле Станишић
ИНТЕРВЈУ Специјално за „Политику” Москва, 28. јуна – Судбина Јолета Станишића једна је од страшних судбина хиљада људи настрадалих после Резолуције ИБ објављене на Видовдан 1948. године. Он је једини који је остао жив од 25 револуционара који су прошли голготу да стигну до Москве, „светионика комунизма”, и да у њој наставе борбу за своју правду и истину. Као што је Драгослав Михаиловић највећи прозни писац Голог отока, Јоле Станишић је највећи песник. Објавио је више од 20 песничких књига које су преведене на 30 језика, и десетак прозних, из теорије књижевности. Данас има 80 година и жива је енциклопедија и комунистичког покрета и књижевности. О његовим сусретима с највећим руским писцима 20. века и са лидерима комунистичког покрета на највишим државним положајима, могла би се написати књига. За ову прилику позабавићемо се само његовим животним путем. Судбином ибеовца. Једном од многих.
Кад су се појавила писма Молотова и Стаљина, Станишић је био студент Високе новинарске школе у Београду, факултета на коме су се припремале будуће дипломате а уписивали су се само најбољи, по препоруци ЦК. Писма су, каже револуционар, за њих била шок.
– Југословенски комунисти били су веома изненађени, збуњени. Ми млади студенти, по природи радознали, изучавали смо пажљиво сваку реч, тачку, зарез. Тамо није било никаквог ултиматума Титу и партији. Писма су била пријатељска и указивала су на грешке које су могле имати тешке последице. Све што је тамо писало, било је истина.
Ако није било ултиматума, шта је, онда, Стаљин хтео од КПЈ и Тита?
– Молотов и Стаљин су хтели да се сачува Југославија од опортунистичке и ревизионистичке заразе. Да се очува чистота комунистичке идеологије, морал комуниста, јединство народа…
Чиме је то било угрожено?
– У Југославији је почела да цвета посебна врста национализма која је могла да доведе до тешких последица. Хиперболисана је Народно ослободилачка борба, тврдило се да су се, после СССР-а, за победу над фашизмом највише борили Југословени…
Зар нису?
– Нису. Почео је да се ствара култ Јосипа Броза, певале су му се песме „Друг је Тито заслужио да је његов Балкан цио”.
И како сте се Ви понашали у новонасталој ситуацији?
– Било ми је тешко – не сложити се с линијом Стаљина, био је злочин према својој савести. Али, ја сам био и патриота, грађанин своје земље… Ми Црногорци, београдски студенти, издржали смо годину дана да не помињемо Резолуцију, да је не нападамо… Хапшења су већ увелико почела, убијен је Арсо Јовановић… ускоро смо основали тајну организацију „Млада гарда”, у којој није било ничег антидржавног. Моја теза је била да се на антисовјетизму не може изградити социјализам ни хумано друштво. Циљ је био да се шире идеје комунизма. Сви смо били душевно убијени због онога што се дешавало. Људи више нису само хапшени и одвођени ко зна где, већ су убијани на кућном прагу, пред очима своје деце. Владајућа парола била је „убићемо сваког скота ко је против Ка-Пе-Јота”. Веровали смо да се не зна за нас, али ухапшени смо на Стаљинов рођендан. После пет ужасних месеци у Главњачи, пребацују нас на Голи оток. Свуда само ужас и смрт. Ослободили су ме после годину и 2 месеца. Имао сам 40 килограма, поломљена ребра, нос…
А дух? Јесу ли успели да вас убеде у исправност Титовог пута?
– Знате шта, да је Јосип Броз имао хиљаде заслуга, све их је уништио злочином према невиним југословенским комунистима. А не да ми нису тада уништили дух, него и дан-данас нисам променио мишљење ни за јоту.
Како вас је после свега, пут довео у Русију?
– После неколико месеци у болници наставио сам студије на Филозофском факултету. Писао сам поезију у којој је Удба препознавала ужасе Голог отока, а једна књига ми је преведена на руски и објављена у СССР-у. Приводили су ме и испитивали како сам је послао, ко ми помаже тамо… Кад су покушали поново да ме ухапсе, скочио сам из воза у пуној брзини бирајући радије такву смрт него поново Голи. Две године сам провео по црногорским врлетима. У међувремену се Хрушчов помирио са Титом. Кад је јављено да могу слободно да се вратим нормалном животу, наставио сам студије. Долази 1958, организујемо део КПЈ који не признаје ревизионистички, отпаднички режим који служи врховном џелату Јосипу Брозу. Циљ нам је да обавестимо свет о Брозовим злочинима. Планирамо да се група од 18 људи дочепа социјалистичких земаља одакле би се пребацили у Русију… Владо Дапчевић стиже до Албаније, они који су ишли преко Бугарске, изгинули су. Ја сам, иако непливач, скочио у Дунав са једног брода и спасио ме је један румунски рибар. Неко време сам живео у Румунији.
А Москва је још далеко?
– Из Румуније пишем писма свим комунистичким лидерима. Хрушчову, издајнику, нисам писао, већ Суслову, Георгију Дежу, Мао Цедунгу… већ сам познати писац, па у Москву стижем, после неколико година на позив Удружења писаца. Али ту није крај мојим страдањима, између наше земље и СССР-а направљен је договор да се не прима нова емиграција и враћају ме у Румунију. Али душа и даље хоће у Русију. На нови позив УК стижем поново у Москву где ми објашњавају да би било добро да се склоним из вида људи из наше амбасаде. Зато одлазим у Лењинград, где и остајем. У Русији сте од 1962. завршили сте журналистику у Лењинграду, учествујете у друштвеном животу… Да ли се променило нешто у Вашем односу према Резолуцији, верујете ли и даље да би нам било боље да је Тито прихватио Стаљинову „другарску” критику?
– Наравно да би било, наш народ је био увек антифашистички. Имали бисмо углед слободарског народа а не лакеја империјализма.
Али, чак су и Руси кренули другим путем…
– Горбачов, Јељцин и њихове присталице су највећа срамота у хиљадугодишњој историји. Перестројка је издаја совјетских народа и контрареволуција. Велика је трагедија и срамота што су за последњих 20 година словенске земље постале најшири полигон антикомунизма. И није тачно да је комунизам побеђен јер комунизма нигде није било, а идеја не може бити побеђена и она је и данас једини спасилац од хаоса, агресија и зла на планети. Моја убеђења данас дели 500 мојих духовних синова по свету. Доста је да нас на сваком континенту буде по 25 и наша идеја ће победити.
Љубинка Милинчић
[објављено: 29/06/2008.]
Nedelja je. I nemam običaj da se rano budim. Ali me nešto istjeralo iz kreveta u cik zore i prije zlaćanog sunca. Baš sam se spremao da u društvu tri različita čaja napišem svojih par stotina riječi da razmrdam mozak i krenem sa „biciklistima iz Versaja”- /Pjesma naše i vaše mladosti E. Humperdinka/ da razmrdam noge i tijelo na turu do Powschina što je oko dvanaestak kilometara i da se vratim na doručak taman kada se Mirjana probudi.
Ali sve se to poremetilo ovim člankom koji stoji i predamnom i pred vama i koji je pravi rašomon.
Šta je ustvari istina? Ono što sam ja vidio u Lenjingradu? Ono što sada piše Jole.? Ili nesto treće što se stvarno dogodilo, a o čemu sud može da da samo istorija ili slika koja leti svemirom u pravcu crne rupe koja usisava vrijeme. Slika koja je jedina prava naša stvarnost i koja pred sobom ima još par miliona godina leta dok se zauvjek ne izgubi.
Taj stvarni i za sada samo hipotetički put u prošlost, koji se pojavljuje kao moguća stvarnost budućnosti me dugo intrigira, jer nije neostvarljiv obzirom da niko ne zna kojim će se tempom razvijati nauka i dok god ima vremena pred nama do tada će ovaj san biti ostvarljiv. Treba samo zamisliti koji će to biti šok za čovječanstvo ako uspije da se uvuče u stvarne istine kroz pravi i autentični pogled u prošlost. Onda će pasti u vodu sve laži i opskurna vjerovanja koja nam uništavaju ovu jedinu sadašnjost koju imamo.
Zato vam želim dobro nedeljno jutro a ostavimo Joleta Stanišića i sve ostale koji imaju svoje rašomone o prošlosti, jer je sadašnjost mnogo važnija i od prošlosti a i od budućnosti, a ja odoh na doručak koji me već čeka na terasi.
Pego, nedelja 29.06 u 7.05 am
nedelja, 29. jun 2008 u 14:02
Dobre vijesti
Dragi Vlado i porodice
Vratio sam se sa voznje baikom.Dosla mi Tamara sa Ivom pa smo je malo njuskali ,cerupali i onda svi kao otkaceni plesali i pjevali dok se dijete cerekalo i umiralo od smijeha gledajuci sta radi ozbiljan srednjovjecni svijet.Tada ja Tamari ispricam danasnju dogodovstinu sa Joletom Stanisicem i otvorim blog da joj pokazem pricu “Mina rakastan sinua” i odusevim se, jer nadjem dva komentara koja su mi promakla,jedan Selmin njegove,Mevludinove sestricne, a drugi tvoj.Bio sam u velikom strahu i nisam zelio nikog da pitam da li je Mevludin ziv, ali sada sam sretan jer znam da je „malo u Tuzli a malo na Korculi”, sto mi daje nadu da cemo se mozda i sresti ili cuti.Posebno mi je bila draga reakcija Tamarina kad se zamislila i rekla „Pa ja znam za cika Ekmeka, on je dolazio kod nas i slikao nas a ja te crteze cuvam u nasoj kuciu Bg. u potkrovlju i mnogo mi se dopadaju.” Tada joj nije bilo vise od 5 godina.On bi se sigurno sjetio ovog naseg susreta sa Jolom Stanisicem ,jer je to bilo tako jadno i ponizavajuce za covjeka koji je prebjegao kao informbirovac i osjecao se kao progonjena zvijer u toj njegovoj obecanoj zemlji komunizma, pa je kad je neko zakucao na nasa vrata u hotelu, prisao u panici prozoru, misleci da je policija koja ga je stalno kontrolisala i ko zna sta bi se desilo da je stvarno i bila, umjesto sobarice koja nam je tada pokucala na vrata. Mevludin i ja sa ignorancijom i dozom samilosti gledamo na tipa koji je zaveden staljinistickom ideologijom skrenuo i potuca se od nemila do nedraga u strahu i od svoje sjenke,dok mi putujemo po svijetu i uzivamo u zivotu koji nam se pruza.Tada je to tako bilo.a sada?
Sada ,danas, ponovo izranja taj duh iż boce koji daje intervju vodecem listu Politika, upiruci se iż petnih zila da proturi svoju istinu koja odgovara umobolnom auditoriju i narodu koji prihvata tu istinu,jer mu drugo nista ne preostaje u amneziji koju je sam izabrao.
Pozdrav Pego
nedelja, 29. jun 2008 u 20:25
O,Pego momčino,nema dana a da nas ne uznemiriš nekom bogato “glaziranom” pričom.Ne bih o Tvom lenjingradskom poznaniku J.S.ali si nešto ranije u”MINA RAKISTAN SINUA”spominjao,a i danas,pisao o Mevludinu Ekmečiću.Sve češće vidim da pominješ svoje drage prijatelje,koje sam i sam poznavao;i tako pre 50 god.sa Mevludinom polagao prijemni na beogradskoj primenjenoj.S’jedne strane Boro Aleksic(kasnije sarajevski slikar),a s’druge strane Mevludin.Kasnije sam čuo da je bio dir.Tuzlanske galerije portreta.Pozdravljali smo se preko tuzlanskog,sarajevskog i beogradskog slikara,slavnog šarmera Meme Derviševića.A videli se posle dugo godina u Bgd.u Jugovićevoj ulici u sarajevskoj Privrednoj Banci,gde smo imali žiro-račune.To je bilo pred njegov put u Skandinaviju.Pa,eto ako si sa njim u kontaktu,pozdravi Ekmeka.
I još nešto:Gledam Te i čitam svakodnevno,ali bre’ hoću Miru da”čitam”.Prebaci Miru Nadi i meni,da se čujemo i o deci pričamo,dugo se nismo čuli ni videli a baš smo se lepo družili!Evo moj mail: dragutin.ivosevic@gmail.com
Vladi se izvinjavam,ne znam da li je OVO u dovla.net-u dozvoljeno? Pozdrav Vladi,Tebe,Miru i decu vole Vaši Nada,Maršal i maršalići.
ponedeljak, 30. jun 2008 u 13:24
Пошто никада чула нисам за горепоменутог, мој коментар је “Сам пао, сам се убио!”
Вјероватно је мислио да је у руском гулагу много бољи конфор него на Голом Отоку!
А то што је интервју објављен у “Политици” само доказује да ни демократија није универзални рецепт како то препоручује моћни и премоћни “ВЕЛИКИ ЗАПАД”.
Поздрав,
Зденка
(од интернета тетка)
Н.Б. Пошто у Пегином прилогу стоји празан квадрат,
(рам за слику) ја сам уредништву послала и
фотку дотичног Ј.С., копирану из “Политике”.
utorak, 1. jul 2008 u 09:19
Nema ništa gore nego kada se čovjek upušta u nešto što ne zna i šta mu ne priliči. Pegi lijepo pristaje kad u Vladinoj pričaoni govori o umjetnosti i nestašlucima njegove generacije uz poneku informaciju za dobijanje popularnosti, ne znam kod koga i od koga ?
Smještanje alkoholičara i komunista u autobus, ne znam kome on pripadaše, za mog komšiju znam kome je pripadao.
Koliko su Staljinove prijetnje bile benigne najbolje znaju Poljaci, Česi, Slovaci, Bugari, Madjari, Rumuni, e ejvala Pego i Vlado.
Tu “intelektualnu” IB spodobu upoznao sam 1972 u Hotel Rusija u Moskvi kao posljednjeg klošara kakvog se nije moglo sresti u Beogradu. Čovjeka koji se ponašao kao isprepadana životinja u kavezu, zabranu. Bojao se sam svoje sjene a i okoline. Pljujući po Staljinu i SSSR gore nego sada po Titu. Takvim ljudima davati prostor, ne mogu da shvatim Vladu. Pegi treba jer živi povremeno u BG, ali zašto Vladi. Pegini izleti kao i Buje, u nekakve progone mladih u SA. Priča o Tuti je priča o lopovima a ne o djeci koja su se igrala. U svkom društvu su takvi pod kontrolom društva. Pa i u onom našem. Nije mi jasno da Zeko šuti na ovo kad reaguje na mnogo benignije stvari, i ne samo on.
Vlado, nemoj da ovo ne objaviš, ovo nije ultimatum samo drugarska kritika.
Ćehaja
utorak, 1. jul 2008 u 22:00
Sve si u jednu ruku, dragi moj Ćehaja, u pravu, ali u drugu ….moram da ti dam malo objašnjenje.
U autobusu su zaista bili komunisti, koji su išli u svoju „Meku”, a i alkoholičari koji su u SSSR-u pili i kupovali pa iznosili alkohol u svoju zemlju, gdje je bio bar deset puta skuplji. Ništa neobično. Ove dvije kategorije putnika nemaju nikakvu direktnu medjusobnu vezu, osim autobusa koji ih je privremeno tamo i nazad vozio pa ih na neki način dovodi u vezu.
Uzgred, ja ni danas, a ni prije nisam bio ničiji, bar što se partija tiče. Samo sam svoj, a to mi je dovoljno.
J.S. se i meni i tebi zgadio, kao i sve što se dešavalo sa Staljinom i njegovim pritiskom na nas i ostale susjedne zemlje pa čak i na cijeli svijet, što je izazvalo “hladni rat”, tada kao i sada, kada se o tome ponovo govori i piše.
Nije ni Vlado, a ni Pego dao prostor J.S. da baljezga u „Politici” ali smo htjeli obojica /ja to mogu da tvrdim u svoje ime , a da samo predpostavim i za Vladu/, da ga predočimo blogovcima kao evidentnu glupost i budalaštinu, za koju sam ja bio siguran, kao što si eto i ti bio, jer smo u isto vrijeme sreli tu ličnost pa smo i svjedoci njegove sadašnje laži i paranoje.
Pegi nije potrebno ništa u Beogradu što bi sticao pisanjem na ovom blogu a ni bilo gdje, jer to nisam činio ni prije, a pogotovo to ne bih činio sada.To bi bar trebao da znaš. A trebao bi da zna i ko je bio Jovo Tuta, ako si već zivio i odrastao u ovom gradu, pa bi se držao dalje od proizvoljnih procjena.
Kad bi samo svi ostali, sebi i svojima, izrekli kritika i istina u lice, kao što sam to ja prije i sada učinio i činim, sigurno je da bi se naši narodi odavno očistili i pružili ruke pomirenja jedni drugima. Ne treba ni tebi a ni meni bilo kakav arbitar, dovoljno je da pažljivo pročitaš, a i zapamtiš, šta pišem, pa da znaš da to činim pred mnogo većim sudijom nego što možeš da to predpostaviš ili da ga preporučiš.
Nadam se da ovaj put znaš o čemu govorim. Jer nema većeg sudije od samog sebe.
Pozdrav Tebi i Tvojima
PS.Obično ne odgovaram na komentare, ali Tebi kao prijatelju to rado činim da ne bi bilo nesporazuma ako nisam baš bio dovoljno jasan i razumljiv što je vrlo moguće u našim godinama.
srijeda, 2. jul 2008 u 14:10
CEHAJA,
Cutim, jer sam u vise navrata trebao stradati zbog toga sto sam se druzio sa ibeovcima. Onima koji su stradali zbog toga sto su na njihova mjesta moglu uletiti pravovjerni. No, sa jednim ortodoksnim sam u ostroj prepirci saznao jednu groznu istinu. Na moje pitanje “A sta bi vi ucinili da ste pobjedili?” odgovor je glasio: “Golog otoka nebi bilo. Mi bi sve pobili”.
Mene je sram sto smo kao narod takvi, a to da ni drugi nisu bolji, nije nikakva utjeha.
Zeko