Pego: Vozdra raja, mane štani…

Kao odgovor na komentar i pozdrave Dubija iz Sidneja, Pegine “male raje”, Pego je, po običaju, odmah “zašiljio plajvaz” i poslao “brzi odgovor”:

Vozdra raja, mane štani

 E, upravo ovakav vam je finski jezik. Sinkopiran i u ritmu. Otkud sad ova asocijacija? „Mane zeve”, vjerovatno zato što sam na blogu nedavno spominjao Finsku i da to sve nisam zavio u ukusnu sarmu od vinovog lišća, opet bi mi bio kukuruz ispod koljena. Ali, ovako dobro je prošlo. Nego, šta sam ono htio??…A ..da.!

 Htio  sam da se zahvalim svim onima koji me objavljuju, čitaju, podršavaju, umjereno napadaju, manje pljuju, onako malo kroz zube, više bi se reklo „pljucnu na stranu”, mrze u granicama benignog, ogovaraju standardno ali ne previše,… uostalom, izaberite sami što hoćete, ali bez onoga da me svrstavate, kao što to neki uporno  i za bilo koga čine, stavljajući ga u šablone svojih istovjetnih kategorija sa kojim uvijek na isti način manipulišu u vještim svadjama, u kojima ja ne učestvujem  zato što sam apsolutni antitalenat i „truba”.

A, i da nisam, nikad ne bih želio da ovo svoje vrijeme traćim  na tako nešto, odgovarajući : ljubomornim, zatucanim, nacionalno selektiranim, apatičnim, bezvoljnim, pripitim, prostim, mrzovoljnim, umišljenim, bahatim i ostalim ljudima. Toliko da se zna.

Ali, kad osjetim da u sagovorniku tinja bar malo istine i ljudske topline i ima duha i razumijevanja, ja svoju dušu stavljam na sto pa „bujrum”, kome opanci, kome obojci.

Tako je to i sa mojim pisanjem i slikanjem, ako neko hoće ili ako neko neće,.. sve poštujem, samo želim da mirno i bez uznemiravanja, slikam, pišem ili šetam pored rijeke,… šume, mora, jezera ..i da se sjetim ponečeg što možda može da se pretoči u neko dobro, pa i pomalo gorko ali ukusno piće za predah i da okrijepi sve one koji to željno čekaju i iskreno žele.

Često mi se desi da pročitam na ovom blogu lijepih misli, dobrih tekstova, mudrih komentara, duhovitih opaski, pa baš uživam. Drago mi što takvih žena /treba ustati/ i takvih muškaraca /nek sjedne ko hoće/ ima na ovoj planeti, da ne kažem u ovoj čarobnoj šumi bloga. Da ih nabrajam, nikud ne vodi! Jer ću nekog sigurno zaboraviti pa ću patiti k’o „patišpanja”, što mi se već par puta dogodilo. Ali, moram priznati, toliko se raje na ovom blogu opismenilo, da je to za nevjerovati. Pratim ih od prvih njihovih skromnih nastupa sa malo šturih komentara, pa sve do zrelih i umiljatih /ženskih/ i čvrstih, odmjerenih /muških/ tekstova, koji bi svojom rječju i zlatna vrata otvorili i koje bih mogao mirne duše ubaciti kao list u svaku knjigu koju trenutno čitam .

 Rećićete da ih nabrojim, ali ja sam siguran da oni lično već znaju da to ja o njima upravo sada i govorim. Rećićete da se malo pravim važan, ali budite uvjereni da griješite. Ja upravo u tu vrstu ubacujem i sebe, koji sam, zahvaljujući ovom blogu, počeo malo da kuckam sa dva prsta, što mi je u početku bilo malo neobično, strano i teško, ali kada sam, vremenom, primjetio i vidio da mi riječi izlaze na ekranu upravo onako kako ja i govorim, baš mi bi drago, pa nastavih i nekad, možda zaveden tim užitkom, malo i pretjerah.  Govoriti takodjer nije lako. I to je neki dar i pošast i tada bar odmah znate na čemu ste, jal vas neko sluša, jal ne. Jedini je problem da ipak ono što napišete ostaje iza vas čak  i kada bi možda htjeli da to niste napisali. E, u tome i jeste štos. Zato treba paziti šta se, kada i kako kaže.

 Da me neko nazove „komunistom” /mozda bi manje pogrešno bilo „kolumnistom”/, što su već neki po svojoj licnoj procjeni,  iz svog neznanja i u svadjalačkom utaljenom šablonu izjavili, nemam ništa protiv, jer tada kad je to bilo mnogima važno, mene nije zanimalo, a sada kad dobro razmislim i izvagam mnoge stvari uporedjujući život sada i prije, mozda sam i bio komunista, a da to nisam čak ni znao.

 Ali kad me neko nazove „Pegazus” kao što je to učinio profesionalni, školovani, iskusni pisac, koji se odnekle triumfalno spustio na ovaj blog, medju nas amatere. Tada mi ga je žao, umjesto da se ljutim. Jer, mi prvo imamo svoju mitologiju, pa ne trebamo da od izvornih grčkih riječi pravimo latinske, što je samo dokaz neznanja i jednog i drugog jezika. A ni to me ne tangira, pa i ne vrijedja, jer se takvi jezici uče u školi, pa zašto bih ja uzurpirao to što sam slučajno bio u takvoj jednoj školi i da sebi dajem za pravo da nekom to objašnjavam. Kad je taj možda u nečemu drugom viši i pametniji od mene. Mada, mislim i nije ružno biti Pegaz /ili „pegasos” na grčkom/, jer je to još uvijek bolje nego biti samo konj koji ne leti, kako me je mogao ladno i tako nazvati.

 Personifikacija neke oblikovne ljepote, ako mi dozvolite da uključim i svoju skromnu slikarsku imaginaciju i, ako već isključujete Pegaza, onda vam nudim vilinog konjica koji je skoro to isto ali ipak mnogo drukčije, tako produhovljen i tajanstven i djeluje kao neki „Mali princ” medju konjima i Pegazima. Dakle ni to me nije uvrijedilo.

Teško mi je, što svi griješimo jer je to „humandum”, ali mi je još teže kad svoje greške ne priznajemo ili od njih pravimo cirkus koji vrijeđa još više i koji nas vodi u mrak još dublje. Istorija nikog neće obići. Kada se jednom nešto dogodi, to vam je kao ono što rekoh za pisanu riječ, ostaje. To ostaje, ma kako se nama svidjalo ili ne. Ma na čijoj strani mi tada bili ili ne bili. Nekad si žrtva a nekad si dželat, a mač je mač, od njega se gine. Zato bolje razmisliti i o neprijateljima, čak kada je među njima za nas u Drugom ratu, bilo onih  koji su odustali od svojih zlih namjera pa je to ušlo u istoriju i nama tada laskalo i bilo nam drago. To treba pamtiti, jer se život uči na primjerima, bez obzira koja strana da je u pitanju. Najveće herojstvo je osuditi samog sebe, pa makar da svi ostali mislili da si nevina žrtva. Od takvih trenutaka počinje novi život i nova istorija.

„Sve ovo baci za uho” rekla bi moja draga baba Saveta,.. nego, zašto ja ovo sve pretumbah? Pa zato što ima ljudi koji me na ovom blogu, pored faulova i žutih kartona, nagradiše aplauzom. A.. sada.. kad smo već kod takvih sportskih izraza, da ne zaboravim, niko više ne pita kako je Osim, a svi smo onda pali u bandak kad ga je šlog strefio. A i ne strefio ga zajedno sa  nama koji smo sve ove nevolje rata prošli. Kako samo kratko i malo brinemo o drugim ljudima.

Dobio sam poziv da u svom rodnom gradu izložim svoje slike, što mi je velika žast mada znam da ja to nisam zaslužio. Ali, bar i sam poziv mi mnogo znači. Tamo, na svakom koraku ima mnogo onih za koje mi je mnogo stalo da vide moje slike, jer ko bi bolje razumio, nego svoj svoga? Ali, takvih više, nažalost, nema ni u mom stanu u Radićevoj 2, a ni u kući od gabra, koji samo rijetki klasificiraju i izdvajaju iz familije granita. Mada ni granit nije ono što je nekad bio, a pogotovo ljudi koje smo nekad voljeli.

 Desilo se, naime, pored svih ovih toplih riječi, da me samo jedan od svih njih sa bloga upita, onako jednostavno, skromno, ljudski i od srca:

”Vozdra Gope, šta mai ?”

 Pa zato sve ovo i napisah. Jer bio je i red da mu odgovorim. Kao i svima vama koji me dobronamjerno podržavate i  zato ne tjerate sa ovog bloga, jer su me ovaj put spasile samo moje slike.

A šta dalje? Šta slijedeci  put? Pa do tada ću valjda naučiti da komponujem, pa će me možda tada i muzika spasiti.

Pozdrav svima, Pego