Pavle Pavlović: Ponoćni ronilac

Ovih dana slavim prvu godišnjicu  svakonoćnog ronjenja. Obično poslije 23 sata pažljivo stavljam masku na nos, lagano uključim aparat za disanje i zaronim  u nekada mirniju, nekada nemirniju noć. Obično pred zoru trgajući skidam masku, umoran od višesatnog ronjenja. Tada sretan  halapljivo udišem naš svakodnevni zrak…

Sve je započelo kada su mi gospoja i jedinac probili glavu stalnim žalbama na moje preglasno hrkanje. Zbog mog noćnog oscilirajućeg grlenog pjevanja, počeli su upotrebljavati specijalne zapušače za uši. Ali, ni to im nije pomagalo. Moj avaz je bio jači. Zahvaljujući mom stilu spavanja dobio sam i posebnu sobu. Ali, znate kakve su ove nove gradnje. Tanki, gipsani zidovi, čuje se kad šušneš, a ne kamoli kada muškarčina kao ja zahrče. I onda jednog dana, gospoja sva sretna dodje s posla.

-Muž moje kolegice  bio je na bolničkim ispitivanjima zbog preglasnog hrkanja i utvrdili su mu da ima velikih problema  pri spavanju. Dobio je nekakav aparatić, masku i sada  je tih kao beba. Nema hrkanja, budjenja partnera i komšiluka…

Zna se, nije mi bilo druge, nego put kućnog doktora.  Iznesem mu svoje muke, a on kao da je već navikao na to, kao da mu svaki dan dolaze nesretnici kao ja, pa ni pet, ni šest, pruži mi uputnicu za bolnicu, kod specijaliste za istraživanje sna.

I tako dodjoh ja na red za dvadesetak dana. Robusna sestra zakazala mi je termin u pola devet ujutro.

• Pa, kako ću, gospodjo, u pola devet ujutro spavati, kada sam ja tada već uveliko budan i već na  poslu?

• Noć prije ne smijete ni sekunda zaspati! Ne pijte kafu, čaj kada budete pospani. I, onda, nakon neprospavane noći dodjite kod nas da spavate. Ni slučajno nemojte voziti auto, motor ili bicikl. Koristite se javnim prevozom.

Lako je bilo njoj deklamovati, a kako ću sve ja to sprovesti u djelo. Do pola noći i nije bilo tako teško. Izmedju 0 sati i dva ujutro bilo je već opasno, a od dva do pet ujutro kritično! Stajao sam kao roda na jednoj nozi, tako bjesomučno vrtio kanale na TV, sve u strahu da ne zaspem. Umoran kao pas, dočekao sam zoru i teškim korakom se zaputio ka autobuskoj stanici. Ni u busu nisam smio da sjednem. Činilo mi se da spavam otvorenih očiju…Konačno, bolnica. E, ako sada ne zaspem, neću nikada!

Uvedoše me u lijepo namještenu sobu. U izdvojenom, mirnom djelu ogromne zdravstvene ustanove.

- Molim vas, tu lezite ! - ljupko će jedna sestrica  čiju ljepotu sam zapazio ovako bunovan - sada ćemo vam stavljati razne kraće i duže kablove. Prikopčaćemo vas na aparete koji će kontrolisati i pratiti vaše spavanje.

Mučila se ona tako gotovo sat oko mene. Valjalo joj je da prikači na moju glavu, grudi i šta je znam još gdje,  na stotine kablova. Koji bi, kada bi se spojili, bili, siguran sam, kilometarski dugi.

• E, tako, sada možete mirno zaspati. Laka vam noć - reče negdje oko pola 11 ujutro.

Čim je ona izašla, ja brzo izvadih telefon - foto aparat i napravih ove snimke koje gledate. Jer, znao sam, ludjih slika u životu i neću imati… Prolaze minuti, sati, a ja mrtav umoran, nikako da zaspem. Nakon tri sata mučenja, ulazi ljepotica u bijelom gotovo ljutito u sobu.

• Molim vas, dižite se.  Nismo uspjeli!

Mene  stid,  još će žena pomisliti da sam je isfolirao. Misliće da sam cijelu noć spavao kod kuće.

Pitam je, da je odobrovoljim:

• Je li vam se ovako i ranije dogadjalo?

• Ne, nikada - bila je  stroga i odsječna.

Zakazali su mi drugi termin. E, sada sam noć proveo u bolnici. Ponovo kilometri žica, prašuma elektronskih impulsa oko moje glave. Uspio sam zaspati, čini mi se, sat. I to je bilo dovoljno da utvrde da moja apnea nije dobra. Prvi put sam tada čuo to - apnea. To vam je period kada u snu udišete  izdišete. U tim trenucima, zbog hrkanja, moj skromni mozak i junačko srce ostaju duže nego što je dobro bez napajanja kisikom. Dakle, mogao bi opaliti u snu - jednostavno rečeno.

I, šta sada?

• Dobićete specijalni aparatić i masku s kojima ćete spavati.

• Koliko dugo?

• Dok ste živi!

I tako, sada ja imam svoju masku i aparatić što neprestano u mene gura zrak. On ne diše sa mnom, nego samo pumpa zrak bez prestanka. Tako kada u snu, poželim da otvorim usta i lijepo bosanski zahrčem,  holandsko-njemačka sprava mi to ne dozvoljava. U tim trenucima, kada su usta otvorena, čuje se nimalo prijatno krkljanje, šištanje. Te, nema druge, brže, bolje zatvori usta. Ne znam koliko bara, ili nekih drugih jedinica ima taj zračni pritisak što me ispunjava, ali sam siguran da sam za ovu godinu dana mogao svježim zrakom napumpati cijelu žutu podmornicu od Bitlsa

• Gospodine Paul ( kako me ovdje zovu) vi ste samo jedan od desetine hiljada ljudi koji u našoj zemlji upotrebljavaju ove specijalne aparate protiv hrkanja i protiv apnee. Medju njima je sve više mladih. To vam je, gospodine Paul, zadnja riječ medicinske tehnike - ohrabrivao me neki dan kućni  hećim kada sam ga pokušao skuhati da prestanem nositi moju maskicu.

Pokušaj je bio samo pokušaj i ja evo već treći put zaredom nosim moj aparatić put Bosne. Svaki put me na granici  pitaju :

• Je li vam to laptop u torbi?

• Ja odgovaram, aparat za disanje.

Carinik me sažaljivo pogleda. A ja sam siguran, kada ga vidim onako krupnog, masnog, siguran sam da i on megazvučno hrče kao što sam ja nekada, u dobra vremena. Samo ima sreću da nema kućnog doktora kao i ja i da nema tehnički uznapredovano zdravstvo.

Tekst i snimke: Pavle Pavlović

Uz saglasnost autora, preneseno sa www.vilsonovo.net