Kako odoliti Maršalu?

Iako još nisam donio konačnu odluku o sudbini bloga, današnja poruka Dragutina Ivoševića – Maršala dovela me pred dilemu da li je objaviti ili ne. Nisam mogao odoliti njegovim šarmantnim sjećanjima na godine provedene u Sarajevu, mnoštvo prijatelja sa kojima se družio i, posebno, stepen nostalgije koji s godinama postaje jači.

Objavljivanje ovog priloga ne znači da je blog ponovo aktiviran na stari način, još uvijek se ništa nije izmijenilo, ovo je samo znak da me je ova divna, nostalgična poruka “dirnula u srce”, a evo i prilike da objavim jednu sasvim svježu Maršalovu sliku (pa recite da ne liči na Maršala). U ovoj kratkoj poruci Maršal je spomenuo toliko poznatih Sarajlija sa kojima je proveo najljepše godine svoje mladosti o kojima smo i ranije pisali na blogu i koji zaslužuju da ih se trajno sjećamo. Većina čak i nije više medju živima, a Maršal junački nosi svoje breme godina uz blistavu memoriju na kojoj mu zaista možemo zavidjeti. Moram reći da sam sa posebnim zadovoljstvo objavljivao svako njegovo javljanje što je sasvim sigurno oplemenilo blog.

“Dragi Vlado, sa velikom radošću sam ugledao Tvoje ime čim sam ušao u Net-poštu i poradovao se: Evo Dovla se “pišmanio” i ne ukida svoj blog! Naravno, hvala na prekrasnoj kolekciji: leptira, kaktusa i bonsaia….Zaista divno….!

Srdačno zelim da vas pozdravim. Gospodju Suadu, koju sam “upoznao” evo, prije gotovo godinu dana, sa fotografija vaših prekrasnih putovanja i poseta vašim prijateljima u Sarajevu i svijetu, naravno i Tebe pozdravljam i zahvaljujem što si mi omogućio da ponovo vidim svoje drage prijatelje iz Sarajeva i drugdje posle 20 i više godina, makar i na fotografijama!

Posebno sam se obradovao Zekinoj caki o meni: Posle Ićine, Pegine, Brace Djikića i drugih napisa o meni, a koje je pronašla moja ćerka u Berlinu upavši na Tvoj blog, i dala komentar,a onda se i ja javio na Dovla.net. Moj dragi prijatelj Zeko napisao je: Pozdravljam Maršalov “povratak” u Sarajevo!

A ja sam se više od 25 godina osećao Sarajlijom; došao sam sa 25, a otišao sa više od 50, počeo polako, neprimetno odlaziti, nekako posle Olimpijade….više nisam bio “Sarajlija”.

Uticaj, da dodjem posle diplomiranja u Sarajevo, bio je od mojih kolega Arfan Hozić, vajar, profesor na sarajajevskoj primenjenoj školi, Omer Resić, grafičar, sada u Parizu, Sulejman Haljevac, vajar, moj venčani kum, svi sa beogradske akademije. Moji prvi drugari su Braća Jažići, dr.Hiko, Fikret i Šaćo sa beogradskog DIF-a. A, onda Milan Vranić, sa sarajevskim vaterpolistima(?) u Budvi…družimo se celo letovanje….! I za godinu, dve, on insistira da dodjem u Sarajevo, i ona fotka “RK Mlada Bosna” iz ‘54-55. je društvo sa kojim se uz Milana družim: Braco Milica, Braco Brajic, Čedo, Avdo…Šjor zamesi s’ brašnom vanglu girica kod mene, pa na tavu, dok Šime zbavi odnekud crnjaka i sačekaju mene i Žuću kad dodjemo ćirom sa Pala….Mile Guja, predsednik Opštine Pale, Vranić-sekretar Opštine, Braco Brajic sudija za prekršaje a ja nastavnik u osmogodišnjoj na Palama (Vranic nas zaposlio).

Eto, ima toga dosta…..Tvoga lika sa fotki se sećam naročito iz onih dana, i nisi se baš izmenio. To o maloj raji, a velika raja kojoj sam mogao da se obratim, ako sam bio u bilo kakvoj nevolji, su bili Slavko Zagorac, Jovo Gibanica, advokat, Dr Dragan Kosorić,Vasko Bogdanović otac Milana Galame i Nene Pilić. Za njihov sto sam u “Centralu” smeo da sednem i da se divim Miletu Janjiću (posle fajronta) uz pesmu:Nema, nema više moje Jelene….! Slavko, Jovo, Dr Dragan, su bili drugari moje braće kao izbeglice ‘41, u Obrenovcu, Vasko je bio u zarobljeništvu u Njemačkoj ali mu je cela porodica bila u Obrenovcu. I drugih je Sarajlija bilo. Zagorca sam dovodio u Obrenovac gde su mu priredjivali ovacije meštani. Pa, izvini Dovla, ja udavih ovim pričicama; a ima toga dosta…neki drugi put…..!?

Evo i nekih sličica: Bio mi Neno Čeliković u poseti, taman sam ušao u 79. godinu pa smo to proslavili, bilo je to u maju…..za dalje bumo videli, k’e ne ?

A, evo i Pego sa Mirom navratio posle prekobarskih njegovih putovanja i pravo iz Sarajeva sa pozdravima od raje…!

I evo i mog portretića od sinoć iz kafane, ali s’ početka, kasnije se ne bih ni ja prepoznao….!

Eh, Sarajevo…ljubavi moja, što reče…..jel’ Kemica to pjeva….

Oprostite na vašem izgubljenom vremenu, ali ako možete da trpite Pegu svakodnevno…..pa ja sam se jedva nakanio…..!? (Snimak Pege i Mirjane jedva je stao na ovu stranicu ponajviše zbog enormnog prostora koji je zauzeo Pegin stomak – op. urednika).

Puno srdačnih pozdrava gospodji Suadi, Tebi, vašoj deci i vašim unučićima. Sretno.

Vaš D.I. Maršal.