Oligarsi će propasti

Intervju: Mihail Hazin, naučnik k o j i je predvideo «sumrak dolarske imperije»

Pre pet godina bio sam urednik kulture u Komsomolskoj pravdi. Izdavačke kuće slale su
nam na recenziju nova izdanja. Tako sam među najnovijim knjigama pronašao jednu zanimljivog
naslova: Sumrak dolarske imperije, Pax Americana na izmaku. Morao sam da
protrljam oči, koliko je bilo neočekivano. Čisto ludilo – na početku XXI veka tako napasti
osnove svetskog poretka, napasti slobodno tržište. Da nije greškom zaostalo nešto staro,
iz Brežnjevljevog doba? Sovjetski amerikanolozi, agitpropovci, jako su voleli da sahranjuju
Ameriku. Ne, knjiga je izdata 2003. I autor nije Zjuganov, već izvesni Hazin. Prelistao
sam knjigu i zaključci su mi delovali prilično ubedljivo. Dao sam je ekonomskom
komentatoru Ženji Anisimovu. Ženja je napisao recenziju i napravio veliki intervju sa autorom.
Tako se prvi intervju Mihaila Hazina u nekom tiražnom listu pojavio upravo u
Komsomoljki, a ja sam zapamtio da postoji odvažni ekonomista koji se zone Hazin. Otad
sam ga redovno pratio. Ostao je dosledan sebi: po njemu, Americi se crno piše.
Mihail Leonidovič Hazin rođen je 1962. Studirao je matematiku na Jaro-slavskom univerzitetu
i na Moskovskom državnom univerzitetu. Od 1984. do 1991. radio je u sistemu institucija
Akademije nauka SSSR. Godine 1993-94. je u Radnom centru za ekonomske reforme
pri vladi Ruske Federacije, a 1995-97. načelnik odeljenja za kreditnu politiku Ministarstva
ekonomije Ruske Federacije, da bi 1997-98. proveo na mestu zamenika načelnika
Ekonomske uprave predsednika Rusije. U junu 1998. godine napustio je državnu
službu. Danas je predsednik konsultantske kompanije Neokon.

Mihaile Leonidoviču, šta vas je uopšte podstaklo da razmišljate o svetskoj krizi?
U proleće 1997. u Kremlju je formirana Ekonomska uprava predsednika Ruske Federacije.
Postavljen sam na mesto zamenika načelnika te uprave. Moj prvi zadatak bio je
da Jeljcinu podnesem izveštaj o ekonomskoj situaciji u Rusiji. Dok sam pripremao izveštaj
shvatio sam: krajem leta ili početkom jeseni 1998. zemlja ide u stečaj. Naravno,
ako hitno ne promeni svoju ekonomsku politiku.

I kako su se u vrhu vlasti postavili prema tome?
Nikako. Tekst nije niko ni pročitao, sem zamenika šefa predsednikove administracije
Lifšica i samog Jeljcina. A pred leto 1998. izbačen sam iz predsednikove administracije,
zbog pokušaja zaustavljanja biznis-projekta „GKO-Valutni koridor» (GKO su kratkoročne
državne obveznice koje je naša vlada emitovala i prodavala ih na zapadu, obećavajući
prinos od 140 posto po obveznici). Bila je to najveća finansijska afera u celom postsovjetskom
periodu. U avgustu, kao što sam upozoravao, počeo je stečaj: država je potrošila
novac i više nije mogla da pokrije kratkoročne obveznice koje je emitovala. Ja
sam sa nekim istomišljenicima nastavio da istražujem razloge koji su doveli do bankrotstva.
Svi tragovi su vodili u Ameriku. Pošto smo se ozbiljno udubili u način ustrojstva
američkog tržišta, otkrili smo zapanjujuću podudarnost. Isto onako kao što je naše tržište
kratkoročnim državnim obveznicama iscrpelo sve životne sokove Rusije, tako američka
berza hartijama od vrednosti isisava resurse celog sveta. Može se predvideti samo istovetna
završnica, nema druge. U leto 2000. u časopisu Ekspert pojavio se naš članak
pod naslovom „Preti li Americi apokalipsa». Zaključak: ako već u proleće 1998. više nije
bilo mogućno da se izbegne bankrotstvo Rusije, onda 2000. neće biti mogućno zaustaviti
probleme sa kojima se američka privreda suočava.

Šta je razlog postojećeg kraha? Samo, ako može bez onih komplikovanih termina tipa
«finansijski derivati» itd.
Probaću što jednostavnije. Ekonomski model zbog koga se sada sve ruši, nastao je kao
odgovor na veliku krizu 70-ih godina prošlog veka. Bila je to kriza viška kapitala. Još
su klasici političke ekonomije XIX veka pisali da se kapital uvećava brže nego što stiže
naknada za rad. Usled toga nastaju problemi vezani za nedostatak tražnje. U klasičnom
kapitalizmu to se rešava na račun kriza hiperprodukcije. U imperijalizmu izvozom kapitala.
Negde 70-ih godina XX veka oba načina su već bila potrošena. Svetska situacija je,
međutim, zahtevala od SAD da idu dalje putem naučno tehnološkog napretka. Da nije
bilo tako, Zapad bi izgubio Hladni rat sa Sovjetskim Savezom. Karterova administracija i
tadašnji prvi čovek Federalnih rezervi Pol Voker odlučili su se za domišljatu varijantu:
prvi put u istoriji kapitalizma oni su počeli da stimulišu ukupnu tražnju, umesto da, kao
dotad, pomažu samo kapitalistima. To je urađeno pomoću emisije novca.

Hoćete da kažete da su odlučili da puste štampariju u pogon?
Upravo tako. Početkom 80-ih godina tražnja je prvenstveno stimulisana kroz državne
poslove, tako što je, na primer, aktiviran program „Ratova zvezda». Od 1983. težište je
stavljeno na domaćinstva.

Mislite, na obične gradane?
Da. Čitavu četvrt veka domaćinstva su zahvaljujući emisiji novca dobijala sredstva.
Sve više i više.

Kroz kredite?
Naravno. Zahvaljujući povećanoj tražnji Sjedinjene Države su napravile još jedan zavoj
u spirali naučno-tehničkog napretka. Tako su Amerikanci pobedili, razbili Sovjetski
Savez. Postigli su i mnoge izvrsne rezultate. Ali, taj uspon je postignut trošenjem resursa
koji su bili predviđeni za obezbeđivanje budućeg rasta. Tako je zemlja potrošila
resurse namenjene dvama budućim naraštajima. Sjedinjene Države su počele da
gomilaju dugove. To je savršeno jasno ako uporedimo grafikone rasta dugova domaćinstava
i ukupnog duga SAD na jednoj, i američkog BNP, na drugoj strani. Privreda
raste brzinom od dva do tri, najviše četiri posto godišnje. A dugovi rastu brzinom od
osam do deset posto godišnje.

Neka slobodno rastu. Preživeli su Amerikanci i dosad i nisu se žalili. Svakako im je
bolje nego nama!
Sasvim je tačno da su stimulišući tražnju potrošača, Amerikanci izgradili državu koja
ima neverovatno visok životni standard. Odrasle su cele generacije ljudi koji ne znaju
šta je siromaštvo. Međutim, ne može se večito živeti na dugu. Dugovi domaćinstava
premašili su obim celokupne nacionalne privrede i iznose više od 14.000 milijardi dolara,
iliti 14 triliona dolara. Došlo vreme da se potrošeno plati. Razume se, Volstrit je grozničavo
pokušao da odgodi krah. Neću ovde detaljno govoriti o finansijskim derivatima
koje ionako ne volite, niti o raznim drugim vidovima fiktivne finansijske aktive. U svakom
slučaju, bio je to samo pokušaj da se pred smrt makar za tren udahne punim
plućima. Problem Amerike je i u tome što su, zbog te isprovocirane uvećane tražnje,
povećani i proizvodni kapaciteti. Pri tom ne mislim samo na kapacitete za proizvodnju
robe, već i na kapacitete za proizvodnju usluga. Koju god da sanacionu varijantu sada
odabere Volstrit, tražnja će se neminovno smanjiti. Šta sa tim kapacitetima? Mi smo
još 2000. izračunali koliki to deo američke privrede mora da nestane. U tom trenutku
radilo se o četvrtini. Sada se već radi o trećini, ako ne i o većem delu.

To je mnogo?
To je neverovatno mnogo. Možete li uopšte da zamislite šta znači uništenje makar
i jedne četvrtine privrede, da i ne govorimo o nekom većem delu? To automatski
donosi strmoglavi rast nezaposlenosti, užasnu depresiju, naglo i drastično povećanje
socijalnog opterećenja budžeta i ogromne napetosti u društvu. Zato SAD sada daju
sve od sebe, čine i više nego što objektivno mogu, pokušavajući da učine sve samo
kako bi spasile taj deo privrede. Stimulišu banke, stimulišu proizvodnju … Ipak, za dve
do tri godine, a možda i ranije, Ameriku će pogoditi kriza razmera Velike depresije.

Hoćete da kažete da je ovo što se sada događa još uvek dosta pristojno?
Naravno, ovo je tek početak. Razume se, oni o tome ne mogu glasno da govore. Pretvaraće
se da je sve dobro. I da će biti još bolje. Počeće da tragaju za razlozima zbog
kojih se sve ovo dogodilo. Tražiće ekstreme. Otud i potiče moj strah od velikih terorističkih
akcija. Nalik na ono što su organizovali 2001. godine.

Pobogu, Mihaile Leonidoviču!
U sumornim vremenima treba menjati psihologiju društva, treba to društvo mobilisati.
Najbolji način da se to učini je pretnja, opasnost. Za Ameriku to nije novina. Godine
1898. kako bi započeo rat sa Španijom, onaj rat čiji je rezultat bilo to što je Amerika otela
od Španije Filipine i Kubu, Amerikanci su digli u vazduh sopstvenu oklopnjaču „Men” u
Panami. Godine 1941. dogodio se Perl Harbur.

Nećete valjda da kažete da su i to sami bombardovali?
Ne, bazu su bombardovali Japanci. Ali, američko rukovodstvo je znalo da se priprema
napad. I dopustili su da se on dogodi. Bilo im je potrebno nešto što će potpuno promeniti
raspoloženje društva, tako da se ono odrekne izolacionizma i prihvati politiku ekspanzije.
Samo su neposredno pre toga iz Perl Harbura izvukli sve nosače aviona, ne
i vojnike. Početkom 60-ih godina dogodio se čuveni incident u Tonkinškom zalivu: da bi
ušli u Vijetnam, Amerikanci su uništili sopstvenu krstaricu. Za njih je to norma ponašanja,
oni su tako ustrojeni. Ja sam 10. septembra 2001. na forumu sajta časopisa Ekspert
upozorio da će Amerikanci uskoro sami protiv sebe izvesti veliki teroristički akt i
da će sve to svaliti na Osamu Bin Ladena. I dan danas možete da nađete tragove te
tvrdnje na Internetu.

Čekajte, pa dan posle toga su se srušile Kule bliznakinje. Odakle vam takvo predvidanje?
Ekonomski pokazatelji su u avgustu 2001. u Americi bili veoma loši. Trebalo je, znači,
mnogo toga objašnjavati. Sećate se da su posle tog terorističkog akta na nekoliko dana
zatvorili berzu. Jednostavno, preusmerili su pažnju. Što je najvažnije, pozivajući se na
te terorističke akte, oni su se konačno odrekli liberalnih metoda upravljanja privredom i
počeli prelazak na direktno državno upravljanje privredom – tačnije, na sistem u kome
privredom upravljaju država i Federalne rezerve.

Ipak, nije li sve to previše simplifikovano? U avgustu su zabeležili loše pokazatelje,
pa su onda u septembru organizovali terorističku akciju? Za provokacije svetskih razmera
kao što je bila ta, potrebna je duga priprema.
Pa cela ta priča i jeste odavno trajala. Kriza je mogla da se predvidi. „Crni avgust” je
samo skratio rokove. Manifestacije krize su počele da se ispoljavaju još 90-ih godina
prošlog veka.

Znaci, kriza je počela s onu stranu okeana. Ali zašto se od toga zaljuljao čitav svet?
Dolar nije samo svetska rezervna i trgovinska valuta (sada se oko 70 posto međunarodnih
transakcija, uključujuci sve bankarske operacije, odvija u dolarima) već je posle
1971. dolar postao jedina mera vrednosti. Postoji još jedna veoma važna stvar. Savremeni
model privređivanja, izgrađen na dolaru kao glavnoj svetskoj valuti, doveo je
do toga da Amerika ima jedinstvenu ulogu u svetskoj privredi. Ona proizvodi oko 20
posto svetskog BNP. Ukupni svetski BNP iznosi oko 60 triliona dolara. Realni udeo
SAD je 12 triliona, iliti jedna petina. U isto vreme, Amerika troši oko 40 posto svetskog
BNP. Prema paritetu kupovne moći, razume se. Uništenje tog sistema dovešće do toga
da će životni standard u SAD opasti. Bar dvostruko, i to je najmanje što je moguće. U istoriji
se još nije dogodilo da takav enorman pad životnog standarda u jednoj državi ne dovede
do kraha društvenopolitičkog sistema. Potpuno je onda razumljivo da aktuelna politička
elita u SAD čini sve što može da ne izgubi vlast. Tome smo, uostalom, svedoci.

Ja to ne vidim.
Pa zar vam nije indikativno to što se pojavio Obama, kao lik bez presedana u celokupnoj
američkoj istoriji? Ne mislim pri tom da je čudno to što je on crnac. Radi se o
tome da on uopšte nije ukorenjen u američkom establišmentu. U izvesnom smislu,
Obama je „stvoreni” lik. Neko ga je izvukao i gura ga napred.

Ko?
- E kad bih ja to znao! Obamin suparnik. Džon Mekejn, takode je specifičan lik, iako
jeste predstavnik najvišeg američkog establišmenta u četvrtoj generaciji. Mekejn ima
previše godina. I psihički je slomljen. Vijetnamsko zarobljeništvo ga je mnogo koštalo.
Nije moguće da u njemu nije ostalo mržnje. One mržnje koja u politici smeta, baš
kao i svaka druga jaka emocija. Političar mora da bude hladan i ciničan.

Na šta vi to aludirate, Mihaile Leonidoviču?
Američka elita savršeno dobro shvata da naredna administracija verovatno neće izgurati
ceo mandat, jer će morati da donese neke veoma radikalne i nepopularne ekonomske
odluke. Što bi onda posadili u Belu kuću predsednika iz sopstvenog kruga.
To bi bilo besmisleno, tim pre što on realno ništa ne može da učini. Zato je bio
potreban lik koga im, u stvari, neće biti žao. Obama će sprovesti neke drastične
poteze koji su eliti neophodni. Onda će ga smeniti ogorčena masa. Političari će
njemu sve pripisati. Ipak, neće biti provokacija do narednih izbora.

A šta će se posle događati?
Ponavljam, već je počeo težak stadijum pada u okviru svetske krize. Ako SAD zaustave
novčanu emisiju, odnosno, ako jednostavno prestanu da štampaju dolare, sve
će se srušiti u roku od dva do tri meseca. Bila bi to nova varijanta 1929. Ako budu
štampali pare, ali u minimalnoj količini, onda će pad trajati dve i po do tri godine.
Ako uspostave hiperinflaciju, tj. ako štamparske prese uključe da rade punom parom,
sve će se završiti za godinu, godinu i po dana.

Koju će od te tri varijante po vašem mišljenju izabrati Amerika? Ili je možda već izabrala?
- Treću varijantu – hiperinflaciju. Međutim, posle smene predsednika mogućna je i
promena politike. Istine radi, valja reći da koju god varijantu izaberu, svet čeka period
od 10 do 12 godina teške depresije. Mislim da će i u Americi i u Evropi mnogi ljudi gladovati.
Automobil će postati raskoš.

Sumorna slika…
Neću kriti da bi ta slika, što se Rusije tiče, mogla da deluje optimističkije. Mi imamo
jeftine sirovine, imamo svoju naftu, gas itd. No nažalost, politika naših finansijskih
vlasti koja ne dopušta domaćim preduzećima da uzimaju jeftine kredite dovela je do
toga da je proizvodnja umnogome prekinuta. Godine 1998. uspeli smo veoma brzo da
se oporavimo od bankrotstva zahvaljujući tome što smo pustili u pogon kapacitete
konzervirane još iz vremena Sovjetskog Saveza. Pored toga, znatno se poboljšala
spoljno ekonomska konjunktura. Cene nafte su se vinule u nebo. Sada spoljno ekonomske
konjunkture jednostavno neće biti, zbog krize. Nema više ni nacionalnih kapaciteta.
Ne mogu se sada graditi. Tražnja će biti mala. Pokušaće da nas preplave jeftinom
uvoznom robom. Moraćemo da zatvaramo granicu i da sasvim pogoršamo strukturu
potrošnje. Inače, odakle novac? Uvoz je skup, a građani više neće imati para.
Samo u Moskvi biće nezaposleno 2,5 do tri miliona ljudi. Jedan deo tih ljudi su slabo
plaćeni radnici, pre svega gastarbajteri. To će povećati stopu kriminaliteta, izazvaće
mnoštvo neprijatnosti. Zamislite samo jedan milion, ili samo pola miliona Uzbeka koji
nemaju stalno mesto stanovanja, a ostali su bez izvora prihoda. Razjuriće se po prestonici
i ni zbog čega ce ulaziti u kavge. Biće potrebne veoma stroge mere. Makar u
pogledu deportacije. Ali mi odlično znamo da vlast jednostavno nije sposobna time da
se bavi. Formiraće se bande od najokorelijih kriminalaca. Oni će početi sistematski da
pljačkaju i otimaju milionere, zarad velikog otkupa. Tome treba dodati još jedno dva
miliona nezaposlenih iz redova takozvanog „kancelarijskog planktona”. Mladi ljudi koji
su navikli da dobijaju hiljade dolara mesečno samo zato što dolaze u kancelariju. Sada
će ih isterati s posla. Svi oni imaju hipotekarne kredite, automobile kupljene na kredit,
drugu skupu robu. Šta da rade, da prodaju stanove ne bi li namirili dug? Pa tako će
celu Moskvu rasprodati! A otpuštanja su vec počela.

Nemojte nas tako plašiti, Mihaile Leonidoviču. Rukovodstvo države preduzima ozbiljne
mere. Izdvojene su cele milijarde rubalja. Svakog dana slušamo o tome u televizijskim
vestima.
Ako sav taj novac bude potrošen onako kako je prvobitno namenjen, onda ćemo nekako
pregurati do proleća. Tad će već moći i krompir da se posadi. Ali, ako sve proćerdaju,
što je kod nas, nažalost, stari običaj, onda će problemi početi već u zimu. I to ozbiljni
problemi. Što se vlasti tiče po svemu sudeći, poslednjih nedelja došlo je do radikalne
promene raspoloženja državnog rukovodstva. Već mnogo godina žive u
iluziji da će biti dovoljno novca za sve. Međutim, odjednom se ispostavilo da novca ne
samo da nema dovoljno, već ga ima neverovatno malo. Uopšte se ne može shvatiti
kako da se popune već postojeće rupe. Svi se obraćaju vlasti i pružaju ruku ispruženu
onako kao prosjaci kad traže pomoć. Čak i vlasnici kockarnica! Čak i oligarsi!

Priča se da je u vladu došla grupa oligarha da traži novac na zajam, nudeći svoja preduzeća
kao kolateralno jemstvo. Ponudili su, dakle, ona preduzeća koja su tokom 90-ih
otkupili u bescenje na aukcijama.
Što se oligarha tiče, tu je sve sasvim jasno. Zaista ne verujem da će najveći deo njih
opstati kroz tri ili četiri godine.

Mislite, zaglaviće u zatvor?
Propašće.

Narod se mnogo više brine šta će biti s dolarom i Evrom.
Ne bih hteo da izazivam nepotrebnu paniku. Reći ću samo da i jedna i druga valuta
imaju veliki potencijal pada. Međutim, rokovi će biti različiti.

Kakve mere sami preduzimate da biste smanjili posledice krize koju predviđate?
Ja nemam takvih problema. Moja plata se samo povećava, jer sam ja stručnjak za
krize i u ovakvim situacijama mi se ljudi obraćaju. Nemam nikakav krupni kapital koji
bi trebalo spašavati, nikada ga nisam ni imao. Vašim čitaocima mogu da dam samo
jedan generalni savet: morate voditi računa o tome da su crni dani nastupili i da će
dugo da potraju. Dalje treba da živite polazeći od tog saznanja.
(Komsomolskaja pravda)