Moj Certifikat može se odnositi na samo 400 sekundi kad si davao autogram. A “Sarajlija” svjedok na krivom mjestu u krivo vrijeme u gradu s tim imenom.
Da je kojim slučajem i Suzan zatražila tvoj autogram i njoj bi dao isti certifikat.

Pozdrav svima bez šešira

Sanjiceeeeee! “Fenomenalno” – sam ti iskrivio vrat prepisujući. Mog’o sam i bolje, ali onaj ispred mene se sve nešto namješta, fol da mu bude zgodnije, a samo da ja ne vidim. “Dolazim” – bujrum, kad god hoćete. Panje ima, pa ćemo narezati. A za desert, u ovom ljetnjem periodu, služimo kahvu sa lubenicom (meni je ova kombinacija neponovljivo prijala samo onog ljeta kada je bila u folu). “Autogram” – uvježb’o sam dva. Jedan, onako, za bez veze, a drugi, pravi, za raju. Samo, ovaj pravi sam mor’o deponirati kod Christie’s – a (obavezao me izdavač). Pa, Sanjice, kada ga budeš prodavala, naravno po rekordnoj cijeni svih vremena, po pola ćemo. Važi?

Džemo! Hvala Ti ko najrođenijem. Ono “autentični Sarajlija”. A trudim se, majke mi. Nije lahko. Iz petnih žila. Evo zauške dobio. A ovo Tvoje Džemo dođe mi k’o certifikat, k’o ISO 9000, jer me (!!! Važno upozorenje: ovo što slijedi pročitati šapatom, radi bezbjednosnih razloga) Ona Moja zove “heròm mostarskom”. Ona (Moja) još kaže da su njeni 400 i kusur godina u Sarajevu, pa se ti približi – nema šanse? Pa, ako ovaj (certifikat) ne pomogne, nemoj se ljutit’, Džemo, molim Te, ja ću Ti se obratiti izravno, za još koji.

Zeko , Bato! Nahvaliste preko mjere, pa kad’ ja sad’ prestanem pozdravljati komšiluk. Ko ih … ? Jesu li šta napisali? … komponovali? Istina oni mene ne pozdravljaju od kako sam se doselio. Ja, prvi (em doselio, em jedini stranac u kvartu od 50-tak kućica), k’o što je red: “Vozdra komšo! Šta ima? Može li se?” A oni, – ni mukaet. Samo me nešto gledaju, onim X-Ray pogledom. (Zagledali bi se oni i u horizont, preko mene, ali talijančići, a ja osrednje balkanski, pa im zapinje pogled). Ma, kad ih ja sad’ prestanem pozdravljati …

Masarikova mi neznaci toliko koliko Dobrovoljacka jer sam godinama pratio curu kuci koja je stanovala u Dobrovoljackoj.Da bi dosao do Dobrovoljacke morao sam sa stare stanice doci tranvajem do Pozorista pa desno Masarikovom preko mosta ka Dobrovoljackoj.

Hajde jedan mali kviz. Koliko ljudi zna dali mi je ta zenska sada supruga ili nije?Bez dobacivanja sa starne molim. Oni koji me znaju tisu.

Zeko

Dalje, u tekstu je pogrešno navedeno da se iza ulice Skenderija (idući od mosta) nalazila samoposluga. Radi se ulici Dobrovoljačka! Trebalo je spomenuti i ugao preko puta gdje je nekada bila advokatska kancelarija “Filipović”, zatim je tamo bilo Brodarsko društvo “Galeb” (pedesetih) koje je kasnije preselilo u Mažuranićevu (gdje je sada kafana “Gong” koju je otvorio poznati bokser (rahmetli) Bane Toskić), a zatim u Kranjčevićevu (gdje je sada kafana “Magnum” – ako još postoji).
U tim prostorijama je sada ponovo advokatska kancelarija u kojoj rade advokati srednje generacije Filipovića (gospodja Melica Ademović) i njen sin Kenan Ademović. Nastavlja se porodična tradicija.

Izmedju “Dva ribara” i bivše Dobrovoljačke nalazi se jedan mali, simpatični lokal u koji može stati 7-8 gostiju (ako nisu razmaženi) medju kojima su često bili Muhamed Filipović i Nijaz Duraković, a vlasnik je jedan blogovac – Narcis Jugo.

Pozdrav svima uz opasku da urednik i dalje nema namjeru “zahuktati” blog kao ranije, ali će uvijek biti mjesta za priloge i fotografije o Sarajevu i sarajevskoj raji.

Nenade, hvala za uzitak koji mi je pricinilo citanje ovoga teksta!

Pozdrav,
Bato Rafajlovic

Pravi će se sjetiti da se radi o ulici Masarikovoj, što se prostire od Pozorišnog mosta do ulice Skenderije. Sa Mejtaša je niz Dalmatinsku (M. Busatlije) jpucao vidik sve do željezničkog mosta eifelove konstrukcije na kraju. Bila je to NAJKOMPLEMETARNIJA ulica u Sarajevu. Sve ste u joj imali:

Na uglu , odmah do mosta, bio je kiosk sa novinama, duvanom, upaljačima, papirnatim maramicama, prezervativima i ostalim potrepštinama.

Na drugom uglu legendarna “Dva ribara” sa bifeom u kome su ordinirali legendarni Tiho i ? (proklet da je Alzamer što nam sakriva ili krade stvari po kući i iz pameti!), šank je bio “na spratu” sa koga su “padali” čokanji mehke, flaše “sarajevskog” ili “nikšićkog”, 0.5-ice konjaka, vinjaka, pelinkovca ili vlahova, rad’ kojeg je Mujo tražio balinkovac, k’o “ako oni imaju svoj, mogu i ja moj”.

Kako je sjedenje bilo ograničeno, pivske kištre su bile namještaj članova “Kluba Čobanija” sa sjedištem u parkiću vis a vis džamije. Članovi, kojima je predsjedavao sarajevski oriđinale Jare (inače Dominik ??- staklorezac po zanimanju), su u “Ribara” zalazili samo ako im neko platio piće. Radije su se orijentisali ka dobrovoljnim davaocima priloga za nabavku: unučića, siročića, polovnjača, štafeta, normalki ili, ako je davalac bio extra raspoložen, posebno malo pripit, krmače, u obližnjem podrumu koji baš i nije u Masarikovoj, al’, ako je piće u pitanju, granice ne postoje. Štafeta – obično konjak od 750 cl. je originalna klasifikacija Duleta Jerkovačkog, koji je bio član Albanskog kluba – kod Željinog nebodera na Marijindvoru (to bješe prvi, a nakon njega JAT-ov u Vase strase koja se onda zvala Prestalonaslednika Petra), gdje bješe jedan podrum pića. Dule (jedan od najtalentovanijih bh fudbalera, no ga je piće upropastilo) je gostovao kod Čobanaca i na poklon doneo štafetu.

Dva Ribara nisu bili prvi ugostiteljski objekt. Dozidani su uz zgradu kojoj je postojao RESTAURATION ZUR STADT, u kojoj će se kasnije naseliti “Higijenina” hemijska čistionica (čini mi se da je prethodni vlasnik bio Rajs), frizerski salon sa legendarnom Milkicom, električar, sajđija i, bar tako moja supruga tvrdi, nekakva radnjica sa numizmatikom i markama. Kad se pređe Skenderija ulica sačeka vas samoposluga, a iza nje , udubljenje u donji nivo, kako bješe za Turaka, u kome je birvaktile bila pekara, pa voćara i neki zanatlija al’ se ne sjećam koji.

Na druga strani, tri velika jablana bjehu posječena da bi se izgradila elitna “Pozorišna kafana”. Dok su pozorištem vladali Nušić, Janjušević, Nika Miličević, Vlajko Ubavić bješe to kao sarajevski KAVKAZ (Kazališna kafana) preko puta HNK u Zagrebu. Onda se “modernizovala” pa postala kao svaka druga kafana koja nema dušu te je, društveno, j zamijenjena sa “Dva vola” u Titinoj.

Iza nje su se redale: šnajder, legendarni frizer Mujo, mesara, Granap, zlatara. Jel’ ranije bješe neka slastičarna nisam siguran, jer znam da je, nakon dolaska “demokratije” otvorena jedna sa istočnjačkim slasticama, al’, nekako, baš nije imala prođu.

U pomenutom parkiću bi, već odrana, zasjedalo članstvo Kluba, dobacujući prolaznicima i očekujući priloge, t.j. “članarinu” sa kojom je dežurni otrčao u obližnji “Podrum dalmatniskih pića” po doručak. Premda su dobacivanja bila različita, preovladavala su blasfemična izgovoreno u sarajevskom šatrou. Stalna žrtva je bio ozbiljni ali plašljivi profesor, koji poslije dobacivanja redovno davao članarinu. Jedno jutro, na nešto ljut, profo na dobačeno “Šišmigapu profo! More li jedna štafeta?”, odgovori: “Gnemtižegukvr”, prođe i ne plati. Društvo osta zblanuto. Posle izvjesnog vremena proof se vraća, Jare i ostali skočiše: “Profo, mat’reti, kaži šta ti ono znači, pa više i ne moraš plačati!” Nije im rekao niti dalje plaćao.

Ako neko zna neku komplementarniju ulicu u sarajevu, a sve je na potezu od 100-120 metara, neka se javi.

Pozdrav svima

Zeko

PS – Nenade, nemoj ni slucajno prestati sa pisanjem. Kad neko nesto zna, neka to i javno pokazuje.

Sanja