David Albahari: Nedelja

David Albahari, pisac i prevodilac, rođen je 1948. godine. Prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme, objavio je 1973. godine. Do sada je objavio deset knjiga priča i dvanaest romana, kao i tri knjige eseja…

Od jeseni 1994. godine živi u Kalgariju, u Kanadi.

N e d e lj a

Krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je
više nećemo videti.
Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako,pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije
prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.

“Nedelja – dan bez budućnosti”, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša
Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za
mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne
kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuce.

Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim
prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do
deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i
uživalo u nedeljnom miru.

Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas jenešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poredenju sa subotnjim obiljem. Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont
Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo
izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške “Zdenka” sira i crvene jabuke.

Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo
udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije
popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo
glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom
drugih dana.

Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne
složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog
saobraćaja prazna.

“Nedelja – dan bez budućnosti.” Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije
se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo
što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim
danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u
kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na
nebu ni na zemlji.

Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili
petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka. Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta…)

Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao
sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim
mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.

Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo
i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda,
pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se
šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je
nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.

Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko
pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i
zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv
nedelja potiče od reči “ne delati”, a svi se tog dana ponašaju kao da je u
pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja
nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje
jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši
pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si
ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek
isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u
sporosti. Kaži: “Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da
postojim.”
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada
je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora
nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom -
onda kada je kasno za sve.

David Albahari
objavljeno: 05/07/2010 na nekoliko web portala.