Nadan Filipović: Umnjak – jedna sarajevsko-mahalska priča

Sakib je šofer. U “Gradskom saobraćajnom”. Ima hronični problem sa tvrdom stolicom i hemoroidima. Zato svako veče kusa hošaf. Od suhih šljiva. Naravno, da bi stolica bila mekša. Mi kažemo hošaf. Drugi kažu kompot. Neki opet „konpot“. Svejedno. Važno je da hošaf ili kompot nije presladak i da su suhe šljive dobro skuhane. Tada dobro radi. Kad je sladak, još više zatvara.

Sakib u ustima nekoliko puta prevrnu šljivu, a onda ispljunu košpicu na tanjurić. Košpica zazvoni. Ostala je bila još jedna. Pogolema i slasna. Jazuk ostaviti! Sakib lijeno prevrnu i ovu što je „hopa“ u ustima, ali kad krenu da je ispljune, ona skliznu u krajnji desni ćošak usta. Sakib instiktivno zagrize, a košpica puče. U ustima se razli osjećaj gorčine od smrvljene jezgre. Sakib se diže, potraži salvetu i ispljunu košpicu. Ko u mjestu ukopan, preneraženo je zurio u salvetu. Na salveti je bila slomljena košpica, ali i pola zuba. Sakibovog, naravno. On uzdrhta! Panično poče pipati jezikom po desnoj strani vilice. Da, to je to! Ostaci donjeg umnjaka bockali su jezik! Prvih pet minuta, Sakib nije osjećao bol. Vjerovatno zbog djelovanja adrenalina nagomilanog od iznenadnog straha. A onda poče…. Bol je bila sve jača i jača.

Šta da radi ? Noć se spuštala nad gradom. Da ode u “hitnu”? Sjeti se da oni nemaju dežurnog zubara. Preostalo mu jedino da pomoć potraži kod nekog privatnika. Znao je za nekoliko njih u gradu. Pa zar svaki dan ne napravi ko zna koliko “rundi” autobusom oko njihovih ordinacija? Upali Sakib svoj mopedić i krenu kroz svježu proljetnu noć. Prođe pored džamije u Magribiji i stiže pred jednu kuću. Bila je to dvokatnica. Dobro je, pomisli, još gore svjetla. Na ulaznim vratima je stajala velika mesingana ploča. Sakib upali fajercag. Ploča je izledala kao od suhog zlata. Žuta, sjajna, plaha, pomisli Sakib. Na njoj je pisalo : “Doktor stomatologije Faruk Hamedov Vatrenjak, radno vrijeme od 8h do 20h. Pauza petkom od 11 do 2 radi džume, ostalo po dogovoru.”

Pozvoni Sakib jednom. Pozvoni dva puta, i vrata se otškrinuše.

• Ko si i šta hoš u ovo doba?

• Imam golem probem. Puko mi zub.

• Hade ulazi.

Mali čovjek pogoleme glave lijenim pokretima navuče na sebe bijeli mantil. Posadi Sakiba u duboku stolicu, i upali nekakvo prejako svjetlo koje ga potpuno zaslijepi.

• Zini! Još jače! Tako, taaakooo! Bogme ti jarane imaš pogolem problem. Moraću kopat da izvadim korijen. Umnjak je to, a kad on pukne, eto ti sto belaja. A i skuplje je.

• Pošto?

• Obično vađenje plus injekcija je osamdeset maraka, a ovo je prava operacija. Ne mogu ništa ispod stopedeset. Šta veliš?

• Nemam ja šta da velim. Radi, poso uradi kako treba i naplati. Keš dajem, a račun mi ne treba.

Doktor Faruk se osmjehnu. Uze neku ampulu iz ormarića, otpili joj vrh i ušprica u injekciju prozirni sadržaj. Onda izvadi još jednu ampulu i ponovi istu proceduru.

• Jarane, daću ti duplu, američku. Moram. Inače bi ti oči od bolova ispadale. S duplom američkom je dvije stoje. Može l‘ ?

• Možžžeee – drhtavo i zamuckujući prošapta Sakib.

• Zini! Još jače! Takoooo! I ne miči glave.

Sakib i ne osjeti ubod injekcije. Laka je ruka u doktora Faruka! A i ta bol nije ništa u odnosu na ono što je već pretrpio. Doktor ubode još jednom, pa još jednom.

• Ustani!

• A što? Zar neš vadit?

• Jok. Treba najmanje dvajes minuta da dobro utrne. Nego, haj ti vamo u hodnik i sjedi dok ja večeram. Taman mi je žena spremila buređike, kad ti naleti. Evo, na ovu stolicu ! Čitaj malo novine. Brzo ću ja.

Sakib ostade sam u polumračnom hodniku. Iz kuhinje se čuo ženski glas, koji se naglo ušuti. Vjerovatno jedu, pomisli, a onda skide cipele pa se polako prišulja ulaznim vratima i isto tako polako i nečujno ih otvori, pa izađe na prstima. Stiže do svog mopeda, parkiranog pred doktorovom kućom, sjede na njega, i bučno nestade u mraku.

Sakib odluči da vozi do Pivare. Prođe nekoliko ulica, obiđe nekoliko puta gore-dole kompleks zgrada, a onda ugleda kuću pored koje autobusom prolazi svaki bogovetni dan. Siđe s mopeda i parkira ga pred vratima te, njemu dobro znane kuće. Na njoj je stajala još veća mesingana ploča od one maloprije, a na njoj ogromnim slovima pisalo : „dr Muhidin Hurem, mr sc, specijalist stomatolog”. Ne piše radno vrijeme, reče naglas Sakib, pa pozvoni. Jednom , dva, tri puta, zvonio je sve dok se ne ču da se počeše otključavati brave jedna za drugom. Bilo ih je najmanje tri. Najzad se otškrinuše i ulazna vrata, tek toliko koliko im je dozvoljavao sigurnosni lanac. Svjestan je Sakib situacije, nije šala, noć je, a sarajevske noći nisu više ko prije. Svakakva svijeta ima sad u gradu.

• Selam, doktore, i izvini svega ti što te bihuzurim u ovaj vakat. Golem problem imam i ne mogu jutra čekati.

• O čemu se radi? – promrmlja golemo lice koje se pomoli iz pomračine.

Sakib mu sve ukratko ispriča i iz džepa izvadi salvetu sa polovinom umnjaka. To je bio dovoljan argument da se lanac ukloni.

Ubrzo se Sakib nađe u velikom hodniku. Pruži ruku, koju doktor Muhidin samo ovlaš dotaknu i odmah je izmače. Doktor otvori vrata ordinacije i pokaza rukom Sakibu da uđe.

Fotelja je bila još dublja i udobnija nego kod doktora Faruka. Sakib zinu, a doktor Muhidin mu se unese u lice i poče kucati po zubu.

• Boli?

• Aha!

• Biće problema moj efendija. Moram ti udariti dvije američke injekcije. Plus, vađenje korijena, umnjak je, to znaš. Ne znam šta bi ti reko. U ovo doba noći takav poso ne bi mogo odradit bez dvjesto maraka. Ako se slažeš i ako imaš pare možemo početi, ako nemaš, čekaj do jutra, pa sebi nafaku potraži kod državnog stomatologa. Ali znaj da je u ovakvim situacijama noć duga. Preduga.

Sakib ustade. Izvadi novčanik, otvori ga i pokaza njegov sadržaj doktoru, kome se lice ozari do facijalne metamorfoze.

• Dobro! Sve je regularno. Idemo sada udariti dvije američke. One su najbolje na svijetu. A nakon po sata, kreće akcija iskopavanja korijena. Neće te puno boliti. Amerikanac izmisli, Sarajlija primijeni ! Hajde sjedi, da počnemo.

• Pošto je bez injekcija ? – osmjeli se Sakib.

• Ma jesi l‘ ti budala ?! Kako, bolan ne bio, bez injekcija ? Pa umro bi od bolova. Oči bi ti iskakale. Daj, ne budalesaj mi tude.

Iz ormarića izvadi dvije ampule, a iz sterilnog celofanskog pakovanja izvadi špricu. Nataknu iglu i pođe da pila vrh prve ampule.

• Stan doktoreeee! Ja sam te pito pošto je bez injekcije.

• Jesi l‘ ti lud? Kako bez injekcije?

• Ja sam junak! Gazija! Ja sam do sada sve zube vadio bez injekcije, pa ću i ovaj korijen.

• Vala sam svakakih budala vidio, ali ovolike ko ti, nikad. Evo vako! Ukoliko budeš vrisko, platićeš četiri stoje, a ako ne budeš urlao, od mene ti je halal vađenje. Džabe! Nego, još jednom te opominjem da ne činiš tu glupost.

• Ja sam gazija, doktore. Hajde, vadi! Spreman sam na sve muke. Dogovor važi. Pare imam.

Dotor Muhidin navuče novi par rukavica i poče razgledati poluge i tipove kliješta , ne bi li izabrao odgovarajuće. Slagao je alatke na jednu tacnu, nadajući se da će se Sakib prepasti kad to vidi i predomisliti se. Kad je shvatio da Sakib ostaje pri svome, navali se svom težinom svog golemog tijela Sakibu na „gazijska“ prsa i poče kopati ostatke zuba. Upirao je doktor Muhidin, dok su Sakibove velikomučeničke oči bile okrenute prema plafonu, ali iz njegovih usta ne izađe ni uzdah. Samo se povremeno čulo nešto kao aaaaaj, aaaaj, i to je bilo sve.

• E vala ćeš sada provrištati, – mislio je dr Muhidin dok je klještima vadio raspuknute komade korijena.

Sakib je i dalje šutio ko zaliven. Izgledalo je čak da doktor više pati, kao da su njemu vadili umnjak na živo, a ne Sakibu koji je i dalje šutio, dok su mu doktorove graške znoja kapale po licu.

Doktor mu ubaci u usta tampone da zaustavi krvarenje.

• Svaka čast, efendija. Boga ti, kako se zoveš?

• Miralem – slaga Sakib ko iz topa.

Što bi govorio svoje ime? Može ga doktor vidjeti na cesti ili ući u njegov autobus, pa eto ti belaja. Ovako je bolje. Miralem!

• Miraleme, živ mi bio, evo radim skoro triest i pet godina, skoro ću i u penziju, hiljade sam i hiljade zuba svijetu povadio, ali ovakvog junaka ko što si ti nisam imao čast upoznati.

Sakib ustade sa stolice i profrflja :

– Doktole tlebal išta platit? Makal na kahvu!

• Ma jok moj Miraleme. Da mi žena nije već legla zamolio bi‘ je da nas slika, ‘vako zajedno. Za uspomenu. Možeš li naletit jedan dan da se slikamo ?

• Aha! Sutla il pleksutla – frfljao je Sakib stiščući one tampone.

• Peke! Čekam te.

Doktor isprati Sakiba do ulaznih vrata i potapša još jednom po junačkim leđima. Sakib zaklimata glavom u znak nekog pozdrava i ode u noć. Začu se zvuk upaljenog motora, a onda i dvotaktno štektanje koje se ubrzo izgubi u noćnoj tišini.

Doktor Muhidin uze bocu iz frižidera. Natoči sebi jedan štamplić do vrha. Zapali cigaretu i otpi mali gutljaj šljivovice. Uskoro ga okruži plavičasti dim Ronhilla.

Doktor je sjedio nepomično i razmišljao. Duboko razmišljao.

• Bože moj, kakav je kamen kremen ovaj naš bosanski čovjek! Kakav je taj Miralem! Junak nad junacima. Baš gazija. Nikom ne smijem o ovom pričati, neće mi kolege povjerovati.

U isto vrijeme, u Magribiji, doktor Faruk se prevrtao po krevetu. Nikako mu san nije dolazio na oči.

• Bože moj, kakvih sve papaka ima među ovim našim ljudima! Kreten pomislio da mu je od injekcije zub prošao pa nagario ne plativši. Ma doći će on meni kad-tad, najkasnije sutra u podne. Ko gladna maca će cviliti pred vratima. I grebuckati. Ovo mi je dobra škola. Od sada ću unaprijed naplaćivati ne samo injekcije, već i cijelu uslugu. Baš ko u kupleraju. Briga me !

Reče to i prevrnu se na desnu stranu. Ćuk se dva-tri puta javi s jablana pored džamije. Pa i on ušuti.

Otegla se noć. Dugo je do jutra.

Napomena: Priča je napisana po istinitom događaju koji se zbio 1987. godine. Mjesta odvijanja iste te neki detalji i imena likova, a posebno stomatologa,  su izmijenjeni što, nadam se, nije u suprotnosti sa slobodom izražavanja svakog autora.