Predsjednik USA Barak Obama nedavno je posjetio jednu softfersku firmu u Washingtonu koja je formirana prošle godine i, u jeku recesije, upeterostručila broj zaposlenih sa tendencijom da ove godine nastavi sa impozantnim rastom. Jedan od osnivača firme je Ogi Kavazović zajedno sa svojim kolegama sa kojima je diplomirao na prestižnom univerzitetu Harvard. Sa ponosom pokazujem ovu sliku prijateljima u Americi.

Kompanija OPOWER djeluje u jednom od trenutno najaktuelnijih sektora (Energy Efficienci) kreirajući softvere koji pomažu gasnim i električnim kompanijama da motivišu mase, kroz informacije i psihologiju, da štede gas i struju u domaćinstvima. “Zelena ekonomija” je omiljena Obamina tema i nije slučajno da je Bijela kuća odabrala baš ovu firmu kao priliku za Obamin govor na tu temu u kojem je čak osam puta posebno istakao primjer ove kompanije kao uzor za ponašanje u budućnosti.

Obamina posjeta i prigodan govor dobili su uobičajeni široki publicitet koji će sigurno koristiti i kompaniji, a kompanija je o tome izdala kratko saopštenje i obavjestila svoje poslovne partnere zajedno sa linkovima Obaminog govora i prigodnim slikama sa posjete:

Friends and Partners,

Wow! We’re still pinching ourselves from the honor of having hosted President Obama at our office on Friday. He spent a half hour with us, touring the office and meeting our staff, and then held a press conference on creating jobs in the clean energy economy. For everyone here it was a lifetime highlight, and we’re thrilled to share our excitement with all of you without whom our work — and the President’s visit — would not have been possible. We’ve pasted highlights of the President’s speech below, and for those inclined, there are links to videos of his visit and photos as well.

Links to videos and photos:

• Whitehouse Official Video: http://bit.ly/WhiteHouseOfficialVideoOPOWER
• C-SPAN video includes tour of the office: http://bit.ly/C-SPAN_OPOWER_Video
• Reuters and Associated Press Photos: http://bit.ly/Reuters_and_Associated_Press_Photos
• OPOWER’s Photos: http://bit.ly/OPOWER_President_Obama_Photos
• Alex’s follow up interview on Bloomberg Television: http://bit.ly/OPOWER_Bloomberg_Interview

Excerpts from President Obama’s speech at OPOWER’s headquarters:

“It is great to be here at OPOWER. And just looking around, this looks like a fun place to work. The work you do here, as we just heard, is making homes more energy efficient, it’s saving people money, it’s generating jobs and it’s putting America on the path to a clean energy future.”

“We know that there have been success stories all across America. OPOWER is one of those success stories. This is a company that works with utilities to help folks understand their energy costs and how they can save money on their energy bills. And for the folks in the press that weren’t able to hear, this board testifies to the number of kilowatt hours that have been saved, the amount of money that’s gone back into consumers’ pockets, and the amount of carbon that has been taken out of the atmosphere as a consequence of the great work that these people here at OPOWER are doing. Now part of the reason, I suspect, you’re growing, is that you’re doing your jobs well. But I also know that a big part of the reason is that you’re seizing the opportunities of the future. The jobs of tomorrow will be jobs in the clean energy sector, and this company is a great emblem for that.”

Na kraju, treba reći da je Ogi sin naših dragih prijatelja Azre i rahmetli Seje Kavazovića što nas čini posebno sretnim. Nakon Sejine prerane smrti i završetka studija, Ogi i njegova sestra Zina su odlučili da  ostanu uz majku u Houstonu, Texas, a, nakon nekoliko godina, Ogi je prešao u Washington, a Zina nedavno preselila u Sarajevo. Naše iskrene čestitke i lijepe želje porodici Kavazović.

P.S. Interesantno je da je Ogi bio “kum” nazivu firme, a ime OPOWER asocira da je prvo slovo O dato po njegovom autoru. Možda!

Kralj na konju s hvataljkama je posle sportske karijere postao advokat, sada mu je najlepše sa unucima. Nedavno je proslavio sedamdeseti rođendan.

Legendarni Olimpionik, kako zemljaci tepaju gimnastičaru Miroslavu Ceraru, nedavno je napunio 70 godina, a tim povodom od predsednika Slovenije Danila Tirka dobio najviše državno odlikovanje. Sve je krunisano biografskom knjigom „Miroslav Cerar in njegov čas” (u prevodu: Miroslav Cerar i njegovo vreme, u izdanju Gimnastičkog saveza Slovenije) koja sažima bogatu karijeru nadaleko čuvenog sportiste čije ime se od 1999. nalazi i u Internacionalnoj kući slavnih gimnastičara.

Miro je, kako ga porodica i javnost zovu od milja, osvojio (mnoge verovatno i ne bi trebalo podsećati) mnogo medalja na olimpijadama i prvenstvu u Ljubljani „za Sloveniju i Jugoslaviju”. Cerar u svojim sećanjima ne poništava period Jugoslavije, čemu su skloni savremenici:

– S ponosom govorim o tom periodu jer sam se takmičio u državi koja je imala više od 20 miliona stanovnika. Danas je drugačije – lakše je ući u državnu reprezentaciju. U moje vreme se od sportiste mnogo više tražilo. Takmičili smo se kao amateri, bez ikakvih posebnih uslova, a svako od nas je morao da se pobrine i za svoju egzistenciju, šta će raditi kad izađe iz sporta. Politika je učinila da se danas mnoge pozitivne stvari zaborave, na primer da smo u očima Čeha, Mađara, Poljaka i drugih istočnoevropskih zemalja kao Jugoslavija izgledali kao Amerika. S našim pasošem smo mogli slobodno da putujemo, svuda smo bili popularni. Danas je mnoge sramota da to priznaju – ističe.

Izabran je da 1965. godine preda štafetu Josipu Brozu, 25. maja:

– Imao sam tremu pre nego što sam se popeo do Titove lože, imao bi je verovatno svako ko bi se našao u situaciji da čestita i da se pokloni svom najvišem državniku. Bila je to za mene velika čast i bio sam ponosan. Kao sportista sam i kasnije imao čast da nekoliko puta razgovaram sa Titom – seća se nekada vrsni gimnastičar.

Cerara domaći mediji proglašavaju najboljim slovenačkim sportistom svih vremena. Za to je zaslužan neverovatan broj od 30 medalja s najvećih sportskih nadmetanja – olimpijskih igara, svetskih i evropskih prvenstava. Među medaljama izdvaja 16 neprocenjivih: dva puta je bio olimpijski, četiri puta svetski i 10 puta evropski prvak. Rođen je 28. oktobra 1939. u Ljubljani. Iako je bio svestran gimnastičar, zapamćena je Cerarova savršenost na konju s hvataljkama. Što mu je donelo laskavu titulu „kralja konja s hvataljkama”,  „zlatni konjanik”,  pa čak i  „bog konja”.

Bio je univerzalan gimnastičar pa je prvi uspeo da dva puta zaredom osvoji naziv evropskog prvaka u višeboju. Na prvenstvima na Starom kontinentu osvajao je medalje na svim gimnastičarskim spravama, a titulu evropskog prvaka zahvaljujući vežbi na konju s hvataljkama, krugovima, razboju i vratilu. Tri puta je učestvovao na Olimpijskim igrama – u Rimu 1960, Tokiju 1964. i Sijudad Meksiku 1968. godine. Najveći uspeh je postigao 1964. u Tokiju gde je osvojio zlato na konju i bronzu na vratilu, a četiri godine kasnije u Meksiku brani naziv olimpijskog prvaka na konju s hvataljkama. Poslovično skromni Cerar tvrdi, međutim, da mu je, što se životnog iskustva tiče, najviše pri srcu prvi, iako nesretan nastup u Rimu, gde je prvi put učestvovao na Olimpijskim igrama, ali zbog nezgode nije osvojio medalju.

– Rim je bio izuzetan jer bih tada možda najlakše došao do zlatne medalje na konju s hvataljkama, da nisam pogrešio. Što je bila posledica i drugih grešaka za koje mi takmičari nismo bili krivi – na putu u dvoranu smo se zaglavili u saobraćaju, uprkos policijskoj pratnji. Kasnili smo, iako smo krenuli ranije, zato smo propustili vreme predviđeno za zagrevanje, bukvalno smo trčali ka spravama i umalo bi nas diskvalifikovali da nije bilo ing. Ivana Ivančevića koji je bio u izvršnom odboru gimnastičke federacije, pa nam je pomogao tako što je ’razvukao’ prethodno takmičenje dok nismo stigli i ’uhvatili’ naš red. Sve to se čoveku ureže u pamćenje – pominje Miroslav Cerar.

Propust u Rimu je brzo nadoknadio na sledeće dve olimpijade i mnoštvu drugih takmičenja. Izuzetnu karijeru je okončao 1970. godine kada je u ljubljanskoj hali Tivoli osvojio titulu svetskog prvaka i zlato na konju s hvataljkama. Nosilac je visokih odlikovanja poput olimpijskog reda (L’OrdreOlympique), najvišeg državnog priznanja u nekadašnjoj Jugoslaviji (nagrada AVNOJ) i Sloveniji (Bloudkova nagrada).

– Prvi put sam sa 17 godina postao članski državni prvak Jugoslavije, da bih sledećih 13 godina bio u samom svetskom vrhu, što se gimnastike tiče. Prvu medalju sam osvojio 1958. na svetskom prvenstvu u Moskvi – objašnjava naš sagovornik uz napomenu da su svetska prvenstva tada bila kvalitetnija, jer su bila organizovana na svake četiri godine.

Sovjetski stručnjaci su hteli da Cerar studira u Moskvi, ali se to nije dogodilo. S osmehom se seća i kako su kolege iz SSSR, sa kojima je bio u izuzetno dobrim odnosima, reagovale kada ih je u Ljubljani poveo da zajedno treniraju:

– Rekli su mi da se ne zafrkavam i da im pokažem pravu dvoranu u kojoj treniram. Nisu mogli da veruju da vežbam u tako lošim uslovima.  Danas je vrhunski sport postao surov. Meni nikad nije bio cilj rezultat po svaku cenu, da nešto postignem preko leševa, što sad mnogi čine. Najviše sam se naučio na sopstvenim greškama – dodaje.  – Greška ti se utisne u sećanje. Nisi tako pažljiv ako sve ide prema planu. I sad kad se sretnem s prijateljima, evociramo uspomene na momente kad je neko pao s sprave ili pogrešio.

Sportsku karijeru je okončao, kako sam kaže, zbog povreda, umora i porodice. Završio je studije prava i tri godine posle oproštaja od gimnastike otvorio advokatsku kancelariju u kojoj je radio do penzije. –Kao advokat sam počeo od početka, danima sam bio u kancelariji do kasno u noć i borio se za stranke. Nikakvu pomoć nisam imao, bilo mi je zaista teško. Klijenti su me posmatrali s podozrenjem, u stilu –  fiskulturu znaš, a o ovome (pravu) možda znaš premalo? Srećom, pomogla mi je disciplina koju mi je nametnuo sport.  Moja supruga je takođe pravnik, bila je i glavni državni tužilac i ministarka pravosuđa, starija ćerka radi u kancelariji koju sam osnovao, a sin je profesor na ljubljanskom Pravnom fakultetu i često daje savete parlamentu. Samo mlađa ćerka nije nastavila pravničku karijeru – objašnjava sklonost porodice Cerar ka pravu.

Cerar ima petoro unučića, i sa njima najradije provodi slobodno vreme.

Svetlana Vasović-Mekina

——————————————————

Šta je bilo i međuvremenu

Aktivnu gimnastičarsku karijeru okončava 1971. godine posle povrede na takmičenju u Japanu. Obavljao je počasne dužnosti u Jugoslovenskom sportskom komitetu, a danas u Slovenačkom sportskom komitetu. Izabran je za Jugoslovenskog sportistu godine dva puta, 1968. i 1970. godine.

—————————————————–

Kako je počeo

– U osnovnoj školi, posle rata, imali smo učitelja, zvao se Završnik.  Osmotrio je nas dečake i rekao nam da smo „svi rahitični” i da bi bilo dobro da se bavimo gimnastikom. Zamolio sam roditelje da me odvedu u društvo „Partizan”, gde smo trenirali gotovo svakog dana po nekoliko sati. Problem je bio što je sala često bila zauzeta. Bilo je teških trenutaka kada si umoran pa ti se ne ide, ali uglavnom smo rado dolazili na treninge – seća se početaka.

—————————————————

Nepravde

– Desile su mi se i nepravde. Na svetskom prvenstvu u Pragu, na primer. Na konju s hvataljkama sam već osvojio prvo mesto, a onda sam nastupao na razboju. Sudije su dale prvo mesto Borisu Šahlinu, a meni drugo. Tada je cela dvorana u kojoj je bilo 18.000 ljudi protestovala, ljudi su ustali sa sedišta. Česi su bili poznati gimnastičari i znali su da ocene da je moja vežba bila teža i lepša od Šahlinove. Usledio je prekid od pola sata. Posle toga je komisija meni dala zlato, a Šahlinu srebro.

—————————————————-

Nisu bili u avionu

Malo ko zna da je trebalo da Cerarovi budu u avionu „Ineks Adrije” (sada Adrija ervejz) koji je 1. decembra 1981. udario u planinu na Korzici, kada je život izgubilo 180 ljudi.

– Stavili su nas na spisak za let, bio je neradni dan i kolega mi je predložio da žena i ja odemo na izlet – odlazak ujutro, povratak uveče. Pošto godinama nismo nikuda putovali, bila je to dobra prilika. Odustali smo u poslednji tren jer nam se jednogodišnja ćerka razbolela i supruga je odlučila da ostanemo kod kuće – kaže Cerar.

Lokalna televizija je uveče na spisku poginulih putnika pročitala i imena Mire Cerara i njegove supruge Zdenke.

Ako već živimo u vremenu koje polako nestaje kao pijesak iz pješčanog sata medju prstima i dotrajava uporedo s’ nama, onda je zima najgore doba u sagledavanju tog vječnog zakona prirode koji neumoljivo potsjeća da život i vrijeme uporedo vode istom kraju, a čovjek se eto uporno bori da opravda onu Andrićevu misao, po kojoj je život neshvatljivo čudo koje se neprestano troši i osipa, ali ipak traje. Generacija kojoj pripadam odavno se i nepovratno “osula”, pa tako kad se čovjek vremenom osami i umota dušu zimom svojih godina i osjeti duboko negdje u stomaku tugu umirućeg dana, teško je onda savladati plimu melanholije i ne prepustiti se sjećanju  u napuklinama uspomena. A one su jedino istinito ogledalo iza koga povremeno i bez nekog reda izlaze likovi starih drugara koji su ili ostali tamo gdje više nisi ili su se rasuli po dalekim meridianima ili ih jednostavno više nema. Ponekad mi se učini kao da znaju koliko nedostaju, ne samo da podijelimo ono sto nam je od života jos preostalo, nego i da pokušaju da razriješe onu vječnu dilemu “šta bi bilo ‘a da nije bilo”, koja sve nas prokletnike što su jednom napustili svoj dom, uporno progoni u našem naivnom nastojanju da dokažemo sebi i matoroj nepovjerljivoj savjesti kako dotrajavanje u dobrovoljnoj emigraciji nije nekakva božja kazna , nego izraz čovjekove slobodne volje. A onda je danas javljeno za Djidjija.

Sreo sam ga i upoznao davnih 60-tih kada smo zajedno krenuli na isti Fakultet .

On sa Vrbanjuše ja sa Čobanije. Nikakve  sličnosti osim možda zajedničkog navijanja za “Želju” (tada se u Sarajevu još igrao pravi fudbal). Vremenom smo se sprijateljili i proveli zajedno dvadesetak godina, prvo kao studenti pa poslije kolege na poslu (Urbanistički Zavod BiH, i UPI-Inženjering), proputovali bosansku “provansu”, upoznali prave  ljude a i one druge, oženili se i stekli porodice, a kada je veselo doba “obnove i izgradnje” uvenulo zajedno sa mladošću, odlučili da okušamo sreću u Africi (Nigeriji), privučeni više avanturom i željom za putovanjima i promjenom, manje materijalnim razlozima. Uostalom, “promotori”su nas prevarili odmah i na startu našeg “technical assístance” angažmana iz čega smo se poslije dugo  “izvlačili” da bi, kad smo ponovo stali “na zdrave noge” upoznali taj dio Zapadne Afrike u nekim sasvim drugim bojama, prihvatajući ono što nam je do jučer bilo nepojmljivo, kao čistu realnost i bogatstvo u različitosti kultura i shvatanju života. O tome šta nam se sve dešavalo i kroz kakve smo nevjerovatne momente, bolje reći avanture, prošli mi i naše porodice, dala bi se napisati knjiga a nikada dovoljno  reći, baš kao i o onome prethodnom veselom periodu studentskog života sa jutarnjim raznošenjem mlijeka na Grbavici, periodu u amaterskom pozorištu “Hasan Kikić”, zajedničkim ljetovanjima i zajedničkom radu, putovanjima, kafanama koje pamtimo i koje su nas zapamtile, o svemu onome što nas  je godinama uvezalo u prijateljstvo i o čemu sada nije trenutak dalje elaborirati i provocirati sjećanja.

Drugi neki vjetrovi i putevi sudbine odveli su moju porodicu i mene iz Nigerije, u kojoj je Djidji ostao i opstao sve do svog posljednjeg časa, tamo gdje su ga cijenili i volili, tamo gdje je jednostavno bio potreban. Sada mi je posebno žao što je čitava jedna galerija fotografija i albuma iz tog perioda, zajedno sa još mnogim drugim a dragim uspomenama nestala u neveselim sarajevskim devedesetim, tokom  procesa “raskućivanja” i zamjene dobara sumnjivim tezama o čovjekovoj podobnosti u smutnim vremenima nacionalističke euforije i ljudske nesanice. Mnogo puta uvjeravali smo jedan drugog telefonom ili preko Interneta, kako je naša generacija ostala uglavnom po strani tih strašnih podjela i sunovrata u primitivizam etničkih sukoba, jer vidjeli smo bezbroj puta šta to znači tokom našeg boravka u Nigeriji.

Nažalost, nije bilo mnogo prilike za vidjenje, živjeli smo na dva kraja svijeta i samo je Sarajevo moglo da nas spoji u rijetkim trenucima kad smo mu se punog srca vraćali.

Poslednji put sreli smo se i proveli neko vrijeme sa zajedničkim drugarima prošlog ljeta i popili za ponovno vidjenje, ne znajući da će nam biti i posljednje. Jednostavno, bilo nam je drago što smo ostali ono  što jesmo tj. Sarajlije u duši, bez obzira na trenutnu geografsku lokaciju i što pokušavamo manirom iskusnih učesnika u saobraćaju minulih godina, opstati u vremenu koje nam je jos dosudjeno, pa dokle “dobacimo”. Ali, eto, Djidji nije mogao duže. Njegovi Anisja, Damir i Jasmina najviše će lutati prazninom koju je ostavio iza sebe. Tu više ne pomažu nikakve riječi utjehe. Priznajem, nikada nisam znao pisati nekrolog osobama do kojih mi je bilo stalo, pogotovo ne prijateljima koji su samim svojim postojanjem ostavili trag u mom životu. Ostajem tako zatečen , šokiran i nesposoban da prihvatim istinu onakvom kakva  jeste.

Mir i spokoj njegovoj duši.

Vojo

Današnja poruka Iće Rudića

Noćas je stigla crna vijest iz Abudje u Nigeriji. Umro je Hadžiosmanović Hajrudin-Džidži, arhitekta koji je skoro sav svoj radni vijek proveo radeći u toj afričkoj zemlji. Iako je godinama živio i radio u Nigeriji, Splitu, Rimu i Londonu, u rodno Sarajevo je dolazio s nestrpljenjem nostalgičara, čim bi mu se ukazala prilika za to.

Njegova obitelj, supruga Anesja, sin Damir, kći Jasmina, izgubili su divnog supruga i oca. Nerazdvojni prijatelji, Aljo, Savo, Hakija, Slobo, Dine, Vojkan, Kike, rodjaci Šango, Osman i mi mnogobrojni kolege i prijatelji ostajemo siromašniji za jedan vedar, duhovit i nesvakidašnji sarajevski lik vrijedan postovanja. Neka mu je laka zemlja bosanska. Ovom prilikom izražavamo duboku sućut njegovim najdražim.

Ovo je snimak sa druženja sportske raje u restoranu “Maksumić” prije dvije godine.

Jednom davno čestitah ljepšoj polovini bloga 8.mart s pjesmom “Nedaj se Ines”. Bila je to virtualna Ines. Ovogodišnji praznik obilježavam jednom stvarnom Ines, poveznicom dvaju meni najdražih gradova.Mare Mulica započela je karijeru u Splitu, a pola vijeka provela pored Miljacke, podno Trbevića.

Čestitam INES FANČOVIĆ 65 godina plodnog umjetničkog rada i nek vam je, ženski rode, sretan vaš dan.

Jugoslavija je već odavno mrtva, ali nije pokopana, pa zaudara, tvrdi u dokumentarnom filmu Željka Mirkovića“Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povijest” Miljenko Jergović, uz Marka Vidojkovića domaćin filma. Dvojica pisaca, Hrvat i Srbin, putuju Autoputom bratstva i jedinstva i demistificiraju prešućenu povijest Balkana. Put započinje tamo gdje je jugoslavenska budućnost zapravo i ubijena, u Bleiburgu, a završava na makedonsko-grčkoj granici.“

PIŠE ZLATKO GALL

Ova kratka i jezgrovita notica kojom se Večernji list osvrnuo na jedan od hitova s ovogodišnjeg festivala dokumentarnog filma dobila je, kako to već biva u hrvatskom medijskom prostoru, i svoje naličje na portalu. Točnije, “komentare” koji su, uvijek kada je tema Jugoslavije ili pak lik & djelo Miljenka Jergovića u pitanju, mučni iscjedak nepatvorenog govora mržnje.

Na stranu što i dalje on-line novinska izdanja, odnosno portali dnevnih novina u besmislenoj borbi za broj klikova – kao da baš oni donose profit, a ne jedu parazitski samu novinsku “supstancu” – toleriraju sve moguće, pa i najgnusnije uvrede na račun novinara i neistomišljenika iz drugog ideološko-svjetonazornog rova.

Ovaj put ne bih ni o razlozima zašto je baš Miljenko Jergović tako omražen kod publike koja ne podnosi da se riječi kao što su Jugoslavija i Srbija spominju bez obvezatnog “srbočetničkozločinačkog” garnirunga. Mnogo zanimljivija od govora mržnje na portalima i Jergovića, čije pisanje izaziva burne reakcije pa poput lakmusa otkriva nemali stupanj ksenofobne zadriglosti hrvatskog društva, jest tema Jugoslavije. Naime, upokojena država upravo je danas, dvadeset godina nakon raspada federacije, i u medijima i na ulici, življa no ikada.

Zamjenski život

U istom je paketu i nova fascinacija Titom, o kojoj svjedoče navrat-nanos sklepani DVD-ovi, brzopotezno štancani feljtoni, ali i big-budget igrani dokumentarci, poput najavljenog Vrdoljakova, te prava poplava publicističkih naslova. Svima je zajednička dobra prođa na tržištu, bez obzira na to udaraju li u tek ovlaš prepakirana opća mjesta ili “otkrivaju” nepoznate detalje o Brozovu životu na visokoj nozi, dvorske spletke i pozadinu velikih događanja koja su odredila tijek novije povijesti.

Intrigantnost svega u vezi s Titom, posebice ako stiže u ovojnici senzacionalizma te s barnumovskom reklamom, logična je. Ne samo – kako su već glasno kazali sociolozi i psiholozi – zbog veličine i dugovječnosti Titova mita, nego i zbog bljedila hrvatskog političkog svagdana i krize, koja je idealni obarač koji aktivira sve oblike “zamjenskog života” kao bijega od šugave stvarnosti.

Zar je onda čudno da Tito, ali i “njegova Jugoslavija” podjednako plijene pažnju balavih ekstremnih desničara, vremešnih ustašoida, antifašističke mladeži i starih “komunjara” združenih u bizarnom zajedništvu s podjednako nekritičnim sveopćim prijezirom i otvorenom mržnjom ili, pak, totalno privrženih i Titu i ideji socijalističke Jugoslavije? Jergović je doista u pravu: Jugoslavija je već odavno mrtva, ali nije pokopana, pa ne samo da zaudara, nego stalno prijeti zarazom.

Bilo da je se drži samo omrznutom tamnicom Hrvatstva i zločinačkom tvorevinom – što su kvalifikacije koje će onda “opravdati” i ustaški pokret i zločine endehazije, ali i temeljitu demontažu svake ideje o socijalnoj pravdi i socijalnoj državi – ili pak idiličnim jednopartijskim rajem u kojem je radi “višeg cilja” bilo “normalno” brutalno se obračunavati s političkim protivnicima. Što zapravo raditi s Jugoslavijom?

Na pamet mi pada znamenitaShakespeareova rečenica iz “Julija Cezara” (treći čin, drugi prizor) i ono neumrlo “I come to burry Caesar, not to praise him…”, koja bi trebala biti moto konačnog i pravednog pokopa Jugoslavije. Bez navijačkih strasti, bez želje za povampirenjem, ali i bez predrasuda koje bi omele hladno i racionalno zbrajanje dobrih i loših pokojnikovih djela. Jer, baš danas tako zavodljivo djeluju socijalna sigurnost, državni stanovi, sigurne plaće, minimalne socijalne razlike, zanemariva stopa kriminala, mirne i sigurne ulice, red u školama, puni nogometni stadioni, golema filmska produkcija…

U usporedbi s neizvjesnom budućnošću, golemom nezaposlenošću i prijetećom bijedom koja je mnogima već pokucala na vrata, danas se tek tricama i kučinama čine svi grijesi riknute federacije, pa čak i nekoć tako traumatična opća mjesta poput sumnjive raspodjele deviza ubranih jadranskim turizmom, kadroviranja po “republičkom ključu”, dvojbenih ljudskih prava, Udbinih dosjea, gafova i budalaština dogovorne ekonomije, nestašice kave, banana, deterdženata i benzina. A sve je to bila Jugoslavija.

Rastrošne budale

Pametni i šparni narodi, poput Kineza, ništa ne bacaju. Niti od namirnica – jer, tko bi se drugi sjetio da nacionalnu gastronomiju obdari tako “mrsnim” komadima kao što su jela od plivaćih kožica guske i patke ili peraje morskog psa – a ni od bogate kulture i povijesti.

Kad već mogu zajedno Konfucije i Mao, pouke Lao Tzea i nove istine korporativnog biznisa, zašto se i na brdovitom Balkanu ne bi ponešto probralo i od jugoslavenskog naslijeđa? Odgovor je jasan. Za razliku od Kineza, mi smo ono što jesmo: u svakom smislu rastrošne budale kratkog pamćenja i još kraće pameti.

“Slobodna Dalmacija” 6.marta 2010.

]]> http://dovla.net/2010/03/zona-sumraka-tito-jugoslavija-i-ja/feed/ 3 http://dovla.net/2010/03/zlatko-badovinac-iz-istorije-stare-skenderije/ http://dovla.net/2010/03/zlatko-badovinac-iz-istorije-stare-skenderije/#comments Sat, 06 Mar 2010 20:11:32 +0000 Ladislav Kaluža http://dovla.net/?p=3102 Pošto slike ne mogu slati uz komentar šaljem ih ovim putem.

Pošto slike ne mogu slati uz komentar šaljem ih ovim putem.

Pero Filipović je spomenuo, a ja obećao jednu sliku sa tribina teniskog igrališta na Skenderiji. Slika je snimljena 1955. Autor fotografije je poznati Miki Ðurašević koji je za ovu snimku dobio prvu nagradu. U sredini slike je moj brat Srećko (s tregerima) koji je neposredno iza toga dobio meningitis i život mu je visio o koncu. Dežurni liječnik iz Vrazove nije prepoznao bolest iako se dijete gubilo i kočilo. Tada je mama pozvala komšiju doktora Splavskog koji je ugledavši raširene zjenice konstatirao da je u pitanju mozak. Dao mu je, za to vrijeme, skupu injekciju penicilina i hitno uputio u bolnicu. Zahvaljujući toj injekciji Srećko je preživio.

Iza toga, mama je u “Oslobođenju” ugledala ovu sliku i odmah se uputila potražiti autora. Našla ga je na radnom mjestu, a iza njega na zidu visila je ova fotografija. Sva usplahirena zamolila ga je da joj proda tu sliku jer je na njoj njen sin koji se ponovo “rodio”. Čuvši razloge, okrenuo se bez riječi, skinuo sliku i poklonio joj..

Od tada, ta slika putuje s mamom iz stana u stan (već 55 godina) i uvijek je na centralnom mjestu u njenoj sobi. Hvala Mikiju.

Red je spomenti i imena ostale djece s lijeva na desno:

pok. Rastko Nogić, Ismet Ico Kadrić, Zdravko mislim Marjanović, pok. Ratko Tomić Lala, Zdravkov brat, Srećko Badovinac, Nemanja Bato Nogić, Enćo i Mirsad Mirzo Hujdur. (raja iz donje Vrazove)

Deset godina kasnije, taj klinac (Srećko) je zaigrao fudbal na toj istoj Skenderiji u dresu “Saobraćajca” (slika 2). Na slici se vidi sjeverni dio igrališta i stare barake kao i vjerna publika, dok se na slici 3 pored Srećka u dresu “Saobraćajca” vidi i dio padine na jugu Skenderije.

Kad već spominjem “Saobraćajac”, evo i jednog članka iz 1967. god. Možda se netko i pronađe meðu navedenim imenima.

Vlado, odluči gdje ćeš ovo objaviti, ali je ovo u kontekstu Macinog članka “Pusta nostalgija” od 28. februara.

Srdačan pozdrav! Zlaja sa Havaja

Draga Suada i Vlado, draga rajo!

Znam da će vas obradovati vijest stigla jučer sa Hvara. Baka i Sena Rudić su na nedavno održanoj VI. MEDJUNARODNOJ MANIFESTACIJI MASLINARA MEDITERANA – “MASLINA SPLIT 2010.”, na kojoj je prijavljeno 1049 uzoraka ulja i njihovih proizvoda iz 12 zemalja, osvojili  dvije zlatne medalje u kategoriji EXTRADJEVIČANSKOG HLADNO PRESANOG MASLINOVOG ULJA.

Da kuriozitet bude još veći oni su poslali 2 uzorka ulja pod različitim šiframa, na Bakino i Senino (kovertirano) ime, i postigli ovaj rijedak uspjeh. Lanjska bronzana medalja se ove godine, izgleda, nije slučajno pozlatila. Unatoč njegovoj popularnosti kao trenera lokalne boćarske ekipe, njegov lanjski uspjeh, škutori su teško svarili, a kako će sada progutati Bakotinu knedlu ne znam. Nek mu je bog na pomoći, što je previše, previše je, da im Bosanac dijeli lekcije na sred Hvara. Bravo Seno, bravo Bakota, ponosimo se i čestitamo im.

Puno pozdrava, Ićo

PS. U prilogu jedna svakodnevna sličica sa jutarnjeg kahvenisanja Sene i Bake u njihovoj kućici u Poljici na Hvaru.

Pristigli komentari i čestitke

-Ićo, čestitaj Bakiru i Seni. Neda je već rezervisala dva litra, a ja ću koncem maja otići do Bake u Poljice da preuzmem naručenu robu.

Pozdrav Ralla

-Čestitam Seni i  Baki Rudić, a Boga mi i Tebi, dragi Ići i zahvaljujem se na obavijesti  - stvarno je divno čuti da su doživjeli tako veliki uspjeh i to na potpuno tudjem tlu.

Želim im i dalje uspjeh u poslu i u predstojećim takmičenjima.

Nego, može li se kupiti to ulje ovdje kod nas?

Mnogo pozdrava, Nidžara

-Sada znam gdje ulje kupovati.

Jasna Krivošić-Prpić

-PRIDRUŽUJEM SE ČESTITKAMA KAO VELIKI POTROŠAČ HLADNO PRESOVANOG VIRGIN MASLINOVOG. KORISTIM ŠPANSKO ALI ĆU NA LJETO PREĆI NA POLJIČKO. POZDRAV,  Mišo Knežević

-Molim te Ićo da čestitaš Baki u moje ime. Nije šala. Jedino me čudi kako ga godinama trpi Sena. Neno Ivanišević

-Veoma sa radujemo, dobro je pokazati cijelom svjetu šta su sve Bosanci u stanju uraditi.Nek im je frča – Bravo, sve čestitke, još da ulovi najveću ribu u Jadranu !!!!

Puno pozdrava Nada

Dragi Ićo,

Uputi Bakiru i njegovoj supruzi čestitke za uspjeh i nagradu u onom u čemu uživaju.

Smiljka i Spale

-Shane moj, ća je vo…? Ja, Bosanac doša u Selca da se Selcani od mene učidu klesat, a ovi Bosanac Bakir doša na Hvor da uči Hvorane kako se masline gojidu i čini uje. Ništo s Bosanciman ni u reguli… ili morebit s Dalmatinciman…?

Lipi pozdrav, Barba Bato

Početkom aprila 1992. godine, dok smo mama, moja mala sestra i ja protestovali pred zgradom Skupštine u Sarajevu, pokušavajući da s još nekoliko hiljada ljudi na taj način spriječimo izbijanje rata, moj stari je bio u Italiji na službenom putu. Nije to bilo ništa neobično. Stari je često odlazio na međunarodne skupove očnih ljekara s kojih nam je donosio čudesne priče o velikim i dalekim gradovima, o neobičnim ljudima, o bolestima koje haraju po nama nepoznatom svijetu i, naravno, “naručene” poklone.

Vidjevši na vijestima da je rat, nakon višemjesečnog smucanja po provinciji, odlučio je krenuti u naš grad, nabrzinu je spakovao stvari, sjeo u avion i prvo odletio za Beč, a onda iz Beča za Beograd. Pošto je avionski saobraćaj između Beograda i Sarajeva već bio prekinut, stari je sljedećeg jutra sjeo na autobus i otišao u Tuzlu, a odatle malim kombijem u Doboj, gdje je uhvatio posljednji voz iz Bosanskog Novog za već opkoljeno Sarajevo. Kad je, nakon nekoliko dana putovanja, napokon došao kući i vidio da smo mama, Snježa i ja živi i zdravi, nabrzinu se istuširao, obukao čisto odijelo i otišao u bolnicu “da vidi šta mu je s pacijentima”.

Moj stari je očni ljekar, hirurg, apolitičan čovjek i rat je, logično, proveo radeći svoj posao u bolnici. U početku je, kao i prije rata, ustajao u šest sati i nakon doručka i brijanja odlazio… automobilom, ukoliko to za naš Wartburg nije neprikladna titula, na posao.

Od te svoje petominutne vožnje stari je odustao tek koji mjesec kasnije, kad mu se jednog dana učinilo da je srpski snajperist, na brdu iznad Skenderije, “zaista odlučio da kokne baš njega”, na raskrsnici kod Higijenskog zavoda. Sklonio je Wartburga “negdje na sigurno mjesto” i pridružio se svom kolegi, profesoru Lovrinčeviću, koji se od Ciglana do bivše Vojne bolnice prebacivao “tajnom, bezbjednom stazom”, koja je vodila kroz cigansko naselje Gorica. Mama je radila u Očnoj klinici na Koševu. Kao i stari, i ona je odlazila na posao rano ujutro, dok tobdžije spavaju, i vraćala se naveče.

Kad je, nakon nekoliko mjeseci rata, svima u Sarajevu postalo očigledno da će srpska opsada potrajati duže nego što su govorili na vijestima, i da nas američka “Šesta flota”, koja je u to vrijeme paradirala Jadranom, ipak neće spasiti, starci su moju malu sestru Snježanu ubacili u jedan od posljednjih izbjegličkih konvoja, koji ju je, da ironija bude potpuna, iz grada koji su napali Srbi odvezao u Beograd.

Nas troje smo ostali u ratom zamračenom gradu.

Bosna više neće biti kao prije Naveče bismo se okupili oko kuhinjskog stola i uz rižu ili makarone, koje je mama, čini mi se, kuhala u suzama, prepričavali jedno drugom glasine koje smo čuli na ulici ili radiju i televiziji. Starog politika, kao što rekoh, nikad nije zanimala, ali je, naravno, vojnu situaciju oko Sarajeva pratio sa strašću čovjeka čiji život zavisi od toga.

On je, kao stari komunist i Jugoslaven, vrlo teško prihvatio i prebolio činjenicu da se JNA, nakon početne diskrecije, otvoreno stavila na srpsku stranu, ali je utjehu našao u novoosnovanoj “Armiji BiH, armiji svih patriotskih građana Bosne i Hercegovine”.

Međutim, kad su, nakon nekoliko mjeseci, priče o odvođenju, mučenju i ubijanju Srba koji su ostali u Sarajevu, a koja su sprovodili “komandanti” koji su nosili obilježja Armije BiH, u njegovim očima potvrđene ličnim saznanjem o sudbini naše komšinice Prugovečki, stari je ostao “bez svoje strane”. S obzirom da nije imao “svoju vojsku” za koju bi mogao da navija čista srca, bez stida i zatvaranja očiju, stari je odbijao da učestvuje u haustorskim geopolitičkim debatama pravdajući se frazom “za mene ni naši ni njihovi nisu naši”. Neki susjedi su to što je stari govorio shvatali onako kako je i mišljeno, a drugi su, kad on nije bio tu, uz njegovo ime počeli dodavati pridjeve koji se u standardnim rječnicima mogu pronaći pod pojmom petokolonaštvo.

Stari se povukao u sebe. Prestao je da raspravlja s komšijama o situaciji i polako gubio nadu da će “Bosna ikad više biti onakva kakva je bila prije rata”. Potpuno se posvetio bolnici i pacijentima.

Ibro i Caco Međutim, mama i ja smo, usprkos njegovoj šutnji, upravo zahvaljujući njemu, uvijek među prvima u zgradi saznavali šta se događalo na ratištima oko Sarajeva. Za svaki pokušaj deblokade grada znali bismo već koji sat nakon… što je propao, jer bi stari došao kući tek kasno naveče, umoran, znojav, skoro, uz sasvim malo pretjerivanje, krvavih ruku. Ili nikako, kako je mama zvala vrijeme od dva uzastopna dana njegovog izbivanja iz kuće. Deblokade su propadale, vrijeme je prolazilo.

Malu zalihu hrane smo ubrzano trošili, vode nije bilo ni u blizini našeg stana, a dolazak zime koji se, zahvaljujući odluci nekog srpskog generala, poklopio s trajnim nestankom struje u čitavom gradu je opštu situaciju činio još depresivnijom. Dani su postajali sve kraći i kraći i u našem prizemnom stanu je već u rano popodne postajalo hladno i mračno. Srećom.

Stari je jednog dana u bolnici upoznao nekog “jako finog čovjeka Ibru”, kojeg je “neki komandant Caco” tako premlatio da su Ibri po licu iskočili “i edemi i hematomi”. (Edemi su, objasnio mi je, obični podlivi, a hematomi su krvni podlivi, koji, najčešće, nastaju od udaraca, ali se pojavljuju i kod nekih drugih oboljenja.)

Stari je Ibru pažljivo pregledao, zašio mu rane, popričao malo s njim o životu i “nekako se odmah sprijateljio”. Od tog dana, taj Ibro, koji je radio u nekom muslimanskom dobrotvornom društvu, zvao je našu kuću barem jednom sedmično s pitanjem – doktore, treba li šta? Svakih nekoliko sedmica na našim bi se vratima pojavio mladić s kutijom punom hrane i pozdravom od Ibre. Kad je zima s brda sišla u grad i uselila se u naš negrijani stan, Ibro nam je donio malu, limenu peć, koja je radila na “šta god stavite unutra”, kako je rekao Ibro, aludirajući očima na tatine debele medicinske knjige u staklenoj vitrini. Peć je bila kockasta i na gornjoj ploči se mogla podgrijati konzerva hrane i prokuhati voda za kafu. Nekoliko dana kasnije Ibro nam je poslao nešto drva i uglja i tako je riješen problem grijanja i kuhanja.

Ali stvari su onda krenule nagore. Sticajem nesretnih okolnosti, stari je, nakon što je kao ljekarska pratnja u svom Wartburgu, ispratio konvoj teških ranjenika iz obruča, uhapšen na povratku u Sarajevo, na barikadi kod aerodroma. Odveden je u logor Kula, gdje je, nakon što je odbio ponudu da preuzme posao i kuću jednog cijenjenog očnog ljekara iz Banje Luke, čiju je sudbinu odredila njegova nacionalnost, osuđen zbog “izdaje srpskog naroda”.

Amerika, Amerika Kako smo mama i ja ubrzo saznali iz poruke koju nam je poslao putem Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, dobio je 12 godina zatvora. Iskustva mog oca u tim logoraškim danima su stravična i zaslužuju puno više od onoga što im ja u ovoj priči mogu pružiti. Srećom.

Stari se iz logora izvukao nakon četiri mjeseca, slagavši upravniku da pristaje da radi u bolnici na Palama. Upravnik ga je pustio i vratio mu sve što mu je oduzeto, osim ličnih dokumenata, koja je zadržao kao garanciju da ga stari neće prevariti i pobjeći preko granice.

Stari je iste noći sjeo u svog Wartburga i pobjegao u Crnu Goru, kod mog teče Dragana. Snježana je, u međuvremenu, odlučila da napusti Beograd. Nije više mogla da podnese da joj u školi nastavnici “kradu” slovo “j” iz imena. Prijavila se nekoj humanitarnoj organizaciji kao izbjeglica i otišla u Ameriku da na miru završi srednju školu.

Ja sam, po nalogu novinske agencije za koju sam radio, trbuhom za kruhom, prateći rat, prešao iz Sarajeva u istočni Mostar. Mama je ostala sama u stanu. Srećom, Ibro je i dalje redovno slao pakete i zvao da pita – gospođo, ima li vijesti od doktora?, treba li vam šta? Nakon nekoliko mjeseci planiranja i pet-šest hiljada njemačkih maraka mita koje smo platili “pravim ljudima”, mama je, skrivena u UNPROFOR-ovom oklopnjaku, izašla iz Sarajeva.

Kada smo se, nakon nekoliko mjeseci razdvojenosti, napokon, mama, tata i ja skupili u Splitu, odlučili smo da se i mi, kao što je to uradila Snježana, prijavimo kao izbjeglice i tražimo da i nas prime u Ameriku. Zahvaljujući činjenici da je, dok je bio u logoru, tata registrovan od strane Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, proces je išao relativno glatko i mi smo se 14. marta 1995. godine u Chicagu “spojili s našom malom Nanom”, koja je sad već uveliko bila studentica. Ponovo smo jedno kratko vrijeme živjeli zajedno. Ali… ja sam ubrzo dobio posao u istoj onoj novinskoj agenciji za koju sam radio i u Sarajevu i preselio iz Chicaga u Washington.

Snježana je početkom ljeta završila studije, iznajmila stančić zajedno s momkom i počela da radi kao učiteljica klavira. Gledano sa strane, naša porodična situacija je izgledala dosta dobro, skoro idilično, ali stari je, duboko u sebi, ustvari bio jako nesretan. Nedostajala mu je njegova profesija, njegovi pacijenti, odnosno, kako on kaže, “da bude nekome od neke koristi”. Srećom.

Duhovi Afrike Nakon nekoliko teških i monotonih godina u Americi, stvari su krenule nabolje. Međunarodna humanitarna organizacija Blind Mission, koja se bori protiv sljepila, ponudila je starom posao očnog hirurga u svojoj novoj bolnici. Bolnica, a samim tim i njegovo buduće radno mjesto, nalazila se u Africi, u Tanzaniji, u malom mjestu ispod Kilimandžara, koje se zove Moshi. Stari je mogućnost “da opet radi svoj posao i ima pacijente, pa makar i u Africi” zgrabio sa strahom, ali objeručke. Mama je, šta će, pristala.

I tako su njih dvoje otišli u Afriku. Starom se ubrzo vratilo i samopouzdanje i “unutrašnja mirnoća koja je neophodna za hirurški nož”. Pronašao je svoju svakodnevnu rutinu i “ponovo bio onaj stari”, pisala je mama. Tokom sedmice je radio u bolnici, a vikendom bi on, medicinska sestra i pilot sjeli u mali avion, dvokrilac, i letjeli do, drugim načinom nedostupnih, plemena i tu, u džungli, na licu mjesta vršili “preglede i manje medicinske intervencije”.

“Napokon sam od neke koristi”, pisao je stari u e-mailu.

U Ameriku, u posjetu Snježani i meni, starci su dolazili nekad jednom, a nekad dva puta godišnje, putujući preko pola svijeta s koferima punim drvenih figura, izrezbarenih frulica i afričkih bubnjeva od zebrine dlake. Pričali su nam o novoj blistavoj bolnici i bijedi koja je okružuje, o mrežama protiv malarije, o čudnim bubama i zmijama zbog kojih nikad ne smiju hodati bosi, o slonu koji im je uništio baštensku garnituru, o majmunu koji mamu prati oko kuće i o tome da se iz njihovog dnevnog boravka vidi kako se boja snijega na vrhu Kilimandžara mijenja od jutarnje do popodnevne kafe.

Mama je pričala kako tatu “svi, osim plemenskih vračeva”, jako vole i cijene. O tome kako su Afrikanci zapljusnuti nesrećama i bolestima kojih se zapadni svijet više i ne sjeća i kako je banana ustvari nešto što raste ispred svake kuće, nešto kao ulična svjetiljka. Nakon nekoliko sedmica starci bi odlazili nazad u Afriku, tužni i zabrinuti, sa “svježim fotografijama naše djece” u fotoalbumu. Srećom.

Nakon pet afričkih godina vratili su se u Sarajevo. Stari je, logično, direktno s aerodroma otišao “u svoju bolnicu”, s nadom da će dobiti “svoj posao”, ali se, tokom razgovora s direktorom bolnice, ispostavilo da im uopšte ne treba očnih ljekara.

Nakon nekoliko mjeseci, uz pomoć dobrih prijatelja, stari se, ipak, zaposlio u jednoj od sarajevskih bolnica. Kad bih ga nazvao iz Amerike da vidim kako je i šta radi, on bi mi pričao kako ga “kolege nisu baš prihvatile” i da mu, iz nekog razloga, na jutarnjoj raspodjeli rada nikad “ne zapadne dovoljno pacijenata” i da mu je zato malo dosadno na poslu.

Pričao je kako se Sarajevo promijenilo, kako se sada za Bajram pije i puca kao nekad za Novu godinu, kako se od automobila na trotoarima više ne može ni šetati gradom i da on, sve češće, propješači čitavim gradom bez ijednog pozdrava. Razgovor se uvijek završavao njegovom konstatacijom da mu je “u Africi bilo najljepše”. (U vrijeme kad su živjeli tamo, uvijek se žalio: prljavo, primitivno, itd.)

Pričao bi da često, naveče ili popodne, kad legne i zatvori oči, razmišlja “o divnom životu ispod Kilimandžara”, o tome kako je jednom operisao kralja plemena Masai. O ljepoti afričkog neba u predvečerje. O čudnim afričkim bolestima. Sve što bi vidio na sarajevskim ulicama i pijacama – prljavštinu, drvene čaplje ili neko egzotično voće – stari bi automatski dovodio u vezu s Afrikom i onda pričao o njihovom životu tamo. “Ovdje ničemu ne služim”, rekao bi kad bismo ga mama i ja pokušali razvedriti, “a u Africi sam…”

Acanthamoeba keratitis Jednog dana kolege na poslu su ga, na njegovo iznenađenje, zamolile da “i on pogleda jedan čudan slučaj”. Pacijent je, rekle su mu kolege, iz dana u dan gubio vid. I nakon bezbroj pregleda dijagnoza je ostala nepoznata, a svi pokušaji terapije naslijepo završavali su bez vidljivih rezultata.

U oku tog pacijenta, jednog šesnaestogodišnjeg sarajevskog dječaka, stari je tokom pregleda “prepoznao nešto iz Afrike”. Naime, stari je posumnjao da je uzrok bolesti “jedna minijaturna afrička životinjica, koja se zove Acanthamoeba keratitis”, i koja je, za razliku od afričkog, izuzetno rijetka na evropskom kontinentu. Doduše, kako je stari objasnio kolegama, u Africi žive dvadeset dvije vrste ove amebe i uglavnom su bezopasne, ali Emir, kako se zvao oboljeli dječak, se, nekim čudom, zarazio jednom od osam vrsta koje napadaju ljudske oči i ubrzo, ukoliko se pacijentu ne dadne određeni lijek, dovodi do trajnog sljepila. Bolest je u Evropi toliko rijetka da se većina oftalmologa tokom studija i prakse nikad i ne sretne s njom, a tamo gdje neke bolesti nema, lijek je skoro nemoguće pronaći. Srećom, stari se sjećao formule po kojoj su laboranti u Moshiju pravili taj lijek i kolege farmaceuti su ga smiješali u bolnici. Dva dana kasnije, nova terapija je zaustavila napredak sljepila, promijenila raniju prognozu i time potvrdila dijagnozu.

Nekoliko sedmica nakon toga.

Zvoni telefon.

Javi se mama.

(Mama mi je i ispričala ovu priču. On sam od sebe ne bi.)

- Halo, izvolite…

- Gospođo, Ibro je…

- Ibro, oh, moj bože, kakvo iznenađenje, sve ove godine… Kako ste, Ibro?

- Ja sam dobro, gospođo. Kako ste vi? Čuo sam da ste se vratili.

- Jesmo, Ibro, ali nismo se stigli javiti, znate kako je…

- Znam, znam. Neka. Neka ste se vratili, nego, gospođo, kako je doktor? Je li tu?

- Nije tu, Ibro, biće kući za jedno sat, ali inače je dobro. Je li vam trebao nešto?

- Gospođo, molim Vas, zvaću ja ponovo, ali recite doktoru da mu zahvaljujem do neba, recite mu da mi je spasio unuka… eto… tako mu recite.

- Ibro, Vašeg unuka?

- Mog Emira, gospođo.

Некад један од најбољих кошаркаша света прича о одласку са Олимпијских игара, језивом Шумахеровом искуству, мистерији око Трајка Рајковића, свађи са Зораном Ђинђићем, истини о Соњи Хени, лажној и истинској љубави, потреби за женама…

Непријатељи Љубодрага Симоновића Дуција кажу за њега да је луд, а он је могуће је , по свему што пише и говори, испред времена у коме живимо. Пре четрдесетак година био је један од најбољих кошаркаша света. Али, кад је суочен са ставом Међународног олимпијског комитета (МОК) да екипа дрогираних спортиста остаје у такмичењу, напустио је Игре у Минхену (1972) и променио мишљење о вођама спортских догађаја. За њега је, од тада, врхунски спорт само „рекламни пано великих компанија и гладијаторска борба „робова”, а не надметање и ослобађање човека кроз игру”.

Рођен је првог дана јануара 1949. године у Врњачкој Бањи у браку Јелене и Јеврема, фризера из Краљева. Школовање је завршио у Београду. Дипломирао је и магистрирао на Правном, а докторирао на Филозофском факултету. Написао је шет књига: „Побуна робота”, „Професионализам или социјализам”, „Олимпијска подвала”, „Спорт Капитализам Деструкција”, „Филозофски аспект модерног олимпизма” и „Нови свет је могућ”.

Имао је два брака. Први са Светланом, а други са Милицом. Са Светланом има Игора (38), са Милицом Ивана (30) и Дуњу (29), а од Игора унуку Тару. Уз њега је сад, на мансарди коју је, углавном, сам саградио, Галина, бели ретривер.

Кад сте ушли у свет спорта?

Имао сам десет година кад сам на терену Слоге у Краљеву убацио прву лопту у кош. Потом сам из Слоге прешао у Црвену звезду са којом сам освојио Куп Европе. А већ у седамнаестој години сам одиграо прву од сто девет утакмица за државни тим Југославије. Са селекцијом сам освојио четири титуле. Били смо три пута прваци Европе и једанпут најбољи на свету. У међувремену сам седам пута био члан најбољег састава континента. И све то до моје двадесет треће године, до Олимпијаде у Минхену (1972).

Шта се догодило у Минхену?

Изгубили смо од Порторика (74:79), али двојица њихових играча имала су, на тесту, позитиван налаз. После нашег протеста одлука МОК-а је била да се резултат призна! И једногласно смо одлучили да одемо са Игара. Међутим, сви играчи , сем мене, су под притисцима из Београда променили одлуку.

И шта сте им казали?

Само једно: „То, што ће Југославија остати на Играма, нико, никад неће да нам опрости”. Ипак, нису прихватили мој став. А кад сам пошао из олимпијског села нико није дошао да ме испрати. Е, то ми посебно заболело. Био сам, после догађаја у Минхену, привремено искључен из државног тима. Ова казна требало је да траје шест месеци. А то је, уствари, било заувек.

Где је све било допинга?

На основу докумената које поседујем допинг је масовно био присутан у свим спортовима. Кошаркаши у НБА лиги су, још осамдесетих, узимали кокаин. А у фудбалу је све о допингу написао Харалд Шумахер, немачки голман, у књизи „Почетни ударац” у којој је описао и како су Немци освојили титулу првака света 1986. године у Мексику. Доктор им је, укупно, убризгао седам хиљада инјекција. Шумахер после тога дуго није могао да контролише мокрење, патио је од несанице, није могао да има сексуалне односе…

Да ли је тога било код нас?

Не знам. Али, сигурно не тако јавно како је то доживео Шумахер и његови саиграчи. Али, наш Трајко Рајковић, центар државног тима, је умро 1970. године из још необјашњених разлога. Догодило се то кад смо освојили титулу првака света у Љубљани. То памтим као велику мистерију.

А како сте ви прошли?

Постао сам отац у време Игара у Минхену. Родио ми се Игор. Завршио сам факултет и уписао магистарске студије. Хтео сам одем и из клупске кошарке. Био сам срећан, али и забринут. Звезда ме уцењивала. Претили су ми одузимањем стана, ако се не вратим. Моја супруга Светлана је добила маститис, изгубила је млеко. Није могла да доји Игора… Одлучио сам тада, уз одређене услове, да се следеће сезоне вратим у клуб, а у току лета сам отишао у Енглеску због језика.

Шта вам је дала Енглеска?

Сем језика стекао сам и једно лепо искуство. Тај колеџ је имао женску и мушку кошаркашку екипу, па су предложили да у утакмици ова два састава играм за женски тим. Пристао сам. Пет минута пре краја водили смо са десетак разлике. Постигао сам све кошеве, јер девојке су били нежне, а младићи снажни. Али, мој „тренер” је била милитантна феминисткиња која ме извела из игре и мушкарци су победили.

Који још пораз памтите?

То је онај кад је политика нове Србије, ове после Октобарских промена, била јача од мене. Пре полагања докторске дисертације код професора Михаила Марковића, на Филозофском, желео сам то да учиним на Факултету за физичку културу са тезом „Спорт у свету филозофије игре”. Али, одбили су ме само зато што сам јавно критиковао Ђинђића и врхунски спорт.

Да ли сте познавали Ђинђића?

Били смо 1987. године заједно у Франкфурту. Нисам могао да добијем посао у Југославији, па сам прихватио позив Бамберга да будем тренер. Немци су ми нудили држављанство, јер моја баба је Немица, али то сам одбио. Зоран ми је рекао да сам будала што не прихватам ову понуду јер бих зарадио милионе марака. А из мог рада „Олимпизам и фашизам” Зоран је тражио да избацим све тезе о вези Пјера де Кубертена, оснивача модерних Игара, са фашизмом, па смо се посвађали. Зоран је, уз то, тврдио да је демократија слобода капитала, а ја да је демократија слобода човека…

Слобода је лепа, али како сте живели?

Јако тешко. После развода са Светланом, био сам у браку са Милицом. која је, као технолошки вишак, остала без посла, а имао сам двоје деце… Да би могао да зарадим неки новац био сам спреман на све, па и да у Норвешкој радим на нафтној платформи, да будем конобар, столар…

А зашто не и тренер?

Тренирао сам и две кошаркашке екипе у Трондхајму, мушку и женску. А био сам и предавач на факултету, али су ме избацили после месец дана. Нису могли да ми опросте моју причу студентима да је њихова спортска легенда, клизачица Соња Хени, 1936. године, у Гармиш-Партенкихену, у Немачкој, играла танго са Хитлером, што је историјска чињеница, а не бајка.

Да ли су и бајке, по некад, опасне?

Како да не. У причама за децу врло лако може да се схвати природа капиталистичког друштва. Углавном су то расистичке приче којима се васпитавају деца. На пример она о Тарзану по коме белац у џунгли господари црнцима… А „Црвенкапа” је најгрознија прича икад испричана: „Болесна бака лежи сама у сред шуме, а добра мама шаље црвенкапицу да баки носи колаче, а ту је и вук”..! Па сваки нормалан човек би ту баку довео код себе да је лечи…

А да ли је бајка и ваша прича?

Гледам на спорт као на симболичну појаву. У спорту сад владају принципи на којима је заснован капитализам: „Човек је човеку вук”, То је логика профита. Тиме се уништава хуманост. А ја тврдим да би требало улагати у телесну културу и у покрет повратка природи који се заснива на принципу „Човек је човеку човек”. И духовно, а не материјално, мора да постане мера људског богатства. То је прави спортски пут.

Где је жена у спорту?

Мушкарац је у врхунском спорту деградиран једанпут, а жена двапут. Мушкарац је у спорту робот, а жене се прво решавају свог женског бића, да би постале „мушкарци”, а потом постају роботи. А то је монструозно.

Шта је за вас љубав?

Постоје две врсте љубави: лажна и истинска. Лажна љубав је везана за симболе какав је новац, а истинска љубав је заједничка борба њих двоје за свој слободан свет.

Чиме вас привлаче жене?

Имам потребу за женама као еротско биће. Жену доживљавам емотивно, духовно, интелектуално…

Да ли сте верник?

Верујем у човека, али не у Бога. За мене Бог не постоји. Али, постоји Бог као естетска идеја. Истинска религиозност је везана за хуманистичке симболе. То су: љубав, међуљудски односи, став према космосу…

Коју музику волите?

Ми смо имали кућни оркестар. Ја сам свирао прву, а брат Владимир другу виолину, отац хавајску гитару, мајка је певала, а чика Бркић, наш учитељ, флауту. Свирали смо Дворжакову „хумореску”, па Брамсову „Мађарску игру број пет”, Штраусове валцере, народне, староградске песме…

Како сад живите?

Добио сам пре две и по године националну спортску пензију и то ме спасло. Нису ми дали да радим. Нису ме примили ни у друштво књижевника, а написао сам шест књига. Шверцовао сам се у градском саобраћају. Јео сам, углавном, само кромпир и лук. И мој пас је живео боље. Комшије су му доносили коске…

Славко Трошељ

Objavljeno u današnjoj “Politici Online”