Život i osobnost Josipa Broza Tita i danas neosporno izazivaju kontroverze, ali i velik interes domaće te svjetske javnosti.

Posljednji svjedoci, najbliži članovi obitelji, žene, prijatelji i suradnici, ispričali su svoje priče o Titu kao jednom ‘običnom, ali i neobičnom čovjeku’. Iskreno i otvoreno, s vremenskom distancom, bez vela tajni, ideologije i mita, u ovom fascinantnom filmu oni su iznijeli doživljaje, događaje i iskustva iz života i rada s Titom.

Oživljena sjećanja bude vrlo različite emocije iz njihovog i Titovog burnog privatnog i profesionalnog života. Serija otkriva i neke nove, zanimljive detalje Titovog života u turbulentnom razdoblju 20. stoljeća, čije su svjetske i domaće povijesne okolnosti nesumnjivo pridonijele formiranju originalne, osebujne i ponekad kontroverzne Titove ličnosti.

Serija posebno ukazuje na ulogu Josipa Broza Tita u nekim važnim događajima u Hrvatskoj kao što su Bleiburg, Goli otok, Hrvatsko proljeće… No unatoč tome, ona nema istraživački karakter, nego je rađena intimistički i bazira se na ekskluzivnim pričama iz Titovog života.

Duba Banjac poslao je linkove prve četiri epizode:

Uz izvanredno naslikanu mostarsku mahalu i ljude u njoj, podsjeti nas Ranko i na cijeli niz poznatih imena.

Znam da ovo pogadja svaku ranjenu mostarsku dušu, ali vjerujem da nikad nije previše pisanja na ovu temu.

Neke buduće generacije moraju znati da Mostar nije bio ono što današnji nosioci ‘demokracije’ o njemu pričaju.

Pozdrav svima, Sem Kazazić

S e ć a nj a    k o j a    b o l e

Ulazim, sed, u Behlilovića sokak, dragi svet mog najranijeg detinjstva. U njemu je nekada bilo šest velikih kapija i jedan kapidžik. Sokak je, kao i danas, bilo mali, ali je, tada, bio veoma nastanjen – decom.

Nastava u prvom razredu trajala je veoma kratko, jer je škola ubrzo prestala sa radom, a u školsku zgradu su useljene brojne porodice muhadžera iz Istočne Bosne. Posle određenog vremena, neko je došao na ideju da škola nastavi rad – u gradskom kupatilu, čuvenoj mostarskoj Banji. Ali i moj otac, Ilija, Ličanin, imao je jednu, svoju, ideju. Ostavši bez dva sina i trećeg, koji je ”pobegao u šumu”, smatrao je da ja, po znanju, zaslužujem da ”preskočim”, čak dva razreda. Podšišao me je, kod majstora i prijatelja, Ibre Torle, i odveo u školu – pravo kod direktora Ante Škubonje. Kada je čuo molbu mog oca, Škubonja se nešto ljutnuo, a, zatim mi kaže: ”Idi na tablu i napiši – naša se domovina zove Nezavisna Država Hrvatska”. Napisao sam, a on će sa novim pitanjem: ”Koliko je sedam puta trideset i četiri?” Brzo računam i dajem odgovor: Škubonja nešto govori mome starom, a njemu se smeje dugački brk. Upisan sam u treći razred osnovne škole, ali je škola definitivno prestala sa radom, jer je Mostar sve više ličio na ratni logor, u kome su, jedna pored druge, krstarile razne vojske – Italijani, Nemci, domobrani, ustaše, četnici … Čerkezi. Na ”vrhu” sokaka stajala je, pokrivena tesanim pločama, kafana Hadži-Omera Hadžajlića, uvek puna ljudi i dima. Slušam kako iz kafane odzvanja neobična pesma, kojom sedi kockari zadirkuju svog, pod starost zaljubljenog ispisnika: ”Šta će ti stari, stare su kosti, pa će te bosti, žalosna ti… Uzmi mladića, Da te protrese, Zemlja se trese, Žalosna ti…”

A starac Hamo, čuveni ”Beg u šibicu” - tako je mali, a kočoperan – ljuti se do suza i istrčava iz kafane, vičući: ”Evo vam ga! Ja je volim, a i ona mene…!” Za njim, gegajući, izlazi na ulicu predobri kafedžija Omer, inače dustabanlija, i moli ga da se smiri i vrati u kafanu: ”vrati se, Hamo, kumim te Alahom…!” Ta scena se ponavljala, a ja sam pesmu, valjda, zbog Haminog jada i Hadži-Omerove dobrote, upamtio zauvek. Pečem kestenje kod Hadži-Omera i povremeno uđem u kafanu da vidim kako Hamo ”Luciferka” i Avdo ”Topdžija” pelješe Čerkeze, igrajući sa njima ”munte”. Kada izgubi sve, Čerkez zavrće rukav svoje uniforme i sa ruke, do ramena, skida, jedan po jedan, negde opljačkane satove i nudi ih u bescenje. Kafedžijin stariji sin Asim, kupio je jedan i dugo ga nosio na ruci. Moj dragi drug bio je Omerov mlađi sin Abdulah, a u njegovu sestru Remziju bio sam, malo, i zaljubljen. U najširem delu sokaka, gdje smo se nekada igrali ”klisa” i ”eberečke”, u mislima vidim kako prolazi stari Muhamed Ribica, koji nas upozorava: ”Djeco, man’te se bacajaka… neko od vas mi je razbio đam…!” Vidim gospođu Lupinec, neuništivu majku i baku, kako sa prozora, visokog, doziva svoju unuku, ”talijanku” Mirelu. Tu je i stara Barićka, nesrećna majka poginulog ustaše, sa mnogo dece, koja mi je, u gladne ratne godine, promrzlom, ne malo puta, dala ”guku pure”… Vidim ”starog” gazdu Rizvanbegovića, srčanog bolesnika, našeg prvog komšiju, kako se odmara u bašti, ispod ”odrine”, pored mušmule u cvatu. Slušam njegovu hanumu kako tepa najmlađem sinu, Faruku: ”Dvanaest majčinih pašinica i trinaesti – paša …!” A stariji sin, Avdo, se mrgodi ­ nešto mu nije pravo. Kada je stigla Sloboda, upisali su me u četvrti razred Osnovne škole. To je bila neka nagrada za izgubljeno djetinjstvo, a škola je bila smeštena u prostorije nekadašnjeg katoličkog, ženskog samostana. Tu sam stekao mnoge drugare, sa kojima ću se družiti do kraja školovanja u Mostaru. Njihove majke bile su i moje. Slučaj je hteo da sam, u toku školovanja, sedeo u istim klupama sa ”Pindom” Zelenikom, Muhamedom Mujićem, ”Gugarom” Sliškovićem, Danom Prajo, Rankom Borozan, Slavkom Šulentićem, koji su proslavili Mostar svojom fudbalskom veštinom. Ali, u ono vreme i njima je bio uzor nenadmašni dribler Antonije - Dika Šego, čijoj sam sahrani prisustvovao, zajedno sa tolikim Mostarcima, na jednom dalekom beogradskom groblju. Jednog dana, na času ”fiskulture”, baš kada je ”Gugar” Slišković preskakao, kao od šale, ”konja”, u salu upade, sav zadihan, u crvenom šorcu, dečak Ahmo Ribica, naš komšija i kaže: ”Pliva Ranina kuća!!” Mi svi, onako golišavi, jurimo iz Gimnazije u Halimića sokak da, pred nabujalom Neretvom, spašavamo što se spasiti može… * * * Kalajdžića sokak bio je melem-sokak moje mladosti. U njega se, iz Halimića sokaka, lako pretrči, pored Omerove kafane i prodavnice novina, koju je držala stroga gospođa Menljikov. U tom sokaku imao sam dva draga drugara – Osmana Zalihića i Mustafu Omeragića, šegrte u stolarskoj radnji majstora Ibre Marića, koje sam svakodnevno, posle škole, obilazio. Subota je bila praznik, jer su oni, tada, dobijali šegrtsku zaradu, a ja sam se, đak, ”češao” uz njih, pa smo mogli da pušimo cigarete, do mile volje… Putujući, docnije, po svetu, često sam dozivao sebi, u sećanje, dragi zvuk blanje i testere, i miris tutkala i bajca, koji se širio Kalajdžića sokakom, sa tek ofarbanih stolica i … kofera za regrute. Kada sam jednom, o godišnjici ”velike mature”, došao iz inostranstva i svratio u stolarsku radionicu, majstor Ibro bio je sam. Šegrti, moji drugovi, bili su otišli ”svojim putem”. Majstor mi se obradova i ispriča mi kako je, ”baš onomadne”, sedio u cerničkoj kafani sa društvom ”od svih zanata”. Lekari, inženjeri, advokati, profesori i drugi, svi su se, kaže, složili da je najbolja profesija – diplomatija. Sa suzama u očima stari Ibro mi reče da mu je, tada, zbog mene, bilo ”nekako drago oko srca”… Nisam mogao da protivrečim ovom dragom čoveku, čiju smo predobru ženu svi zvali baka Iša, jer je pomagala pri mnogim porođajima naših majki. U tom sokaku družio sam se sa ostarelim bračnim parom ruskih emigranata – Urbanovičima. Niko ih nije posećivao, pa je moj dolazak, kako su govorili, za njih bio”prazraik”. Gospođa Urbanovič mi se uvek žalila na ”Mišu”, koji ne voli da priča sa njom, a Mihajlo Urbanovič imao je ”jednostavno” objašnjenje: ”Moja gospođa dovoljno govori i za sebe i za mene… !” Građevinski inženjer; svestrano obrazovan, on je bio istraživačka duša. Pokazivao mi je svoje radove iz struke, ali i iz drugih oblasti. Pamtim jedan naslov sa temom iz atomske fizike: ”Malo u velikom i veliko u malom”. U stanu je bio transformisao strujno kolo i na svim mestima, gde se u toku dana nešto uobičajeno radi, postavio male, baterijske sijalice radi štednje. Podučavao me je francuski i matematiku, a njegova supruga ­ ruski. Ponekad navratim kod njih sa gitarom i vidim da ”Miša” nešto vrti glavom. Kaže mi da bi više voleo da me vidi sa violinom, ili za klavirom. Blago se prepiremo oko njegove tvrdnje da gitara ”nema kontinuiran zvuk, zbog čega ne može da pruži pravo uživanje” … Iznad Urbanoviča stanuje draga porodica Omer-efendije Kalajdžića. Prijateljstvo svoga sina Teofika sa mojim nastarijim bratom, stari Kalajdžići su preneli i na mene. U toku rata, ni za jednog od njih ništa se nije znalo: Teofik je bio interniran na otok Mamulu, a moj brat se nalazio negde, na partizanskim stazama. Jednoga dana ostareli Omer-efendija, sav zadihan, sišao je u dno Halimića sokaka, da me vidi. Kaže da je došao ”muhajem”, jer je čuo da je u ”Oslobođenju” objavljena jedna moja pjesma, u kojoj se pominju Mostar i Neretva. Verovao je da je to ona pesma, koja se, tada, mnogo pevala – ”Oj Mostaru, moj beharu, bašto šarena…” Nisam imao srca da pokvarim njegovo divno, staračko, oduševljenje. Kada se prisećam naših starih, iz vremena ”tri sokaka”, u misli mi, neizbežno, dolazi, jedna, za dečju dušu strašna, epizoda. Bio je rat, a ja, sa mojim starim, na ”redovnom” šišanju kod Ibre Torle. U radnju ulazi, poštapajući se lakovanim štapom, sa ručkom od belog metala, Smail-aga Ćemalović, čije se ime izgovaralo sa poštovanjem. Seo je i mirno počeo da prelistava novine, na bambusovim držaljkama. U momentu kada je majstor Ibro počeo da brije mog oca, u radnju je ušao jedan rmpalija, srednjih godina, koji je počeo da grdi majstora što pruža usluge ”srpskom đubretu” … Tada se desio zemljotres! Stari Smajo Ćemalović je ustao, dohvatio štap i počeo da njime udara neznanog rmpaliju -”stoku nijednu”. Izjurivši ga iz radnje, doviknuo mu je, valjda na neku zamerku; ”I ja sam Srbin!” Srbi su, tada, u Mostaru, bili žrtve svakojakih nasilnika… Bližio se kraj rata. Jednoga dana, gradom se proneo strašan glas: ustaški zlikovci odveli su u jasenovački logor nekoliko uglednih Mostaraca, među njima i Smail-agu Ćemalovića, inženjera Marašeka i druge. U Mostaru su, nekada, živeli takvi judi. Ovim prisećanjem pokušavamo da ih budemo dostojni. http://www.most.ba/053/115.htm

]]> http://dovla.net/2012/01/ranko-bajic-beograd-tri-sokaka/feed/ 1 http://dovla.net/2012/01/ubijaju-me-jer-sam-srbin/ http://dovla.net/2012/01/ubijaju-me-jer-sam-srbin/#comments Thu, 19 Jan 2012 01:13:05 +0000 Vlado http://dovla.net/?p=9145 Ispovjest košarkaške legende Nikole Plećaša

Sedamdesetih godina u Zagrebu su mu skandirali “Sveti Nikola” a danas se prepoznaje u urlicima “ubij Srbina”. Nikola Plećaš bio je zvezda ondašnje zagrebačke Lokomotive, današnje Cibone, i reprezentacije bivše Jugoslavije, najbolji igrač zbog kojeg su gledaoci punili dvorane, a danas živi u hrvatskoj metropoli povučeno, zaboravljen i daleko od košarke i sporta. Njegovo košarkaško znanje nikom nije bilo potrebno.

Bili ste najbolji strelac lige i član prve petorke tadašnje jugoslovenske reprezentacije. Kako je počeo vaš košarkaški put?
- Već smo se u školi počeli baviti košarkom i kao klapa krenuli u tadašnjoj Mladosti, a potom u Lokomotivi. Upoznao sam velike igrače, Koraća, Daneua, Rajkovića, Šolmana, Skansija, Tvrdića, Simonovića… Svi ti igrači bili su jake ličnosti, ali uvek podređeni uspehu reprezentacije.

Iz klupske karijere najčešće se spominje vaša utakmica protiv Beograda 1972. u finalu Kupa Radivoja Koraća?
- Da. Celo drugo poluvreme odigrao sam sa četiri lične greške i Beograđanima uvalio 40 koševa. To je bilo nezaboravno. Korać je pre tragičnog kraja igrao u Beogradu pa su i oni silno želeli da osvoje taj trofej.

Bili ste i najbolji strelac tadašnje lige?
- Znam da sam 1971. imao prosek od 37 poena. Bez trica i bez bonusa, a na jednoj utakmici Partizanu sam ubacio 67 koševa.

A kako je to izgledalo u reprezentaciji?
- U njoj sam igrao drugu ulogu dodavača, pa sam postizao manje koševa. Za pogotke su bili zaduženi drugi. Između 1968. i 1975. ređali smo medalje na velikim takmičenjima, s kiksom na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. Tada zbog izgubljene utakmice s Portorikom nismo ušli u borbu za medalje, a Bora Stanković, Mirko Novosel, Nebojša Popović i Raša Šaper zatajili su da su Portorikanci bili pozitivni na doping-test. I za nagradu dobili visoke košarkaške funkcije.

Iz reprezentacije ste izbačeni zbog jedne od najbizarnijih afera u sportu uopšte?
- Snimio sam reklamu za Frankov čaj i optužen sam da sam time “narušio načela amaterizma”. Scenario za reklamu pisao je Novosel, a režirao ju je Antun Vrdoljak. Bila je to klasična nameštaljka jer je takva zabrana ukinuta pre dve godine.

Od tada počinje vaša golgota?
- Da. Ubrzo sam skrajnut i u Lokomotivi, koju je inače vodio Novosel.

U inostranstvu niste potražili utočište?
- Kada me Aco Nikolić zvao u Vareze 1971, nisam mogao otići jer je na snazi bila zabrana odlaska do 28 godina. Nudili su mi 60.000 dolara, što je tada bio veliki novac. Kada sam došao u godine da mogu u inostranstvo, izbačen sam iz reprezentacije.

I tako ste veličanstvenu karijeru završili praznog džepa?
- Iskreno govoreći, nikada nisam bio opsednut velikim parama. Ali sada vidim da to i nije bilo previše mudro. Danas se jedino novac priznaje, samo on otvara svaka vrata. Koliko imaš novca toliko te ljudi cene.

Valjalo je od nečeg i živeti?
- Tada u Zagrebu nisam mogao dobiti nikakav posao, pa su mi prijatelji dali posao kao trgovačkom putniku u Krušiku iz Valjeva, u kojem sam radio 10 godina. Taj posao sam napustio 1990. i otišao u Banjaluku kao trener tadašnjeg Borca.

Kada je počeo rat, vratio sam se u Zagreb, ali mi ta epizoda u “neprijateljskoj” sredini nije oproštena.

Od tada ste praktično bili na ulici?
- To je bilo čisto preživljavanje. Bio sam trener u Sloveniji, pa u Luksemburgu, snalazio sam se na sve načine. Sve do 2003. kada sam u gradskoj upravi dobio posao referenta za obrazovanje i sport.

Da li je nakon ovakvog sportskog i životnog puta ostala samo gorčina?
- Šta bi drugo i bilo kada kao građanin ovog grada nemam nikakva prava. Da bi bio prihvaćen, moraš biti politički i nacionalno podoban, ne samo da bi se bavio sportom već da bi preživeo. Nikad se nisam bavio politikom, ali se ona bavila mnome.

Je li vaš slučaj izdvojen?
- Nažalost, nisam jedini kojem se Zagreb na takav način “odužio”. O tome bi mogli pričati i Rade Šerbedžija, Pero Kvrgić, Duško Dančuo, Mira Furlan… Podugačak je taj popis.

Po kakvom kriteriju je pravljen?
Vrlo jednostavnom. Od devedesetih u ovoj državi nije ništa valjalo što nije hrvatsko. Na scenu je stupio jedan histeričan, ksenofobičan pokret, koji je i danas prisutan. I nisu žrtve bili samo drugi i drugačiji, trpeli su i trpe i časni Hrvati. I oni su stradavali zajedno s nama “nečasnima”.

Srbi su imali poseban tretman?
- Da. Tu nije bilo izuzetaka. Stradali smo mi u gradovima, kao i oni što su se pobunili. A nisu se pobunili iz hira ili nacionalizma, kako im se to uobičajeno prišiva. Niko ne ulazi u razloge zašto je do pobune došlo.

Šta Vi mislite?
- Uzroci su bili dublji. Danas u Hrvatskoj niko ne želi čuti surovu istinu da se planiralo, i u tome uspelo, da se Srbi očiste, isele, proteraju, jednostavno izbrišu iz Hrvatske. Hrvatska se bori za prava Hrvata u BiH sa argumentom da su oni autohtoni narod u toj zemlji. A što je sa Srbima u Hrvatskoj?! Zar mi nismo autohtoni. Nametnut nam je manjinski status, ali samo na papiru. Ni to ne možemo konzumirati.

I kakav je rezultat takve politike?
- Takav da su ostali samo starci, a za nekoliko godina ni njih neće biti. Mladi Srbi su raseljeni, a na ognjišta se vraćaju samo starci. Put je to u nestanak. Ako u gradovima i ima naše dece, oni po pravilu beže iz svog identiteta, jer je stvoren ambijent u kojem je hendikep biti Srbin. Odmah si obeležen i nemaš nikakve šanse. Hrvatska je, nažalost, “bolećiva” na ustaštvo i zato mladi na sportskim tribinama skandiraju “ubij, ubij Srbina”. A ne znaju da smo mi odavno ubijeni.

Ovenčan srebrnim i zlatnim medaljama

Nikola Plećaš je rođen 10. januara 1948. godine u ličkom selu Bruvno. U Zagreb je došao kao šestogodišnjak i ubrzo se upoznao sa košarkaškom loptom.

Najduže, čak 10 godina je igrao u zagrebačkoj Lokomotivi, a na vrata reprezentacije Jugoslavije zakucao je 1967. i 10 godina bio standardni reprezentativac.

Uspesi njegove generacije nedostižni su mnogim njihovim naslednicima.

Osvojili su srebro 1968. na Olimpijskim igrama u Meksiku, zlato na Svetskom prvenstvu 1970. u Ljubljani, srebro 1974. na Svetskom prvenstvu u Portoriku, srebro na evropskim prvenstvima 1969. (Napulj) i 1971. (Esen), te zlatne medalje na evropskim smotrama 1973. u Barseloni i 1975. u Beogradu.

S Lokomotivom je osvojio Kup Jugoslavije 1969. i Kup Radivoja Koraća 1972. godine.

Danas živi u Zagrebu i radi u gradskoj upravi kao referent za obrazovanje i sport.

Brkovi za šampione

Kad ste prvi put odlučili da puštate brkove?
- Brkove sam pustio na pripremama 1970. pre Svetskog prvenstva u Ljubljani. Bio je dogovor da ne brijemo brkove sve do kraja prvenstva i osvajanja prvog mesta. Ostali su kao imidž, a kasnije i na nagovor sinova.

Povod za ove redove nije nimalo radostan, a i ne dešava se u Sarajevu, ali je događaju (ako tako mogu da kažem?!?) prisustvovalo i dosta Sarajlija i uopšte ljudi iz svijeta sporta nekadašnje nam zajedničke domovine, one kojoj se klicalo i pjevalo: “Od Vardara pa do Triglava”. U Beogradu je, naime, sahranjen nekadašnji selektor Titove, da tako kažemo, fudbalske reprezentacije Jugoslavije, Miljan Miljanić. Dok je bio aktivan u sportu mnogi su ga omalovažavali i govorili da pojma nema, da je fudbalski analfabeta i da ne nabrajam… Sve u svemu, često je bio meta žestokih napada i kritika.

Nažalost, za pojedine ljude tek kada umru uočavamo koliko su u stvari bili veliki, ne samo na prostorima bivše nam države, Jugoslavije. Miljanova sahrana je okupila nekadašnju fudbalsku SFRJ, brojne asove koji su ovacijama pozdravljani i u Ljubljani, i u Zagrebu, i u Sarajevu, i u Skoplju, i u Beogradu… svuda. Muška populacija ih je – treba li uopšte reći -  voljela, a mnogi klinci mijenjali njihove sličice i odlazili na utakmice zbog njih.

U Beograd, na posljednji Miljanov put došli su i predstavnici Evropske i Svjetske fudbalske federacije (UEFA I FIFA). Delegaciju madridskog Reala, sa kojim je Miljanić osvajao titule šampiona Španije, predvodili su čuveni Amaro Amansio i Emilio Butragenjo. Iz Splita su došli Ivica Šurjak, Ivan Gudelj, Špaco Poklepović, iz Zagreba Vlatko Marković, Zvonimir Boban, Martin Novoselac, Slaven Zambata, iz Osijeka Ivica Grnja, iz Maribora Ivan Toplak, a Sarajlije je predvodio Ivica Osim. Osim Švabe, tu su od “naše raje” bili Safet Sušić, Faruk Hadžibegić, Fuad Muzurović, Predrag Pašić… S njima je stigao i legendarni Mostarac Duško Bajević, a iz  Podgorice je doputovao Dejan Savičević. Naravno Beograđana je bilo najviše – Dragoslav Šekularac, Dragan Džajić, Milutin Šoškić, Ivan Ćurković, Vladimir Pižon Petrović, Dragan Piksi Stojković, Jovan Aćimović…

Sve legenda do legende, sve as do asa! Svi oni su ponosno nosili dres reprezentacije Jugoslavije, onaj plavi sa grbom na kojem je bilo šest buktinja, šest nekadašnjih republika, a sada nažalost (bar ja tako mislim) šest samostalnih državica. Tu Jugoslaviju su zvali i Titova.

Gledao sam kako se ljube i zdrave Ivica Šurjak i Dragan Džajić, Vladimir Petrović i Safet Sušić, Faruk Hadžibegić i Ivan Gudelj, Ivan Toplak i Vlatko Marković, Ivica Osim i Milutin Šoškić…. Neki dvaput, neki triput, nije mi to važno. Važno je da su se ljubili i grlili. Svi su odrastali u Titovoj Jugoslaviji. Svi su bili Titovi pioniri i omladinci i ponosno stajali mirno slušajući i pjevajući “Hej Sloveni”. Ni rat, ni političari, ni “zatrovani” mediji nisu uspjeli da pokvare fudbalska prijateljstva. Mnogi od pomenutih nisu mogli da sakriju suze zbog ponovnog viđenja sa starim drugarima iz “one” Titove Jugoslavije.

Vlatko Marković, predsjednik Fudbalskog saveza Hrvatske, opraštajući se od Miljana Miljanića, reče:

- Bio sam sa Miljanom na mnogim seminarima koje je kao instruktor FIFE sredinom osamdesetih držao po nekim afričkim i latinoameričkim zemljama. Vjerujte mi da je svaki taj seminar završavao sljedećom rečenicom: “Širite ljubav, a ne mržnju”.

I Miljan je bio Titov “borac” i to je pokazala i njegova sahrana. Na put bez povratka je otišao ispraćen melodijom iz njegovog rodnog mjesta, koju smo svi voljeli:

- Bitola moj roden kraj…

Vraćajući se sa sahrane, kroz gomilu slika koje su mi se smjenjivale pred očima, oteše mi se u mislima i oni Balaševićevi stihovi: “…A, gdje smo mi, naivni, što smo se dizali na ‘Hej Sloveni’, kao da smo uz tu priču izmišljeni…”

Dugo već ne živim u Sarajevu, pa ne znam šta najradije čitaju današnji dječaci. Za nas, tamo u 50-tim, nije bilo bolje i draže knjige od Vinetua, njemačkog pisca Karla Maja. Ja sam je iščitavao od korica do korica najmanje pet puta, a bio sam dodatno sretan, pa i ponosan, jer sam imao, hej nije šala … svoju vlastitu knjigu, koja je u to doba stvarno bila raritet. Dobio sam je na poklon od svoje dajdžinice iz Zagreba. Došla teta Nada, svjetska žena koja je govorila 4-5 jezika, kod nas u Sarajevo. Bila bogami nekoliko dana, a prije nego će nazad, mi djeca se iskupili oko nje da nam još malo pripovjeda šta ima novo u bijelom svijetu.

Ona, naravno, pita šta bi ko želio da mu donese slijedeći put kad bude dolazila. E sad, neko bi ovo, neko ono, jedni bi Motta bombonjeru sa čokoladnim bombonama umotanim u ”zlato”(staniol), drugi hoće kaubojski pištolj s kapislama, treći autić na navijanje, a ja velim – knjigu. Teta Nada se ozari, lagani smješak joj preleti preko lijepog i njegovanog lica, već vidi u meni dobrog sagovornika, pa pita, naravno, a koju knjigu. A ja ko iz topa – Vinetu. I vidim, njoj nekako nezgodno. Ona koja je pročitala brda knjiga od malih nogu do svoje zrelosti, nikad čula nije za nekakvu koju eto želi mali klipan. A ko je pisac? Pa …. Karl Maj. Karl Maj? Liči to ime na onog bradonju što zakuha i na glavu okrenu čitav svijet, i kojeg je i ona možda u mladosti krišom čitala, ali prvo, ne može biti da je on napisao djelo za koje ona ne zna, a drugo, ne može ovaj Mašo, sa svojih 10 godina, poželjeti da čita baš tog i tog bradonju.

E, tu ja objasnim da se radi u Indijancima, da je to ko biva putopis,… neko mi već posudio pa ja malo čitao, ….. volio bih da imam svoju – vlastitu, a kod nas nema kupiti …. Moja teta Nada sve to zapiše u svoj tefter i za nekoliko mjeseci evo ti meni Vinetua, u najljepšem izdanju koje je ikada iko vidio. Nije bezbeli bilo ni u Zagrebu naći je u knjižarama, u to se doba nisu još štampale takve vrste knjiga nego radije literatura potrebna za ispravan odgoj zdrave i napredne djece i omladine.

Ali teta Nada se očito dobro potrudila pa našla u antikvarnici, predratno izdanje, naklada Stevan Kugli ili slično, sa predivnim ilustracijama na zaštitnom omotu i unutar knjige i na nekom prilično arhaičnom jeziku, koji je još pojačavao njenu atraktivnost i dodavao joj dozu tajanstvenosti koja je i inače izvirala iz mirisa njenih stranica. Mojoj sreći ne bi kraja! A postao sam glavni u komšiluku i malo šire, jer se je začas pročulo kakvo blago ima Mašo u svom posjedu. Prvo sam ja seirio, iščitavao, analizirao svaku sliku, zamišljao američke šume i prerije, hrabrog i jakog Nijemca Karla sa ubistvenim udarcem šakom, tako da je prozvan Old Shatterhand i njegovog pobratima Vinetua, apaškog poglavicu, sa dugačkim perčinom i samo jednim perom. Njih dvojica su oličenje poštenja, odvažnosti, drugarstva i viteštva. A da ne govorim o Inču-čuni, prelijepoj Vinetu-ovoj sestri i Karlovoj simpatiji. Onda sam polako, u napadu velikodušja, počeo popuštati i davati drugima na čitanje, ali samo provjerenim jaranima i poštovaocima lika i djela Vinetua i Old Shatterhand-a. A da mi zaštitne korice ne bi propale ili se, nedaj bože, poderale, skidao sam ih prije nego knjige dam u promet, pa zamotavao u prljavo plavi pak-papir. I uveo sam evidenciju i knjiga i čitalaca, naručio i od bajramluka platio u DES-u štambilj : “Biblioteka Užičanin Mašo” i tako udarao muhure i još upisivao na svaku knjigu… eeeh, baš dječije -“Singatura”, umjesto signatura. Po žanrovima i brojevima. I nisam bogami ništa naplaćivao za posudbu, ako se dobro sjećam.

E sad, tu ti dodje do incidenta, i to s kim, pa baš sa našim budućim velikim pjesnikom i piscem Avdom Sidranom. Avdo je živio dvije ulice ispod mene. Kako dodje knjiga do njega, ne sjećam se tačno, ali on je uglavnom ponio sa sobom u svoju, Saburinu školu, pa za vrijeme časa, krišom, ispod klupe merakao i čituck’o. Ne lezi vraže, neko od nastavnika ga uhvati na djelu, uzme mu knjigu i preda je direktoru škole. Vidim ja Avdo mi knjigu ne vraća, ja se uznervozio, moji papiri pokazuju da je već davno isteklo vrijeme za povrat, a on šuti, ne govori mi koji je belaj …. valjda konta vratiće mu je svaki čas. Na kraju, gruba istina dodje na vidjelo i Avdo mi prizna šta je i kako je. A ja sam opet skroz u drugoj školi, Četvrta osnovna u Arapovoj, i ne znam nikog u Saburinoj ko bi mi pomogao. Majci i ocu ništa ne govorim, da ih ne mučim sa svojim problemima, dosta im muke i bez toga. Odlučim se tako da lično idem do direktora škole u Saburinoj i da apelujem za samilost, pravdu i humanost. Čini mi se da je direktor bio prof. Haračić. Da ne duljim, dodjem ja nekako do direktora, ispričam mu čitavu priču, bezbeli se iskukam i isplačem, a on veli…. da je to mene sigurno onaj ugursuz Sidran poslao samo da dodjem do knjige, a da je knjiga ustvari njegova, Sidranova. Nije, kažem ja … majke mi, .. svega mi, … Tite mi, … Jok, ne prihvata on moje vapaje nego izvadi knjigu iz ladice u svom stolu i pokaže mi je, a na prvoj, onoj praznoj stranici, fino piše olovkom: vl. Sidran A. VIIb. Valjda napisao nastavnik koji je knjigu uzeo od Avde, ili možda sam Avdo, iz nekog razloga.

A k’o zainat, nigdje onog mog štambilja baš na toj stranici. Ima “singatura” i nekakvi brojevi ispisani mojim dječijim rukopisom, ali nema mog imena. Ja zamolim za dopust da svetinju uzmem u svoje drhtave ruke, prelistam brzo knjigu, nadjem unutra par stranica sa mojim štambiljem, pokažem direktoru, on klima glavom I žmirka očima i …… blažena srećo, dobijem ja knjigu nazad. Isplatila se moja investicija u štambilj kod DES-a!

Sve knjige, pa i ova, ostale su nam u stanu kad smo tri godine prije rata krenuli u Ameriku, na privremeno kako je bilo planirano. U stanu smo ostavili jednu familiju koju smo poznavali, onda nam je neposredno poslije rata stan bio oduzet i godinama poslije toga, na osnovu sudske odluke, ispražnjen od strane ljudi koje su neki drugi doveli. Uselimo se ponovo u naš stan nakon dugih 10 godina i ja čeprkam s nestrpljenjem po kutijama s knjigama bojeći se da nisu u ratu poslužile kao ogrijev, kad … nadjem Vinetua, otvorim prvi tom koji mi je došao pod ruke, kad ono… Vl. Sidran A. VIIb . Topli val sreće i sjećanja na djetinjstvo i ovaj dogadjaj sa Avdom, sad već poznatim i velikim piscem i akademikom, zapljusnu me od glave do pete. Evo meni mog Vinetua, po treći put!

Čitao sam kasnije i druge romane Karla Maja u obliku putopisa, što o Americi i Indijancima, što o Bliskom istoku, pa čak i o našim krajevima (Kroz gudure Balkana). Ali, originalnog Vinetua nikad i nijedno drugo njegovo djelo nije, po mom mišljenju, moglo dostići. Nekad kasnije, dok sam još bio u mladjim godinama i kada su se počele masovnije štampati nova izdanja Karl Majevih knjiga, pročitao sam negdje da je pisac bio slijep, da nikada nije bio ni u Americi, ni drugdje, te da su svi njegovi romani plod puke mašte. Nisam u to povjerovao i nikada neću. I neću da istražujem niti sada, kada bi uz Internet bilo vrlo jednostavno doći do istine. Hoću da vjerujem da je Karlo hodio i ovom lijepom i velikom zemljom, a i onim tamo mojim prelijepim i dragim balkanskim gudurama. I sve k’o da ga gledam kako tamo, kod nas na Balkanu, sjedi i druži se lijepo na šumskom proplanku na nekakvoj našoj višemedji, sa svojim jaranima Jovom, Ivanom, Ramizom, Seljmanom, Koletom i Janezom i pripovjeda im o viteštvu, poštenju i prijateljstvu sa crvenim džentlemenom. A oni , svi odreda u nošnjama iz onog doba, jedni sa velikim brčinama, drugi uredno i friško izbrijani, treći sa nekakvim smješnim šarenim ili bijelim kapicama, klimaju glavama u znak odobravanja i pažljivo slušaju i (više u sebi) ponavljaju ono: Čuvajte bratstvo -jedinstvo kao zjenicu oka …. Ma mantrak! Nema Karla, odavno!

Prošle su mnoge godine, čitalo se i uživalo i u čitanju i u posjedovanju raznih knjiga. Postadosmo već ozbiljni ljudi, zaimasmo možda već i ozbiljnije biblioteke, ali meni nikad draže i nikad ljepše knjige nije bilo, a po svoj prilici neće ni biti, od mog Vinetua. I ne samo to, ta knjiga je itekako utjecala na moj stav prema Indijancima, na moju ljubav prema tom narodu i na moju solidarnost sa njegovim stradanjem. Od kako smo još davne 1990 došli u Ameriku, na ulici se okrećem za Indijancima koje u ovom dijelu Amerike rijetko vidim, ili bolje reći prepoznam. I kad god sam u kakvoj šumici, na proplanku, pored jezera, očekujem da ih vidim kako vire iza drveća, ili negdje sa čuka po okolnim brdima.

Jedan od američkih praznika koje smo u našoj porodici veoma lako i od srca usvojili još od samog početka našeg boravka ovdje je Thanksgiving – Dan zahvalnosti. U jesen, kada se približi ovaj prelijepi praznik, za koji se kažu pripremi i pojede preko 60 miliona tuka, a s kojim se obilježava dolazak prvih naseljenika Pilgrima u Ameriku i srdačna dobrodošlica Indijanaca, te njihovo prijateljstvo i partnerstvo, more pisama dolazi na moju adresu od strane indijanskih humanitarnih organizacija. Već su naučili da ih pomažem, pa me se ne prolaze ni tokom godine. I šalju mi razne sitne poklone, nekakve džidže, toteme, dekice, majice sa bizonima, kecelje, itd. Niti ih možeš vratiti, niti ti trebaju, a niti ih možeš sve naplaćati. I tako, već godinama šaljem priloge za školovanje mladih Indijanaca, za njihove Thanksgiving večere, za knjige, biblioteke, obuću, odjeću …. ko zna šta sve ne. I sve zbog Vinetua! A taj narod, niti bilo ko od ove američke djece nema pojma i nikad nije čuo za Vinetua, slavnog poglavicu Apača i crvenog džentlmena, a pogotovo ne za nekog Švabu, Karla Maja, koji je, ako ništa drugo a ono u svojim maštanjima hodio po ovom svijetu i podario nam lijepe priče o plemenitosti, poštenju, viteštvu i o drugarstvu medju različitim narodima i kulturama.

Vinetu je u našoj kući postao pojam poštenja, ali i naivnosti. Tako, kad god me neko uhvati na lijepu riječ, na samilost, laskanje, i sl., a onda me prevari – moia Nikolina ima običaj da kaže: Šoma, pozdravio te Vinetu! A ja se opet mislim – ma neka, tako bi mislio i uradio i moj Apač – džentlmen. Haug!

Mašo

Dovla.net raja

Vidjeh da je šef bloga Vlado Kaluža, čovjek kojeg sam u Sarajevu poznavao samo iz viđenja i kao bivšeg košarkaškog sudiju. Nikada se nismo zvanično upoznali. Nekoliko dana po sat-dva čitah razne priloge sa ovih stranica i onda konačno odlučih da i sam pošaljem nekoliko redova, ili kako to neki moderno kažu kolumnu, koju sam prošle godine napisao za jedan sarajevski sportski nedeljnik. Naslov bi privlačan: „Fisofska raja”.

Sa strahom iščekivah prve komentare i onda poče: Ogi Karamehmedović, Vlatko Slokar, Zlaja sa Havaja, Miralem, Duba, Krsto Đukić, Miro Klarić, Ranko Božinović, Crv za kojeg posle 40 i kusur godina saznah da se zove Sejo… Ishvališe me i ne sluteći koliko su me obradovali, ali i stavili u dilemu. Kao novinar sam se, bar tako mislim, već dokazao, ali po glavi mi se poče motati ideja da nastavim da pišem kratke zapise, da pokušam makar malo oživjeti uspomene na Sarajevo, na FIS, na mnoge, meni drage ljude, kafane, ulice, škole, parkove, prodavnice….

I prelomih.

– Ma, napisaću, pa šta bude. Ako se raji dopadne – super, ako ne – lako mi se povući u „ilegalu” i ostati u sportskom novinarstvu do penzije. Do sada sam bio anonimus, pa mi neće ništa biti i ako tako ostane. Kafana i redakcijski posao mi svakako ne gine – kontao sam u sebi.

I krenuh da pišem priče, prvi put, gazeći polako šestu deceniju života. Laički, bez ikakvih pretenzija, po sopstvenom sjećanju, onako iz srca; pa šta bude. Želio sam samo da jedno beskrajno srećno vrijeme makar za izvjestan period, bar dok je nas „živih svjedoka” ne ode u zaborav, mada mi se čini da na blogu ima sve više i mlađe raje i to me posebno veseli. Javiše se i moji „fisovci”, starija raja, kojima sam se divio još kao klinjo sa četiri – pet godina (Hidajet Šerić Šerkan, Bato Rafajlović, Mašo Užičanin, Mile Galama Bogdanović, Dado Hegenberger…). Njihove poruke me posebno obradovaše.

Sarajevo, najdraži grad

Zahvaljujući Vladi i njegovom, pardon našem, blogu, „povezah” se i sa Sambom, Hazom, Miladinom, Goranom Seleskovićem, Vukom Jeftićem, Moćom, Vejom, Biljanom, Roćkom, Vujkom, Sejom…. o kojima nisam imao pojma ni gdje su ni šta su. Osim njih „upoznah” i neke nove, krasne ljude: Kemu Huseinčehajića, Nenada Vitlačila, Anu Dalmatinku, Slavicu Primožić, Azru Kavazović, Jasnu, Suzanu, Ivanu, Jana Berana bez dileme autora najboljih komentara na svijetu…. U septembru u jednoj od mojih beogradskih kafana „Sunce” sretoh i lično upoznah čuvenog Avdu Sidrana i sa njim malo prokomentarisah blog.

Ne znam za ostale, ali „dovla.net” je za mene imao i edukativan karakter. Priznajem da iz lijepih i nostalgičnih priloga, tekstova i komentara Bate Jeftića, Lјubiše Zečevića, Miše Marića, Azre Jajatović, Mirze Hasanefendića, Nadana Filipovića, Valerijana Žuje, Milija Pavlovića i sam naučih nešto novo. Mudri ljudi kažu: „Čovjek se uči dok je živ”, pa tako i ja na blogu, kako mi se čini, naučih štošta i mnogo toga se prisjetih.

Moj „mejl” adresar je prošle godine u ovo vrijeme imao samo petnaestak adresa. Sada je to skoro trocifren broj. Imam adrese iz Kanade, SAD, Australije, Norveške, Njemačke, Švajcarske, Španije, Hrvatske, Francuske…. Spaja nas jedna nit – Sarajevo, FIS, Radićeva, Miljacka, Skenderija, Prva gimnazija, Bistrik, Kovači, Koševo, Čobanija, Mlada Bosna, Željo, Bosna, Steleks, Parkuša, a sve nas je „uvezao” naš šef, dobri čovjek Vlado Kaluža, koji uprkos činjenici da je ušao u osmu deceniju života ima vremena, strpljenja, a ponekad sigurno i dobrih živaca da svakodnevno „pušta” nove priloge i komentare.

On je tamo negdje u avgustu 2006. godine, kao novopečeni penzioner – tako ja to vidim – zasadio predivnu voćku i dade joj ime „dovla.net”. Drvo je izniklo, privuklo pažnju dobrih ljudi rasutih po cijelom svijetu i uz ogroman Vladin trud i energiju i mi koji pratimo ovaj blog smo počeli njegovati to drvo, zalivati i kalemiti ga i danas svi skupa beremo njeno slatko voće. Vlado je najzaslužniji što se to drvo tako lijepo razgranalo, a sada smo svi odgovorni da tako ostane i u godini u koju ćemo uskoro ući.

Poštovanom gospodinu Vladi Kaluži, čestitam 20. milionitu posjetu na blogu i za njega, a i za sve ostale posjetioce bloga imam samo jednu poruku:

Život je lijep kad se živjeti zna,

zato uzmi sve što ti život da…

Sreća je lijepa i živi zbog nje,

ne traži previše i imaćeš sve….

DRAGI MOJI BLOGOVCI SREĆNA VAM NOVA GODINA, ŽIVI, ZDRAVI I VAZDA VESELI BILI !

UZDRAVLJE I SVAKO DOBRO !!!!!

P. S. Prva tura u 2012. biće u vašu čast

Dragi Uco,

Ne pišem Ti samo zato što se ove godine navršava pola veka trajanja Tvoga čeda – Malog pozorišta i devedeset godina od Tvog rođenja. Bilo bi isuviše konvencionalno, a Ti si daleko od svake konvencionalnosti. Valjda slutiš razlog mog javljanja: hoću da obnovim, bolje reći nastavim razgovor s Tobom. Volim naše beskrajne priče. Nismo mi tek tako – posle završene probe ili predstave, u sitne sate već, kretali put kuće i prvi put zastajali kod Higijenskog, a onda se zaputili Kranjčevićevom, pa na ćošku Goruše, odakle bi Ti kući do Avde Jabučice, stajali po sat-dva; onda bi Ti mene pratio do Vrbanje, na putu do moje Travničke, pa bismo opet natrag… i tako bi nas često i zora uhvatila – beskrajno razgovarali o pozorištu, o umetnosti, o stvarima koje nam život znače.

Dobro, pre nego što novi eglen zametnemo, ‘ajde, neka su ti srećna ova dva jubileja, ali manjkavo bi bilo ograničiti se samo na ove dve čestitke. Ti si, Uco, čovek kome valja čestitati na svemu. Uspeo si, uradio mnogo, uvek sa stvaralačkim zadovoljstvom, sa radošću i verom u svoje delo. „Čuj, stari…“, slušam Te i gutam Tvoje reči na jednom od naših zastanaka, “…teško je reći šta je ljepše: svirati u nekom salonu, svirati na brodu, slušati lijepu ariju iz portala, režirati, što sada radim, osjetiti uzbuđenje kada ti glumac darovito uzvrati, ili…“. „Pričaj mi kako si zarađivao za letovanje“, nisam odolevao a da ne izvlačim iz Tebe sve moguće priče o polivalentnim interesovanjima i darovima kojima si se odlikovao. Sa jedinstvenim kozerskim smislom, začinjenim intelektualnom potkovanošću, obrazovanjem, talentom i menadžerskim smislom, bio si mi beskrajno zanimljiv.

Upoznali smo se i prvi put razgovarali, sećaš li se, par meseci pre nego što će Malo pozorište zaživeti premijerom Mladosti pred sudom, 7. marta 1955. godine. Naravno, već sam znao za operskog reditelja iz Zagreba koji pravi odlično pozorište u Operi. Ustreptao sam, gorljiv dvadesetogodišnjak željan rada i uloga, kada si mi prišao: „Je li, hoćete li sa mnom u avanturu stvaranja jednog novog teatra? Uspjećemo, nadam se.“ Kako ne prihvatiti? Pomenuo si glumce. Prva sarajevska imena i troje nas mladih, nepoznatih. Bio sam ošamućen. Pomislio sam: „Ovaj čovek mi nudi BAJKU“. Trenutno sam, posle prvog šoka shvatio, Uco, da nisi čovek koji će dizati Potemkinova sela u pozorištu. Tvoja bajka se, Sarajevo je bilo svedok, pretvorila u najverovatniju stvarnost. San, kakav na početku karijere ni sanjati nisam smeo, postao je zbilja. Trudio sam se da Jurislav Korenić, spiritus movens, pokretač i osnivač Malog pozorišta, dobije za uzvrat više od moje puke zahvalnosti. Pripadanje suosnivačima, glumcima iz podele prve premijere, ispunjavalo me ponosom, čašću i inspiracijom. Tadašnjim, relativno malim Sarajevom, brujalo je, „Idemo u Malo, gledali smo u Malom, igraju u Malom“. Pozorište malo, a uspeh veliki! Ne samo za Sarajevo, za Bosnu, za Jugoslaviju. Za Pozorište! Za glumce. Nas mlade pogotovo. Mada sam posle završenih studija potpisao ugovor sa Narodnim pozorištem, svoje prve istinske uspehe doživeo sam u Malom. Zahvaljujući Tebi, Uco. Šepurili smo se svi. Kupali se u peni slavljeničkog šampanjca. A Ti, mada najzaslužniji, ostao si skroman, motivisan planovima za još više i bolje.

U jednom od naših čestih i dugih razgovora, podsećam Te, rekao sam koliko sam onda znao: „Nisi osnovao samo jedno novo pozorište, osnovao si na ovim prostorima prvo pozorište u krugu, kružno pozorište, theatre-in-the-round, Theâtre en Rond, ili kako se još naziva, arena scenu, scenu u centru ili ostrvo scenu. Ta forma pozorišta, taj vid scenskog izvođenja u kome je prostor za igru okružen publikom, postaje popularan u dvadesetom veku u Evropi i, naročito, u Americi. Vuče korene iz teatra antičke Grčke, obnovljeno je u Srednjem veku, uglavnom u engleskom elizabetanskom pozorištu. Jedno od najuspešnijih evropskih kružnih pozorišta, tek nepunu godinu dana pre Tebe, osnovao je u Parizu Andre Vilier“. Ni sada, pišući ovo pismo, nemam podataka da je bilo ko pre Tebe kod nas pokrenuo pozorište ovog tipa. Valja sa dosta pouzdanja ustvrditi, bio si rodonačelnik, bio si prvi. Dodaću i najbolji, što, nadam se, nije samo moj subjektivni sud podstaknut poštovanjem prema Tebi i spletom osećanja vezanih za te naše dane. Uvek me je fascinirala Tvoja mnogostranost. Muzičar, korepetitor, sufler, sekretar, upravnik, prevodilac, pisac! Reditelj na prvom mestu, uz tako tipičnu i kod reditelja čestu želju da i glumiš! Još uvek se smeškam gledajući Te kako, režirajući, dotrkneš onako krupan i visok do scene i groteskno nam foršpiluješ! Šalu na stranu, mene je u mladosti posebno impresionirala Tvoja muzička prošlost. Danas sam uveren kako upravo u njoj jeste osnov Tvoje uspešnosti, mada onda nisam shvatao spregu između kontrabasa, opere, operske režije i Tvog hoda ka dramskoj režiji. Uobičajeniji je obrnuti put. U međuvremenu sam postao svestan koliko si i u tom pogledu bio pravi Evropejac i svetski čovek. Dozvoli mi da Te podsetim na dva veoma značajna imena, kako bih potkrepio svoje mišljenje. Sticajem okolnosti sa njima Te vežu nekolike sličnosti.

Prvo ime je Frederik Džon Kizler, američki arhitekta, vajar i scenograf, austrijskog porekla, rođen 1892.g. u Beču. U vreme kada je bio arhitekta i direktor Internacionalnog festivala muzičkog pozorišta u Beču, održanog 1924. g, projektovao je verovatno prvo pozorište u krugu. U Sjedinjene Američke Države je otišao dve godine kasnije i tamo je preko dvadeset godina bio scenski direktor čuvene muzičke škole Džulijard u Njujorku. Njegove scenografije u Metropolitenu odlikovale su se maštom i niskom cenom.

Drugo ime je Nikolaj Pavlovič Oklopkov, sovjetski eksperimentalni reditelj, rođen 1900. g. u Irkutsku. Studirao je lepe umetnosti i muziku. Bio je jedan od prvih modernih reditelja koji je uveo predstave u krugu na arena sceni i nastojao je da obnovi bliskost glumaca i gledalaca. U Irkutsku je napravio prvu predstavu, na gradskom trgu, sa publikom, kao delom ansambla, raspoređenom uokrug. Posle se u Moskvi pridružio Mejerholdu. Tokom direktorovanja Realističkim pozorištem projektovao je, na principima grčkog, kineskog, japanskog i šekspirovskog pozorišta, jednu razrađenu scenu u središtu kuće, često sa publikom u području zbivanja. Pozorište je trajalo samo nekoliko godina i vlasti su ga, zbog nepoželjnog eksperimentisanja, zatvorile 1938. godine.

Zašto sam ih pomenuo? Sva trojica ste pioniri pozorišta u krugu. Kizler je najverovatnije tvorac kružnog pozorišta dvadesetog veka, Oklopkov je rodonačelnik u Rusiji, a Ti u nas, u institucionalnom smislu. Sva trojica ste povezani sa muzikom. Ti si muzički obrazovan i jedan deo života si posvetio isključivo muzici i operi. Oklopkov je takođe obrazovan muzički, a Kizler je radio u Džulijardu i pravio operske scenografije i to u Metropolitenu! Zašto vidim posebno značenje i značaj muzike u zajedničkom vam pozorišnom delanju? Muzika iskazuje „više no što reči mogu da kažu“, ponire u ljudsku dušu dublje od bilo koje umetnosti. Prema tome, ako verujemo u isto tako duboku privrženost glumca i reditelja pozorištu, onda im ta bliskost sa muzikom pomaže u otkrivanju suštastva umetnosti kojoj su se posvetili i daruje im moć i sposobnost nesvojstvenu svima, a trojica vas ste je imali! Konačno, sva trojica ste verovali u prednosti scene u krugu. U otvaranja novih mogućnosti bez ograničenja nametnutih proscenijumom i italijanskom scenom-kutijom. U draži sjedinjavanja glumca i gledaoca, u obraćanje veće pažnje na scensko zbivanje, bez opterećenosti glomaznim dekorom, sa minimiziranjem iluzije. I na kraju, u ono što je kasnije, po Grotovskom, nazvano siromašnim pozorištem. Pozorište Oklopkova nije potrajalo dugo, Kizler se zainteresovao i za druge inovacije, a Tvoje pozorište, Uco, traje pola veka! Čvrsto si ga utemeljio.

Dakle, jedino pozorište ovog tipa na ovim prostorima, konsekventno očuvane forme do današnjih dana jeste Kamerni teatar 55. Beogradski Atelje 212, osnovan dvadesetak meseci posle Malog pozorišta, kao drugo kamerno pozorište u nas, samo sporadično igra i u krugu. Isto čine Rijeka i Tuzla, kao i neka druga pozorišta u okruženju. Neka u svetu, grubo rečeno osnovana u isto vreme, još uvek rade (Čičester), neka su se ugasila (Krojdon). Stvaranje životnog i živog pozorišta nove forme, između ostalih značajnih, najveća je, Uco, Tvoja zasluga.

Hitam na trenutak ponovo u prošlost. Iako je minulo pedeset godina živo se sećam svega najznačajnijeg. Moram Ti ispričati kako mi to izgleda danas. Sećam se Tvoje sigurnosti u celishodnost poduhvata, spokojne vere u budućnost, radosti sa kojom si pokretao i animirao starije glumce nesklone inovacijama i nas mlade, željne rada i afirmacije, a ipak nenavikle na tako radikalne promene u glumačkom izražavanju kojima nas nisu učili na tek završenim studijama. Odjednom si sve glumce preobratio u mlade oduševljene sledbenike, đake prvake odane svom učitelju. Ko se još penjao na drugi sprat da bi igrao ili gledao predstavu? A nas je zabavljalo povremeno mešanje sa publikom na stepeništu, prvo stidljivo a onda opušteno susretanje, ponekad i ćaskanje, često radoznalo otvaranje vrata i izvirivanje iz stana dr Banića, zatim, čim uđemo u Narodni univerzitet, čiji smo podstanari bili, zamicanje kroz prva vrata desno u garderobe – u stvari njihove kancelarije! Pa onda, opet često kroz publiku, probijanje hodnikom do scene-gledališta. Već započeto sjedinjavanje sa gledaocima dovršavalo se na predstavi. Trebalo nam je vremena dok se nismo svikli. Ne znaš je li ti bliži partner ili gledalac ispred i iza tebe. Reflektori, bezmalo jače nego glumce na sceni, obasjavaju poneko lice u prvom redu gledališta, vidiš svaki damar hoćeš-nećeš i odjednom shvatiš kako ne igraš samo sa Olgicom (Babić), Darinkom (Gvozdenović), Mirjanom (Kodžić), Marijom (Aljinović), Borisom (Smoje), Lukom (Delićem), Tomom (Kuruzovićem), Miljenkom (Đedovićem) ili Kalmanom (Fickom) i da ti nisu oni jedini partneri. Bože, što je bilo lepo! Što smo mi to voleli! Što smo Ti bili zahvalni, Uco! Pogotovo što se nisi držao kao strogi autoritarni otac. Bio si nežni veliki stariji brat.

I sasvim na kraju ću reći nešto što ne znaš. Čak i danas, ovde u Beogradu, desi se da me neko nepoznat oslovi na ulici i spomene se prvih predstava i uloga u Malom pozorištu u Sarajevu. Ozare me uspomene i kažem: Za dugo trajanje u pamćenju zaslužan je Uco, Jurislav Korenić. On je MAG VEROVATNE BAJKE.

Tvoj

Dejan Čavić

P.S. Mnogo mi pozdravi Reihana. I Safeta. A oni će sve ostale.

U Beogradu, 27. januara 2005.

U Ameriku sam došla u decembru 1997. godine i zaljubila se u sve te divne dekoracije, a naročito u šarena svjetla koja sam mogla da vidim svuda oko sebe. U Sarajevu smo ih imali vrlo malo - većinom okačena na jelku ili eventualno na prozoru. I tako od samog dolaska u Ameriku, postala sam veliki obožavatelj božićnih svjetala kojima se okite kuće. Prestala sam da ih brojim; imam ih svih vrsta i boja. Zvjezdice, ledenice, okačene oko cijele kuće, omotane oko drveća. Okačim ih na sve prozore i gdje god mogu. Kad koja ne radi, ja strpljivo pregledam svaku i pokušam da odklonim kvar. Šteta je bacat’ cijeli niz ako samo jedna ili dvije ne rade.

Za Božić, koji se slavi 25. decembra, kao i većina Amerikanaca, i mi razmjenimo poklone sa prijateljima, i medjusobno u kući. Napravi se dobar ručak (većinom pola praseta, druga polovica je za moj Božić). Drugi razlog što i ja slavim ovaj Božić je to što je majka moga muža katolkinja pa i zbog toga je red. Inače moj Božić je uvijek bio onaj u januaru. U najljepšem sjećanju su oni iz Sarajeva, sa roditeljima i običajima. Post, Badnjak, sitni kolači, čista kuća, čestitanje komšija, pogača Česnica, druženja, čika Haretova harmonika, pjesme.

Poseban ritual je bio Badnjak. Otac i brat su išli po njega na brdo Žuč. Uvijek bi donosili visok mladi hrast, pun zlatnog lišća, jer je tako trebalo da bude. Što bogatiji s lišćem to bolje, biće kuća berićetnija. Badnjak bi osvanuo na Božić. Roditelji još drže do toga. Na brdu Žuč šuma je bila posječena u ratu, jer se narod morao grijati, a i da je ima otac više ne može tako daleko da ide, ostario je, noge izdaju. Sada ga ubere tu negdje u blizini kuće, u komšiluku.

Sve sam to uspjela da donekle nadomjestim i ovdje u Americi, samo mi je Badnjak predstavlj’o problem. Pustinjska klima ne dopušta hrastu da ovdje raste. Prve godine sam išla po njega u crkvu. Tamo su mi dali mali svežanj koji se sastojao od 2-3 grančice veličine 10-15 cm, sa nekoliko listova, u šaku ti to stane. Time nikako nisam bila zadovoljna. Sljedeća solucija je bila da sam u prodavnici plastičnog cvijeća kupila neku ukrasnu grančicu koja je ličila na hrast, oblik listova je podsjećao na hrastov list i bio je oker - žute boje. To mi je bio ko fol Badnjak kojim sam kitila kuću, ali iz daljine, s ceste se nije moglo reći da je od plastike i svile.

Jedne jeseni, dok sam još studirala, idući na predavanje desilo se čudo koje je riješilo moj problem. Išla sam uobičajenom maršrutom,  ali  je  bila prekinuta, jer su se izvodili neki radovi. Zato sam morala da obidjem skroz okolo da bih došla do zgrade “Goldwater”. U tom mom obilasku prošla sam pored zgrade za agrokulturu. Bilo je tu raznog drveća i rastinja, izrazito lijep i ukusno zasadjen vrt. Na moje veliko iznenadjenje, s moje desne strane nalazio se mladi hrast, još zelenog lišća, zdrav, lijep, možda za glavu veći od mene. Ispred njega na zemlji je bila postavljena mala ploča na kojoj je pisalo “Quercus alba, the white oak” Bijeli hrast. Prva misao je bila da ću tu sebi ubrati Badnjak, samo da’l će izdržat do 6. januara, da lišće ne opadne, možda mu je vruće u Arizoni, odakle on ovdje, kako uspjeva da raste na ovoj vrućini, da mu se nešto ne desi? Možda je zabranjeno, sigurno jeste, možda me neko uhvati na djelu, u kradji. Hoće li biti ok da uzmem jednu grančicu? Objasnit ću im šta mi to znači, zašto mi je neophodno i oni neće imati ništa protiv. Oni podržavaju sve religije i običaje. Možda da pišem odsjeku za agrokulturu i tražim dozvolu. Ma to će se odužit’. Možda mi neće dat’. Ako saznaju za moje namjere, možda će početi da ga promatraju i bolje čuvaju. Sigurno ima negdje kamera. Šta ako me vide?

Od tada na svako predavanje sam išla zaobilaznim putem. Pazila sam svoj hrast, gledala lišće, posmatrala kako mijenja boje, koliko je lišća na zemlji, a koliko je ostalo na granama. Zapamtila latinsko ime dragog mi drveta, Quercus alba.

Tog 6. januara 2003., naoružana baštovanskim makazama i velikom papirnom kesom, u predvečerje, čim je Sunce počelo da zalazi, pošla sam u Badnjake. U to vrijeme na fakultetu još uvijek nema studenata, jer je raspust, semestar obično počne sredinom januara. Tu i tamo po koji zalutali profesor prodje i to je sve. Na nekoliko metara od tog mog hrasta nalazi se dvena klupa. Sjednem na nju pa poput kakvog stručnog lopova osmatram teren, razradjujem taktiku. Da bih skinula bilo kakvu sumnju sa sebe, zapalim cigaru, pogledujem često na sat, i mislim da tako izgleda kao da nekoga čekam.

Pada mrak, nikoga nema. Približim se drvetu i polako kružim oko njega. U ruci mi makaze, uvučene u rukav jakne. Pripremila sam objašnjenje ukoliko me neko uhvati na djelu. Spremna sam. Drhtavom rukom odsjecam grančicu koja je najbliža do zemlje i oprezno je stavljam u smedju papirnu kesu. Najbrže što mogu, žurim prema kolima da pobjegnem s mjesta zločina. Ko dijete sam s drugom djecom išla u kradju trešanja ili jabuka, ali sada sam zrela žena. Sada je puno teže, svjesno činiti prestup i nisam više dijete. Strah me je. Evo mojih kola! Spašena sam. Najgore je prošlo. Sa najvećom brigom i pažnjom vadim Badnjak iz kese i polažem ga na zadnje sjedište.
Palim auto i odlazim.

Badnjak sam postavila na kapiju. Lijep je, bogat, vidi se. Sada imam sve što je potrebno za moj Božić, sve sem roditelja koji su u Sarajevu. Šta je tu je, tako je. Uvijek će neko ili nešto nedostajati.

Kada je Badnjak vidjela moja komšinica i prijateljica Vasilija, zamolila me da dogodine donesem i njoj jedan ako mi nije teško. Tako sam i uradila, nisam zaboravila, nije mi bilo teško. Znala sam koliko meni znači ta grančica pa sam razumjela Vaskinu želju.

Slijedeće godine na fakultetu sam našla čuvara iz zgrade Goldwater, objasnila mu o Badnjaku i on mi je rekao da nije nikakav problem, grančica ili dvije su ok, samo da nisu puno velike, da ne ugrozim rast hrasta. Više nisam morala da kradem.

Po povratku iz Badnjaka, prvo svratim u svoj stan, okačim Badnjak na kapiju, pa onda odem kod Vasilije. To je ritual koji bi trebao da se vidi. Ispred vrata kao što je i red, onaj koji donese Badnjak zapjeva iz sveg glasa, domaćica otvara vrata, poželi dobrodošlicu i posipa ga žitom. Nije možda uobičajeno da žensko ide u Badnjake, ali nemamo druge opcije.

S Badnjakom u ruci stojim pred Vaskinim vratima i glasno pjevam “Oj đevojko điđo moja”. Vasilija otvara vrata i posipa me rižom. Poljubimo se, čestitamo jedna drugoj Badnjak, postavim ga na njenu kapiju.

Sad se pitam kako li to sve izgleda komšijama Amerikancima koji nas vide. Baš nas briga. S nestrpljenjem očekujem moj ponovni odlazak u Badnjake za Novu 2012.

Sretni Božići i svi ostali praznici.

Branka Babić

Phoenix, December 25, 2011

Supruga i ja često čuvamo unuke. Kćerka i zet su veoma zauzeti svojim obavezama, pa šta ćemo, nego im koliko toliko pomoći. U stvari da pokušam objasniti. I ne znamo da smo imali djecu dok nismo dobili unuku ili unuka, ili više njih. Kad smo dobijali našu djecu bili smo mladi i sve nam je bilo lako. Ali sada, kad smo davno „premašili broj cipele“ nemamo više onog vitaliteta i brzo se zamaramo.

Kad uđem u njihovu sobu, bolje rečeno igraonicu, ne mogu se okrenuti od gomila i gomila igračaka. Ima tu svašta. Od kamiona, aviona, helikoptera, robota, kojekakvih slagalica, dinosaurusa, lego – igračaka, vozova ili vlakova, klovnova, slonova, meda, pingvina, žirafa, čitava menažerija ili zoološki vrt sa životinjama od kojih se skoro svaka na dodir oglašava nekim svojim avazom. Helem, u toj kakofoničnoj atmosferi provedemo trčeći po nekoliko sati dok kćerka i zet ne dođu (šifra – brzo ćemo!), a poslije toga se vučemo kući, kao da nas je udario onaj naš sarajevski dvospratni londonac. Erik ima četiri i po godine, a Vito je još sasvim mali. Ima petnaest mjeseci, ali za njega ne bi bila dovoljna ni četa drotova da ga stalno ganja i hvata po kući. Tako, ta soba puna igračaka koje su Eriku skoro sve dosadile, a koje Vito radoznalo preuzima, vraća me ponovo i stalno u dane koji kao da su jučer bili, dane kad sam bio mali dječak sa Obale Vojvode Stepe 16.

U tim poslijeratnim danima bili smo uvijek polugladni i nismo imali ništa, ali smo zato imali mašte na bacanje. Nismo imali ništa, a imali smo sve. Kakve igračke i kakvi bakrači! Današnja djeca imaju sve, a da li od toga što im je na raspolaganju imaju išta, pogolemo je pitanje. Današnja djeca se igraju tehnički savršenim igračkama, video-igricama, kompjuterom, a znaju se histerično bacati po podu i krištati: „Hoću da mi djeda Mraz donese moj I-pod!“

A mi? Jedva smo čekali da svane da izbauljamo u naše malo dvorište, dvorište neizbježne memle, stalne hladovite sjenke i tajanstvenih emanacija debelih zidova stare austrougarske zgrade, zidova sa kojih su nekad davno pootpadali komadi fasade i ogolili cigle između kojih se nastanila mahovina. U tom malom dvorištu koje nije imalo više od dvjesto kvadrata provodili smo naše dane koji su jako brzo prolazili u raznoraznim igrama koje nisu zahtijevale posjedovanje bilo kakvih igračaka.

Mogla bi se napraviti čitava lista tih naših prekrasnih igara, a tako lijepih i nama dragih, tako da ni danas ne bih bio u kondiciji izabrati one najdraže. Sjećam se klisa – pale, školice, crvene kraljice – jen,dva tri…, ide maca oko tebe, pazi da te ne ogrebe.., tru(h)le kobile, zuce (zzzzzzzz, a ubiše raja), ćorabake, žmire, partizana i Nijemaca, žandara – lopova, kauboja i Indijanaca, care, care govedare kolko ima sati, jen, dva, tri, oko lopte svi, neka puca, neka puca…,između dvije vatre, kolariću, paniću, pletemo se samiću, sami sebe zaplićemo, sami sebe rasplićemo…, Kulina bana vojska je, vojska je, Kulina vojska nek ide, nek ide, a čija nije nek stane, nek stane…, eberećke ebertute, lastiša ili olimpijade, zaloga, klikera, prvih slatkih imitacija čokoladica sa sličicama fudbalera, pa albuma za te sličice u kojim su uvijek falili Bajdo Vukas i igrač Rijeke Medle, pa kasnije sličica životinjskog carstva čiji album, koliko me sjećanje služi, niko od raje nije kompletirao da tako ostvari pravo na jednu od lažno obećavanih nagrada, pa prva ura tuče, smrt bijela kost, druga ura tuče, smrt bijela kost…, i još hipten raznoraznih igara bez kraja i konca, sve dok se sa prozora i dvorišnih balkona ne oglase matere i očevi derući se: “Gorane, dolazi odma. Smrklo se!”, “Nataša, nemoj da ti ja siđem dole. Ubiću te ko vola u kupusu ako nisi za minutu na vratima!”, “Nadane, hošli opet degeneka? Ima da se nacrtaš dok sam reko keks!”,itd. Skromna večera, pranje zuba kaladontom, crvenkastom “Jagodom” ili zelenkastom “Hygijom”, pa u krpe, pa u snove, do slijedećeg jutra.

Sjećam se da smo, kad smo bili sasvim mali, jako begenisali jednu igru koja je imala pjesmu kao pratnju. Koliko me staračko sjećanje služi išla je ovako: “Došla majka s kolodvora, dija, dija,de!” Djeca se pohvataju u niz držeći se za ruke. Ona ili onaj koji je određen za “majku” pjeva dio stiha koji sam naveo. “Majka” polako uzmiče, a “majkina djeca” idu prema njoj pjevajući “A šta hoće ljepa majka, dija, dija, de?”. Tada se oglasi “majka”: “Hoće majka jednu ćerku, dija, dija, de!”. A “djeca” odpjevavaju: “Kako će se ćerka zvati, dija, dija, de?”, a “majka” odgovara: “Nek se zove lijepa Zaga, dija, dija, de !” Djeca preuzimaju: “Mi nedamo lijepu Zagu, dija, dija, de!”, a “majka “završava: “Ja je uzmem za ručicu, pa je vodim u kućicu!”. Tada “majka” uzme Zagu za ručicu i prevede je na svoju stranu i posadi je da sjedi na jedan zidić. Igra bi trajala sve dotle dok “majka” ne bi prevela svu “djecu” na svoju stranu, tačnije u svoju bajagi kućicu.

Moj afinitet prema hazardnim igrama intenzivno se razvijao još u predškolskom uzrastu, a s polaskom u školu se intenzivirao. Naime, u taj vakat smo se igrali klikera. Imati pravi kliker, to je bio san svakog dječaka, ali i djevojčice. Sjećam se da je mom najboljem prijatelju Goranu tata iz Slovenije donio punu kesu klikera. Bilo je tu četveropera, petopera, šestopera, sedmopera, pa i nekoliko osmopera. To su bili prvi “pravi” klikeri, baš kao onaj Takačev što “spava” u onoj rupi u Mis Irbinoj. Goran je dugo bio car male raje. Svi smo u njega gledali s puno upitnika u očima nadajući se da će nas “naše visočanstvo” nagraditi barem jednim četveroperom iz svojih prepunih džepova.

A do pojave pravih staklenih klikera, igrali smo se sa onim pogolemim kuglama sa školske računaljke. Sjećam se dobro da je i narodna milicija dolazila u “Jovu Jovanovića Zmaja” da ispita misterozne nestanke žučkastih i crnih lakiranih kugli sa žica računaljke.

Helem, postave se orasi, a kasnije bogme i tamno sivi dinari pod kamenčić, pa udri “pucaj” tim drvenim klikerima. Ko je bio nadaren za taj “mini-golf” i ko je imao vješte prste, znao je nakupiti ne samo oraha, već i hrpicu kovanica. Kad je ostajala zadnja meta od onih koje su bile u nizu, znalo se da će u slijedećoj turi prvi igrati upravo onaj ko pogodi tu zadnju metu. Dok se on pripremao za “završni pogodak” mi smo u glas vikali “drugi, drugi, drugi…”, a što se pretvorilo u “dugi, dugi, dugi…” ili “hopa, hopa, hopa..”, a to je bilo da onaj ko je hopa igra zadnji.

Uveliko smo se kockali u sličice fudbalera i životinjskog carstva. To su bile igre zvane tapka, pola-cijelo, slike-bijelo. Počeli smo se kockati i za novac, preciznije, bili smo hronično zaraženi čizom-bližom i krehom.

Kad sam bio drugi osnovne, meni se posrećilo. Mislim da sam taj dan bio najsrećnije dijete planete. U jednoj čokoladici, koja nije ni bila čokoladica, već neka tanana pločica blijedo smeđe boje zvana slatka tabla, a na koju se grozno lijepio papir u koji je bila umotana, “izvukoh” sličicu Bajde Vukasa. Na poleđini je bio štembilj “Hajduka” i nečitak potpis. Sjećam se da mi je tu sličicu pokušao “jamiti” jedan od pripadnika stare raje, ali ja sam ga snažno ugrizao za ruku i uspio uteći u sigurnost stana i tatine zaštite. Tata je sličicu metnuo u plavu kuvertu i na pisaćoj mašini, u moje ime, napisao popratno pismo, a ja sam se u dnu potpisao onim mojim švrakopisom.

Nije prošlo ni petnaestak dana a poštar donese paket na vrata. U paketu fudbal. Pravi kožni, tadašnja ekstra – moda. Baš “fuco” s kakvim su se igrale utakmice Prve lige. Žut kao zlato, s karakterističnim mirisom nove kože. Na njemu potpis – “Nadanu Filipoviću od Bernarda Vukasa”. Od Bajde, tada najveće zvijezde u Jugi! Bože moj, pitao sam se počesto, zašto ne ostavih taj raritet sebi na čuvanje. Ma kaki! Izletio sam s fucom u naručju u dvorište, kao da sam u guzi imao motor mlaznog aviona. I ja sam imao namjeru biti važna faca među malom rajom, a i osjetiti dobonamjernost pripadnika stare raje i biti, makar privremeno, pošteđen hroničnih čvoka i klempi kojim smo svi mi “malorajci” bili svakodnevno izloženi. No, gorko sam se prevario. Prvo je mala raja počela šutirati fucu u dvorištu, svakako bez mene koji sam imao dvije “lijeve noge”, a braniti nisam znao. Vala, nije se mala raja ni zaigrala, a fuco je završio u Metalcu gdje se stara raja podijelila “na velike”. Sjedio sam na zidu Metalca i tužan gledao šta se radi od mog fudbala. Nije dugo trajao. Preletio je u dvorište kuće na Obali broj 12. Kad je jedan od pripadnika stare raje preskočio tarabu našao je rasječenog fucu. Sumnjali smo na jednog Abadžića da je on “fucin ubica”, ali ta sumnja ni do danas nije dokazana.

Na kraju da spomenem i veoma opasnu igru s karabitom. Igru visokog rizika. Iza zgrade gimnazije imao je metalobravarsku radnju neki stari Čeh koji se zvao Oton Gliha. On je koristio karabit (kalcium karbid) za dobivanje acetilena za varenje metala. Istrošeni karabit je bacao u jedno veliko bure. Nas je velika raja naučila kako da u tom potrošenom karabitu nađemo komadiće onog koji je još bio aktivan. Kad bi našli dovoljnu količinu iskopali bi u zemlji iza Prve gimnazije jednu rupu ili rošu, kako smo tada govorili. U rošu bi metli te komadiće karabita, pa bi nas nekolicina, da izvinete, hraknula ili bi iz Ciganluka sa česme uzeli malo vode u bocu i tom bi vodom malo zalili komadiće karabita koji bi odmah počeo intenzivno pjeniti. Tada bi preko roše naopako postavljali veliku konzervu, najčešće od đuveča. Jedan od nas, onaj najhrabriji, bi prstom začepio rupu izbušenu na dnu naopako postavljene konzerve, koja je tako postajala potencijalni projektil zemlja – vazduh. Acetilen se nakupljao i miješao sa zrakom u konzervi. Nakon nekoliko minuta čekanja slijedila je “pripaljiva”. Drugi najhrabriji bi prišao sa komadom zapaljene novine, uvijek “Oslobođenje”, a onaj koji je do tada držao prst na rupi od konzerve brzo bi izmicao rukicu. Potpaljivač bi prinio živi plamen i smjesa acetilena i kisika iz zraka bi eksplodirala potjeravši konzervu visoko u nebesa. Nekada smo znali prebaciti i Prvu gimnaziju.

Današnja djeca imaju prskalice i različite petarde, a mi smo naše petarde imali kad god smo htjeli. Samo smo govorili “neka bog što dulje poživi starog Glihu”, simpatičnog starog pjanca, koji je neke pedeset i neke otselio u bolji svijet pošto mu je od ciroze “izgorila crna đigara – gluho bilo”, kako su to stručno između sebe šaputale stare nene i bake, one davno nestale, a čije su face bile redovna dekoracija prozora starih zgrada iza Prve gimnazije.