dovla.net » Poznate ličnosti

TV serija TITO – Posljednji svjedoci testamenta

Vlado — Thu, 02 Feb 2012 01:18:03 +0000

HTV je počeo 2. januara s emitiranjem dokumentarne serije ‘Tito – posljednji svjedoci testamenta’ Lordana Zafranovića – intimne priče o Titovom životu u 13 epizoda

Život i osobnost Josipa Broza Tita i danas neosporno izazivaju kontroverze, ali i velik interes domaće te svjetske javnosti.

Posljednji svjedoci, najbliži članovi obitelji, žene, prijatelji i suradnici, ispričali su svoje priče o Titu kao jednom ‘običnom, ali i neobičnom čovjeku’. Iskreno i otvoreno, s vremenskom distancom, bez vela tajni, ideologije i mita, u ovom fascinantnom filmu oni su iznijeli doživljaje, događaje i iskustva iz života i rada s Titom.

Oživljena sjećanja bude vrlo različite emocije iz njihovog i Titovog burnog privatnog i profesionalnog života. Serija otkriva i neke nove, zanimljive detalje Titovog života u turbulentnom razdoblju 20. stoljeća, čije su svjetske i domaće povijesne okolnosti nesumnjivo pridonijele formiranju originalne, osebujne i ponekad kontroverzne Titove ličnosti.

Serija posebno ukazuje na ulogu Josipa Broza Tita u nekim važnim događajima u Hrvatskoj kao što su Bleiburg, Goli otok, Hrvatsko proljeće… No unatoč tome, ona nema istraživački karakter, nego je rađena intimistički i bazira se na ekskluzivnim pričama iz Titovog života.

Duba Banjac poslao je linkove prve četiri epizode:

Tito – Posljednji svjedoci testamenta 1.epizoda

http://www.youtube.com/watch?v=nx2ow7x_gm8

Prva epizoda pod nazivom Proslov, priča je o Titovom rođenju, njegovoj obitelji, odrastanju, obrazovanju, prvim koracima u svijet, prvim velikim ljubavima, prvim važnim prijateljstvima i prvim bitkama na ljevici – do 1937. godine.
U ovoj epizodi susrećemo se s najstarijim Titovim suradnicima kao svjedocima Titovog testamenta, a prvi put progovara i važan svjedok epohe – Herta Hass, Titova druga supruga, koja govori o svojoj i Titovoj velikoj ljubavi, od prvog slučajnog susreta u Parizu do zajedničkog intimnog života i ilegalnog rada na strani ljevice u predratnom Zagrebu.
Iako živi i djeluje od Beča, Pariza, Moskve i Praga, centar Titovog djelovanja bio je tadašnji Zagreb.

Tito – Posljednji svjedoci testamenta 2.epizoda

http://www.youtube.com/watch?v=EPzS-1h_Oag&feature=related

Druga epizoda pod nazivom Ilegala, je priča o Titovom intrigantnom ljubavnom, političkom i kulturnom životu u vremenu od 1936. do 1940. godine.
Tito je u svakom pogledu bio ‘profesor’ ilegale. Bio je izuzetno vješt u izbjegavanju opasnosti i iznalaženju novih metoda ilegalnog djelovanja i zaštite.
U vrijeme najveće konspiracije Tito se svakodnevno družio s vrhunskim zagrebačkim umjetnicima i intelektualcima u salonu Šilovića u Masarykovoj ulici i, dapače, bio im je autoritet. Kao redovni član salona uživao je zaštitu hrvatskog bana Šilovića.

Tito – Posljednji svjedoci testamenta 3.epizoda

http://www.youtube.com/watch?v=4oJWlAtyRZg

Treća epizoda dokumentarne serije “Tito – Posljednji svjedoci testamenta” Lordana Zafranovića, pod naslovom “Praskozorje”, govori o vremenu Titovog ilegalnog djelovanja tijekom 1940. i 1941. godine. To je vrijeme kad se u Zagrebu održava 5. zemaljska konferencija, vrijeme vojnog udara u Kraljevini Jugoslaviji, brojnih demonstracija, proglašenja NDH i jačanja ustaškog terora, jačanja pokreta otpora komunista i intelektualaca, do njihovog konačnog javnog proglasa i poziva na oružani ustanak. Titu i Herti Hass u svibnju 1941. rađa se sin Mišo Aleksandar, istodobno kad Tito odlazi iz Zagreba u Beograd.

Tito – Posljednji svjedoci testamenta 4.epizoda

http://www.youtube.com/watch?v=Av6cXzWArrI

U četvrtoj epizodi dokumentarne serije Tito – Posljednji svjedoci testamenta Lordana Zafranovića, koja nosi naslov “Ustanak”, susrećemo Tita u ratnim situacijama nakon proglašenja ustanka 1941., do početka 1942. godine. Pratimo bezumnu akciju oslobađanja zatvorenika iz zatvora Kerestinec, slučaj Kopinić, Titovo osamostaljivanje od bezuvjetnog posluha Kominterni. Vrijeme gladi i velike neimaštine prati jačanje ugleda i snage partizanskog pokreta, stvara se Užička republika, događaju se pogreške i promašaji u organiziranju partizanske borbe. Tito vodi neuspjele pregovore s Dražom Mihajlovićem. Koncem siječnja 1942. Tito ostvaruje drugu veliku vojnu pobjedu – bio je to legendarni Igmanski marš, koji je istodobno bio golemo ljudsko stradanje i drama.

Ivo Andrić – par mudrih misli…

Vlado — Tue, 31 Jan 2012 01:48:03 +0000

Po sugestiji Mirka Vondraka i Azre Kavazović

Na današnji dan rodjen je veliki fudbaler i čovjek

Vlado — Tue, 24 Jan 2012 16:33:35 +0000

ASIM FERHATOVIĆ – HASE

Na današnji dan rodio se jedan od najvećih igrača koje je FK Sarajevo ikada imalo, Asim Ferhatović – “Hase”. Za njega se kaže da je kao niko prije njega, demonstrirao školsko igranje fudbala, igru doveo do gotovo savršene skladnosti poteza, unio nekoliko noviteta i dokazivao superiornost tehnike nad snagom.. Asim Ferhatović, majstor driblinga, lucidni graditelj, markantna figura, i napokon, najbolji strijelac jugoslovenskog prvenstva u sezoni 1963/64. Na nesreću bio je neopravdano izostavljen u reprezentaciji, pa nije uspio svoju fudbalsku virtuoznost demonstrirati u većem opsegu i na međunarodnoj sceni.

U onom dijelu grada, Kovači, gdje je rođen, gdje je načinio prve fudbalske korake, volio je odigrati mali fudbal sa vršnjacima i komšijama. Čovjek koji je prošao kroz jugoslovenski i evropski fudbal, uvijek je ostao čvrsto vezan uz rodni kraj. Popularni “Hase” nikada se nije mogao dugo odvojiti od svog rodnog grada, od komšija i prijatelja, pa mu je zbog toga i propao kratki angažman u Istanbul, jer Asim ni uprkos privlačnim novčanim ponudama nije izdržao izvan kluba i grada.

“Ne mogu, brate ja, igrati za novac i slušati kako trebam igrati. Hvala im. Bili su korektni i nisu mi pravili probleme. Rekao sam im da ja mogu igrati samo u Sarajevu”, izjavio je legendarni Hase nakon povratka iz Istanbula.

Odlučujući trenutak za daljnji razvoj njegove nogometne karijere je dolazak na Koševo. Kao i većina vršnjaka sa Kovača, navijao je za FK Sarajevo. Divio se braći Lovrić, Mantuli, Glavočeviću, Konjevodu… Već na prvim treninzima sprijateljio se sa Ibrom Biogradlićem, pa će njih dvojica zajedno igrati više od petnaest godina u istom dresu i biti, jedan u odbrani, drugi u napadu – oslonac ekipe. Dobre igre, vješti driblinzi i nezaboravni golovi u omladinskoj kategoriji donijeli su Asimu mnogo komplimenata, a trener Ruždić je znao govoriti: “Taj mali zna mnogo. Ima urođeni dar, ali je potrebno da vježba više nego drugi, mora se brže oslobađati lopte, hitrije igrati.” ”Mića Ruždić je bio veliki stručnjak i pedagog. Među nama je uživao autoritet, i mada nikada nije galamio, bojali smo se njegovih odluka. Najveća kazna bila je izostanak iz ekipe.” – pričao je Hase. ”Hase”, kako su Ferhatovića zvali od malena, bio je toliko zaljubljen u fudbal, imao je toliko energije, da je osim na službenim utakmicama za omladince FK Sarajevo, često igrao i sa svojim vršnjacima. I tako se događalo da odigra dvije utakmice u jednom danu; prvu ujutru na Kovačima, a drugu onu službenu na Koševu.

Razdoblje pojave i zdrave igre Asima Ferhatovića sigurno je jedna od najblistavijih epoha sarajevskog fudbala: razdoblje u kojem se prelazilo s romantičnog shvatanja na modernu interpretaciju nogometne igre. Hase je bio spona između stare garde sarajevskih nogometaša, koji su oduševljavali, ali nisu znali okruniti svoju vrijednost (Franjo i Đuka Lovrić, Ančić, Mantula, Svraka, Glavočević, Arslanagić, Šehović i drugi) i generacije koja će, još igrajući zajedno s Asimom, osvojiti naslov jugoslovenskog prvaka. A to su bili Musemić, Blažević, Fazlagić, Prodanović, Prljača, Bajić, Jasenković…

Hase nije znao za posebne pripreme, ni za karantine, ni psihologe. On je jednostavno volio fudbal i igrao prvenstveno srcem. U nekoliko navrata Asim je znao i povrijeđen igrati za svoj voljeni klub. Znao je da pobjegne iz bolnice samo da bi obukao dres Sarajeva. Na jednoj utakmici, na Koševu, Hase je izvodio takve majstorije driblajući protivničku odbranu da je radio-reporter Mirko Kamenjašević u trenucima oduševljenja rekao:

“Dragi slušaoci, dok Hasetu ne uzmu loptu, slušajte muziku iz našeg studija!”

On je jednostavno s loptom mogao sve. I zato kao uspomena i istinita legenda može da bude jedan naslov u novinama kada se Asim Ferhatović opraštao od fudbalskih terena. Tada je preko cijele stranice napisao novinar koji se godinama divio Ferhatoviću: “JEDAN JE HASE”!

U timu sa Koševa nastupao je od 1948. do 1967. godine, a oprostio se nakon teške povrede u Rijeci. Za Bordo tim odigrao je 600 utakmica, od toga 422 prvenstvene. Ukupno je postigao oko 400 golova.. U prvenstvenoj sezoni 1963/64. bio je najbolji strijelac Prvenstva Jugoslavije sa 19 golova. U toj sezoni (1966./67.) Sarajevo osvaja prvu titulu prvaka. Asim Ferhatović preminuo je 25. januara 1987., u svom Sarajevu, a njemu u čast danas Olimpijski stadion Koševo nosi njegovo ime.

http://www.scsport.ba/v2/tekst.php?ID=31512

Umro Dragutin Braco Kosovac

Vlado — Tue, 24 Jan 2012 02:35:00 +0000

Dragi Vlado, na vijest da je preminuo Braco Kosovac ne mogu da odolim a da ti ne pošaljem tekst koji sam o njemu svojevremeno objavio na www.bihski.com

Intervju sa Bracom je radio naš sportski novinar Boro Radosavljević a uzet je iz knjige o razvoju Sarajevskog Smučarskog Kluba.

Pozdrav, Vlatko Slokar

Dragutin Braco Kosovac, zaljubljenik u ljude, planinu i skijanje

Kada ga sretnete sa onim njegovim standardno veselo-srdačnim osmjehom na licu, imate dojam da ste sreli dragog rodjaka, tetka, ujaka, naprosto nekog veoma bliskog.

Bio je prijatelj mog oca a sve kroz česte posjete mojoj baki Ani i djedu Cvjetku Slokaru na Trebeviću, dolazeći na zeljanicu, jela od šumskih gljiva i druge bakine kulinarske majstorije.

Prosle godine mi reče moj profesor Vladimir Peleksić-Keke, koji sa Bracom dugo druguje, da ga je posjetio u Sarajevu i da teško hoda, što me podsjeti na jedan Bracin intervju na Sarajevskoj TV. Pita ga novinarka: Gospodine Braco, kako ste? Na šta on šeretski odgovara: ”Znate, starost je teška, udari u noge ili u glavu, a mene srećom, udarila u noge”.

Ja sam ga, po zadatku, 1983. molio da napiše predgovor i promoviše knjigu “Olimpijski korijeni” koju je izdao Smučarski savez Bosne i Hercegovine, što je on bez dvoumljenja prihvatio. Uvijek je volio planinu i skijanje, od čega je ovaj sport profitirao jer se njegova rado “slušala”.

Stavljam ga u kategoriju BiH smučarskih legendi upravo radi njegove istrajne ljubavi prema skijaškom sportu, planini i ljudima.

Vlatko Slokar

INTERVJU: BRACO KOSOVAC

Skica za portret smučara Dragutina Kosovca

Napisao: Boro Radosavljević

I u ratovanje na skijama

Zakasnio je minut-dva na zakazani razgovor u svom kabinetu, u poslovnoj zgradi “Energoinvesta”, pravdajući se kašnjenjem tramvaja. I to jutro, prvi čovjek najvećeg privrednog sistema u zemlji, manirom doživotnog sportiste, smučara, zakletog pješaka, prevalio je svoju redovnu turu linijama gradskog saobraćaja do radnog mjesta, da bi se , izmedju pet-šest važnih sastanaka, na tren vratio smučarskim uspomenama. Krenuli smo od početka…

“Prije rata u Sarajevu se, uglavnom, takmičilo u smučarskom trčanju i skokovima, dok će alpske discipline početi da se razvijaju kasnije”- priča Dragutin Kosovac.” Što se mene lično tiče, prvo skijanje bilo je na “dugama” od bureta u Kevrinom potoku. Kasnije, kad sam sebi, od para zaradjenih davanjem instrukcija djacima iz nižih razreda, kupio prve skije, onda sam skijao na Betaniji svakodnevno, a kasnije na Crepoljskom i Jahorini. Bjelašnica je bila udaljena I pristupačna samo starijim planinarima.

Inače, prije rata samo je SSK bio isključivo smučarski klub, a ostale smučarske aktivnosti odvijale su se u okviru planinarskih društava. Zbog raje s kojom sam bio, ja sam se učlanio u Hrvatsko planinarsko društvo “Bjelašnica”, koje je imalo kuću na Bukoviku. U okviru društva smo stvorili i jednu omladinsku grupu, koja je prerasla u omladinsku sekciju pod snažnim uticajem nas komunista. Pročelnik te grupe bio je Josip Sigmund, koji je bio član Partije, a ja sam bio tehnički vodja grupe.

U zimu pred sam rat, omladinska sekcija je dobila kolibu na Vukelinim vodama na Jahorini. Ja sam bio domar te kuće cijelu tu zimu. Tu su svake subote i nedelje održavani sastanci i predavanja za mlade koji su izlazili na skijanje. Sličnog uticaja komunista bilo je i u drugim organizacijama, naročito u Prijatelju prirode”.

Je li uz partijski rad, bilo vremena i za trofeje ?

“ Moj jedini pravi sportski trofej je drugo mjesto na Prvenstvu Bjelašnice u trčanju na 16 kilometara. Bio sam još junior, ali sam u trci sa seniorima osvojio drugo mjesto. I danas čuvam tu diplomu. Inače, bilo je to vrijeme odličnih smučara. Sjećam se, recimo, Milana Poluge koji je trčao u seljačkim pelengaćama, a bio je najbolji na susretu sarajevskih i beogradskih smučara na Kopaoniku.”

I onda je rat sve prekinuo..

Da, i mogu reći da je to smučanje, kondicija, navika na hodanje po planini, osjećaj za orijentaciju, da nam je sve to jako pomoglo u partizanima.”

Jeste li u ratu bar na tren dolazili u dodir sa skijama?

“Krajem četrdeset prve, početkom četrdeset druge, mi smo na Igmanu imali malu jedinicu na skijama. Ja sam, mislim da je bio februar ili mart četrdeset druge, išao na na skijama sa jednom grupom preko Igmana i Bjelašnice na Boračko jezero u Mostarski bataljon.

Drugovanje na skijama nastavili ste cijelog života. Kao visoki funkcioner, istaknuti privrednik, razlikovali ste se od svojih kolega po tome što su oni otišli na tribine kao gledaoci, a Vi ste ostali sportista. Kako ste, uz toliko obaveza, uspjeli da cijeli život ostanete smučar ?

A zbog toga nisam nikakva neobična osoba. Šteta je što se sportom ne bavi više njih, jer ipak, bavljenje sportskim aktivnostima omogućava čovjeku da održi fizičku kondiciju, a kad se ima kondicije, onda se lakše živi, i bolje se mislli, i lakše se mogu izdržati napori dnevnog života i rada.

Ni danas ne propuštate ni jedan Kup veterana..

“Nije tačno da ne propuštam nijedan. Zadnje dvije godine me nije bilo zbog problema s okom, pa dok nisam otišao na operaciju nisam mogao voziti alpske vožnje.”

Znači, na narednom Kupu veterana se vraćate ?

“Već sam se vratio krajem prošle sezone, ali nisam biio u treningu da bih mogao na Kup veterana.”

Koliko Vam znači to takmičenje?

Znači mi mnogo. I meni I ostalima. Dobro je što se to održava krajem sezone, bez obzira na slabije snježne prilike. Jer, ljudi se onda pripremaju cijelu zimu, treniraju. Onda, to su lijepi trenuci kada se vraćamo uspomenama, lijepim, na žalost sve češće smo u prilici i da spominjemo ljude kojih više nema, počev od Čigija, pa Džodže, Dabe…”

Jeste li i dalje samo na Jahorini ili ste probali i Bjelašnicu ?

“Vozio sam i na Bjelašnici.Ja uvijek strancima pričam kako u Sarajevu imamo velike probleme sa smučanjem, zato što je do staza na Jahorini 28 kilometara od moje kuće, a do staza na Bjelašnici 29, pa ne znamo na koju bismo stranu. Onda se trudim da, ipak, negdje odem, da ne ostanem u Sarajevu kao Bogdanov magarac. A to je za svijet u inostranstvu frapantno, jer normalno je i u smučarskim centrima da se do staza ide i do dvadesetak kilometara, a ovdje si iz centra jednog velikog grada samo 28 kilometara daleko od staza.

Moja praksa je slijedeća: pošto imam kuću na Jahorini, gore mi je alpska oprema, ali rezervnu imam u Sarajevu, kao I lauferice, a to je za Bjelašnicu i Igman. Mislim da je dobro što na Igmanu imamo tako dobre i tako uredjene staze za trčanje. Šteta je što trkačkih staza nemamo i na Jahorini, a mislim da bi se mogle urediti bez velikog troška.”

Šta je ljepše, Jahorina ili Bjelašnica?

“Lijepo je i jedno i drugo. Staze na Bjelašnici su teže i alpski bolje a na Jahorini sa svojom širinom, onim plećima na kojim se može praviti izbor, sigurno ima svoje prednosti.

Najljepše uspomene sa smučarskih terena ?

“Sve je lijepo. No, čovjek zapamti neki detalj. Recimo, jednom smo išli na Bjelašnicu, pedesetih godina, bio je mart. Prenoćili smo u Opservatoriji, gdje je radio meteorolog Nepomucki. Ujutro smo skijajući krenuli nazad za Pazarić a ja sam u jednom smuku na Krvavcu ostao bez kape, šarene, koja mi je spala u vožnji. Nisam se mogao vraćati, bilo je isuviše naporno. Otišli smo. Medjutim, iduće jeseni, negdje na Treskavici, nadje me jedan planinar i pita: “Jeste li Vi Kosovac?”. Velim da jesam, a on izvadi moju kapu i pita: “Je li ovo Vaša kapa?”. Kada je išao na Bjelašnicu, našao ju je, odnio Nepomuckom, ovaj mu rekao čija je i čovjek je čuvao do jeseni…

Kao aktivista SSK bili ste na čelu grupe ljudi koja je godinama radila posao koji je bio ključan za trasiranje puta Sarajeva prema 14. Zimskim Olimpijskim Igrama. Dali ste nesebičan doprinos i u pripremama i u organizaciji samih Igara. Jesu li sva Vaša očekivanja kao smučara, smučarskog radnika, poslije ZOI, ostvarena?

“ Mislim da su SSK i njegovi aktivisti, svojim naporima i organizovanjem sporta u Sarajevu, na Jahorini, organizovanjem prvih takmičenja, kasnije omladinskih kriterija, pa evropskih kupova, ne samo dali inicijativu nego i stvorilli uslove i doveli do Olimpijade u Sarajevu. Mislim, a sada se to pokazuje, da je bilo šteta što ti smučari nisu više bili uključeni u poslove oko organizacije Olimpijade. Zbog toga su se veze sa svjetskim federacijama dosta prekinule. I planine, u profesionalnim organizacijama, ne drže smučari. To ima uticaja na kvalitet smučanja, a i na to da imamo malo medjunarodnih sportskih takmičenja.To je šteta i za sport i za turizam. Mislim da bi na tome trebalo raditi.

Zatim, tradicija i masovnost, koja u Sarajevu postoji, nije dovela do kvaliteta, do novih rezultata na planu vrhunskog sporta.Tako se moja nadanja, na žalost, nisu ostvarila. Mi smo, čak, što se tiče kvaliteta smučanja u jugoslovenskoj konkurenciji, negdje iza onoga što smo bili prije ZOI, u vrijeme Boškovića, Gašića, Pašovica. A mislim da Sarajevo ima šansu, posebno u smuku, koji je, ipak, najatraktivnija alpska disciplina, jer imamo dvije staze, od kojih je Jahorina idealna za trening. Isto tako, nije mi jasno zašto smo zaostali sa skokovima, pored ovakvih skakaonica, ljepotica, na Malom Polju. Moglo bi se mnogo više učiniti.”

U čemu vidite rješenje tih problema ?

“ U organizovanijem radu. Medjutim, moram reći da je ogroman doprinos Olimpijade u gradu. Promijenila je Sarajevo, dala mu novo mjesto u svijetu. I mislim da je teško procijeniti sve što je ona dala…”

Šta Vas najviše raduje u novom, olimpijskom Sarajevu ?

“ Najviše me raduje kada subotom i nedeljom vidim djecu sa klizaljkama i smučkama preko ramena kako se motaju po Čaršiji. Jedni idu na Bjelašnicu, drugi na Jahorinu, jedni na Zetru.

Milo mi je kada vidim da se omladina bavi sportom i da ga voli.”

Intervju napravio autor knjige “Sarajevske bijele staze”, Boro Radosavljević. Knjiga je izdana 1988.godine povodom 60.godišnjice Sarajevskog Smučarskog Kluba, najstarijeg smučarskog kluba u Bosni i Hercegovini.

Gazda “WALMARTA” Warren Buffet

Vlado — Sat, 21 Jan 2012 02:06:49 +0000

CNBC je napravio jednosatni intervju sa Warrenom Buffettom, drugim najbogatijim čovekom na svetu koji je donirao 31 milijardu dolara u dobrotvorne svrhe. Ovde su neki najinteresantniji detalji iz njegovog života.

1.- Kupio je prvu akciju sa 11 godina i žalio se da je počeo suviše kasno,

2.- Kupio je malu farmu sa 14 godina od uštede stečene raznošenjem novina,

3.- Još uvek živi u istoj maloj kući sa 3 sobe u Omahi koju je kupio posle venčanja, pre 50 godina. Kaže da ima sve što mu treba u toj kući. Njegova kuća nema ni zid okolo ni rešetke.

4.- Vozi sam svoj auto gde god ide i nema ni šofera ni telohranitelje.

5.- Nikad ne putuje privatnim avionom iako je vlasnik najveće svetske kompanije privatnih aviona.

6.- Njegova firma, Berkshire Hathaway, je vlasnik 63 kompanije. On samo jednom godišnje napiše pismo CEOs (menadžmentu) tih kompanija, dajući im godišnji plan. Nikad ne saziva sastanke niti ih redovno zove.

Menadžmentu je dao 2 pravila:

. Pravilo broj 1: Nikako ne izgubiti ništa od novca akcionara.

. Pravilo broj 2: Ne zaboraviti pravilo 1

7.- Ne druži se sa ljudima iz visokog društva. Kada stigne kući provodi vreme praveći kokice i gledajući televiziju.

8.- Bill Gates, najbogatiji čovek na svetu ga je upoznao tek pre 5 godina.

Bill Gates je mislio da nema ništa zajedničko sa Warrenom Buffettom. Zbog toga je predvidio sastanak od samo pola sata. Ali kada su se upoznali, sastanak je trajao 10 sati i Gejts je postao obožavalac Bafeta.

9.- Warren Buffet ne nosi mobilni, niti ima kompjuter na pisaćem stolu.

10.- Njegov savet za mlade ljude je: beži od kreditnh kartica i ulaži u sebe.

SETI SE

A. Novac ne stvara čoveka, već čovek stvara novac.

B. Život je toliko jednostavan koliko ga vi napravite takvim.

C. Ne radi ono što drugi govore. Saslušaj ih, ali uradi ono što čini da se bolje osećaš.

D. Ne rukovodi se markama odeće. Nosi ono u čemu se udobno osećaš..

E. Ne troši novac na nepotrebne stvari. Troši na ono što ti je zaista potrebno.

F. Najzad, to je tvoj život. Zašto drugima pružiti priliku da njime upravljaju.

G. Ako novac ne služi da se podeli sa drugima, čemu onda služi?

POMOZI IAKO NE MOŽEŠ, UVEK POSTOJI BLAGOSLOV ZA ONE KOJI ZNAJU DA DELE.

H. Ne troši novac koji nemaš. Krediti, zajmovi, itd. su izmišljeni od strane potrošačkog društva.

I. Pre nego što nešto kupiš pomisli: Šta će mi se desiti ako to ne kupim. Ako je odgovor: ništa, ne kupuj, jer ti ne treba.

Ništa nismo doneli na svet, niti ćemo išta odneti.

Po preporuci Azre Jajatović

Ubijaju me jer sam Srbin

Vlado — Thu, 19 Jan 2012 01:13:05 +0000

Ispovjest košarkaške legende Nikole Plećaša

Sedamdesetih godina u Zagrebu su mu skandirali “Sveti Nikola” a danas se prepoznaje u urlicima “ubij Srbina”. Nikola Plećaš bio je zvezda ondašnje zagrebačke Lokomotive, današnje Cibone, i reprezentacije bivše Jugoslavije, najbolji igrač zbog kojeg su gledaoci punili dvorane, a danas živi u hrvatskoj metropoli povučeno, zaboravljen i daleko od košarke i sporta. Njegovo košarkaško znanje nikom nije bilo potrebno.

Bili ste najbolji strelac lige i član prve petorke tadašnje jugoslovenske reprezentacije. Kako je počeo vaš košarkaški put?
- Već smo se u školi počeli baviti košarkom i kao klapa krenuli u tadašnjoj Mladosti, a potom u Lokomotivi. Upoznao sam velike igrače, Koraća, Daneua, Rajkovića, Šolmana, Skansija, Tvrdića, Simonovića… Svi ti igrači bili su jake ličnosti, ali uvek podređeni uspehu reprezentacije.

Iz klupske karijere najčešće se spominje vaša utakmica protiv Beograda 1972. u finalu Kupa Radivoja Koraća?
- Da. Celo drugo poluvreme odigrao sam sa četiri lične greške i Beograđanima uvalio 40 koševa. To je bilo nezaboravno. Korać je pre tragičnog kraja igrao u Beogradu pa su i oni silno želeli da osvoje taj trofej.

Bili ste i najbolji strelac tadašnje lige?
- Znam da sam 1971. imao prosek od 37 poena. Bez trica i bez bonusa, a na jednoj utakmici Partizanu sam ubacio 67 koševa.

A kako je to izgledalo u reprezentaciji?
- U njoj sam igrao drugu ulogu dodavača, pa sam postizao manje koševa. Za pogotke su bili zaduženi drugi. Između 1968. i 1975. ređali smo medalje na velikim takmičenjima, s kiksom na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972. Tada zbog izgubljene utakmice s Portorikom nismo ušli u borbu za medalje, a Bora Stanković, Mirko Novosel, Nebojša Popović i Raša Šaper zatajili su da su Portorikanci bili pozitivni na doping-test. I za nagradu dobili visoke košarkaške funkcije.

Iz reprezentacije ste izbačeni zbog jedne od najbizarnijih afera u sportu uopšte?
- Snimio sam reklamu za Frankov čaj i optužen sam da sam time “narušio načela amaterizma”. Scenario za reklamu pisao je Novosel, a režirao ju je Antun Vrdoljak. Bila je to klasična nameštaljka jer je takva zabrana ukinuta pre dve godine.

Od tada počinje vaša golgota?
- Da. Ubrzo sam skrajnut i u Lokomotivi, koju je inače vodio Novosel.

U inostranstvu niste potražili utočište?
- Kada me Aco Nikolić zvao u Vareze 1971, nisam mogao otići jer je na snazi bila zabrana odlaska do 28 godina. Nudili su mi 60.000 dolara, što je tada bio veliki novac. Kada sam došao u godine da mogu u inostranstvo, izbačen sam iz reprezentacije.

I tako ste veličanstvenu karijeru završili praznog džepa?
- Iskreno govoreći, nikada nisam bio opsednut velikim parama. Ali sada vidim da to i nije bilo previše mudro. Danas se jedino novac priznaje, samo on otvara svaka vrata. Koliko imaš novca toliko te ljudi cene.

Valjalo je od nečeg i živeti?
- Tada u Zagrebu nisam mogao dobiti nikakav posao, pa su mi prijatelji dali posao kao trgovačkom putniku u Krušiku iz Valjeva, u kojem sam radio 10 godina. Taj posao sam napustio 1990. i otišao u Banjaluku kao trener tadašnjeg Borca.

Kada je počeo rat, vratio sam se u Zagreb, ali mi ta epizoda u “neprijateljskoj” sredini nije oproštena.

Od tada ste praktično bili na ulici?
- To je bilo čisto preživljavanje. Bio sam trener u Sloveniji, pa u Luksemburgu, snalazio sam se na sve načine. Sve do 2003. kada sam u gradskoj upravi dobio posao referenta za obrazovanje i sport.

Da li je nakon ovakvog sportskog i životnog puta ostala samo gorčina?
- Šta bi drugo i bilo kada kao građanin ovog grada nemam nikakva prava. Da bi bio prihvaćen, moraš biti politički i nacionalno podoban, ne samo da bi se bavio sportom već da bi preživeo. Nikad se nisam bavio politikom, ali se ona bavila mnome.

Je li vaš slučaj izdvojen?
- Nažalost, nisam jedini kojem se Zagreb na takav način “odužio”. O tome bi mogli pričati i Rade Šerbedžija, Pero Kvrgić, Duško Dančuo, Mira Furlan… Podugačak je taj popis.

Po kakvom kriteriju je pravljen?
Vrlo jednostavnom. Od devedesetih u ovoj državi nije ništa valjalo što nije hrvatsko. Na scenu je stupio jedan histeričan, ksenofobičan pokret, koji je i danas prisutan. I nisu žrtve bili samo drugi i drugačiji, trpeli su i trpe i časni Hrvati. I oni su stradavali zajedno s nama “nečasnima”.

Srbi su imali poseban tretman?
- Da. Tu nije bilo izuzetaka. Stradali smo mi u gradovima, kao i oni što su se pobunili. A nisu se pobunili iz hira ili nacionalizma, kako im se to uobičajeno prišiva. Niko ne ulazi u razloge zašto je do pobune došlo.

Šta Vi mislite?
- Uzroci su bili dublji. Danas u Hrvatskoj niko ne želi čuti surovu istinu da se planiralo, i u tome uspelo, da se Srbi očiste, isele, proteraju, jednostavno izbrišu iz Hrvatske. Hrvatska se bori za prava Hrvata u BiH sa argumentom da su oni autohtoni narod u toj zemlji. A što je sa Srbima u Hrvatskoj?! Zar mi nismo autohtoni. Nametnut nam je manjinski status, ali samo na papiru. Ni to ne možemo konzumirati.

I kakav je rezultat takve politike?
- Takav da su ostali samo starci, a za nekoliko godina ni njih neće biti. Mladi Srbi su raseljeni, a na ognjišta se vraćaju samo starci. Put je to u nestanak. Ako u gradovima i ima naše dece, oni po pravilu beže iz svog identiteta, jer je stvoren ambijent u kojem je hendikep biti Srbin. Odmah si obeležen i nemaš nikakve šanse. Hrvatska je, nažalost, “bolećiva” na ustaštvo i zato mladi na sportskim tribinama skandiraju “ubij, ubij Srbina”. A ne znaju da smo mi odavno ubijeni.

Ovenčan srebrnim i zlatnim medaljama

Nikola Plećaš je rođen 10. januara 1948. godine u ličkom selu Bruvno. U Zagreb je došao kao šestogodišnjak i ubrzo se upoznao sa košarkaškom loptom.

Najduže, čak 10 godina je igrao u zagrebačkoj Lokomotivi, a na vrata reprezentacije Jugoslavije zakucao je 1967. i 10 godina bio standardni reprezentativac.

Uspesi njegove generacije nedostižni su mnogim njihovim naslednicima.

Osvojili su srebro 1968. na Olimpijskim igrama u Meksiku, zlato na Svetskom prvenstvu 1970. u Ljubljani, srebro 1974. na Svetskom prvenstvu u Portoriku, srebro na evropskim prvenstvima 1969. (Napulj) i 1971. (Esen), te zlatne medalje na evropskim smotrama 1973. u Barseloni i 1975. u Beogradu.

S Lokomotivom je osvojio Kup Jugoslavije 1969. i Kup Radivoja Koraća 1972. godine.

Danas živi u Zagrebu i radi u gradskoj upravi kao referent za obrazovanje i sport.

Brkovi za šampione

Kad ste prvi put odlučili da puštate brkove?
- Brkove sam pustio na pripremama 1970. pre Svetskog prvenstva u Ljubljani. Bio je dogovor da ne brijemo brkove sve do kraja prvenstva i osvajanja prvog mesta. Ostali su kao imidž, a kasnije i na nagovor sinova.

Milorad Bjelogrlić: Titovi fudbaleri

Vlado — Wed, 18 Jan 2012 02:02:50 +0000

Vjerujte mi na riječ da sam skoro dva sata (a kasni su popodnevni sati, 17. januara), razmišljao da li da redove koji slijede pošaljem Vladi kao posebnu priču ili kao komentar ispod neke priče o Titu, koje su ovih dana ponovo aktuelne na blogu. Na kraju ne odlučih ništa. Jednostavno rekoh u sebi: neka šef odluči! Njegova je posljednja. Tako ću ja ovo poslati Vladi, pa kako on kaže, tako će i biti – komentar ili priča.

Povod za ove redove nije nimalo radostan, a i ne dešava se u Sarajevu, ali je događaju (ako tako mogu da kažem?!?) prisustvovalo i dosta Sarajlija i uopšte ljudi iz svijeta sporta nekadašnje nam zajedničke domovine, one kojoj se klicalo i pjevalo: “Od Vardara pa do Triglava”. U Beogradu je, naime, sahranjen nekadašnji selektor Titove, da tako kažemo, fudbalske reprezentacije Jugoslavije, Miljan Miljanić. Dok je bio aktivan u sportu mnogi su ga omalovažavali i govorili da pojma nema, da je fudbalski analfabeta i da ne nabrajam… Sve u svemu, često je bio meta žestokih napada i kritika.

Nažalost, za pojedine ljude tek kada umru uočavamo koliko su u stvari bili veliki, ne samo na prostorima bivše nam države, Jugoslavije. Miljanova sahrana je okupila nekadašnju fudbalsku SFRJ, brojne asove koji su ovacijama pozdravljani i u Ljubljani, i u Zagrebu, i u Sarajevu, i u Skoplju, i u Beogradu… svuda. Muška populacija ih je – treba li uopšte reći - voljela, a mnogi klinci mijenjali njihove sličice i odlazili na utakmice zbog njih.

U Beograd, na posljednji Miljanov put došli su i predstavnici Evropske i Svjetske fudbalske federacije (UEFA I FIFA). Delegaciju madridskog Reala, sa kojim je Miljanić osvajao titule šampiona Španije, predvodili su čuveni Amaro Amansio i Emilio Butragenjo. Iz Splita su došli Ivica Šurjak, Ivan Gudelj, Špaco Poklepović, iz Zagreba Vlatko Marković, Zvonimir Boban, Martin Novoselac, Slaven Zambata, iz Osijeka Ivica Grnja, iz Maribora Ivan Toplak, a Sarajlije je predvodio Ivica Osim. Osim Švabe, tu su od “naše raje” bili Safet Sušić, Faruk Hadžibegić, Fuad Muzurović, Predrag Pašić… S njima je stigao i legendarni Mostarac Duško Bajević, a iz Podgorice je doputovao Dejan Savičević. Naravno Beograđana je bilo najviše – Dragoslav Šekularac, Dragan Džajić, Milutin Šoškić, Ivan Ćurković, Vladimir Pižon Petrović, Dragan Piksi Stojković, Jovan Aćimović…

Sve legenda do legende, sve as do asa! Svi oni su ponosno nosili dres reprezentacije Jugoslavije, onaj plavi sa grbom na kojem je bilo šest buktinja, šest nekadašnjih republika, a sada nažalost (bar ja tako mislim) šest samostalnih državica. Tu Jugoslaviju su zvali i Titova.

Gledao sam kako se ljube i zdrave Ivica Šurjak i Dragan Džajić, Vladimir Petrović i Safet Sušić, Faruk Hadžibegić i Ivan Gudelj, Ivan Toplak i Vlatko Marković, Ivica Osim i Milutin Šoškić…. Neki dvaput, neki triput, nije mi to važno. Važno je da su se ljubili i grlili. Svi su odrastali u Titovoj Jugoslaviji. Svi su bili Titovi pioniri i omladinci i ponosno stajali mirno slušajući i pjevajući “Hej Sloveni”. Ni rat, ni političari, ni “zatrovani” mediji nisu uspjeli da pokvare fudbalska prijateljstva. Mnogi od pomenutih nisu mogli da sakriju suze zbog ponovnog viđenja sa starim drugarima iz “one” Titove Jugoslavije.

Vlatko Marković, predsjednik Fudbalskog saveza Hrvatske, opraštajući se od Miljana Miljanića, reče:

- Bio sam sa Miljanom na mnogim seminarima koje je kao instruktor FIFE sredinom osamdesetih držao po nekim afričkim i latinoameričkim zemljama. Vjerujte mi da je svaki taj seminar završavao sljedećom rečenicom: “Širite ljubav, a ne mržnju”.

I Miljan je bio Titov “borac” i to je pokazala i njegova sahrana. Na put bez povratka je otišao ispraćen melodijom iz njegovog rodnog mjesta, koju smo svi voljeli:

- Bitola moj roden kraj…

Vraćajući se sa sahrane, kroz gomilu slika koje su mi se smjenjivale pred očima, oteše mi se u mislima i oni Balaševićevi stihovi: “…A, gdje smo mi, naivni, što smo se dizali na ‘Hej Sloveni’, kao da smo uz tu priču izmišljeni…”

KISTOM (P)O SARAJLIJAMA

Vlado — Sat, 14 Jan 2012 00:54:35 +0000

SVIJET KARIKATURA PETRA PISMESTROVIĆA

Autor: Damir Strugar na portalu vilsonovo.net

Kako je svijet ponekad mali i kakve to ima veze sa dotičnim sjajnim karikaturama, teško da bi itko osim mene mogao dokučiti i povezati! Ali za sve je zapravo kriv – Mark Zuckerberg, osnivač i pokretač Facebooka. Dotičnog sam u užem društvu u kafiću predlagao za Nobelovu nagradu za mir, jer je povezao na stotine milijuna ljudi širom svijeta, koji su uspostavili krasna prijateljstva. Neki su pronašli i davno izgubljene rođake, ljubavi, prijatelje…
E tako sam i ja putem popularnog “Fejsa” pronašao brojne kolege i frendove s kojima sam radio prije dvadesetak godina u novinsko-izdavačkoj-štamparskoj-radnoj organizaciji, kasnije SOUR-u “Vjesnik” u Zagrebu. Ja, točnije u redakciji “Vjesnikove press agencije”. Jedan od njih je i – Petar Pismestrović.

Sjajni karikaturist iz Zagreba, jedan od najboljih u bivšoj Jugoslaviji. I on je, kao tada i ja, štono bi se reklo, udružio rad i sredstva u čuvenom zagrebačkom “Vjesnikovom” neboderu. Petar Pismestrović je svoje sjajne karikature objavljivao u brojnim izdanjima “Vjesnikove” kuće : od dnevnog lista “Vjesnik”, tjednika “Vikend”, “Top”, “Arena”, polumjesečnika “Start”, mjesečnika “Erotika”..Tko bi ih se sve sjetio i nabrojao..Svoje radove objavljivao je i u drugim domaćim časopisima i novinama. Godinama, recimo, u popularnoj beogradskoj RTV-Reviji.

A crtao je sve poznate osobe tadašnjeg svijeta estrade, filma, sporta, mode, glazbe, pa i politike. Mnogi ih se zasigurno i danas sjećaju. Nacrtao je, meni posebno drage, sjajne erotske karikature za knjigu “Intimne tajne poznatih Jugoslavena”. A koju smo 1990. godine objavili danas pokojni kolega Drago Kastratović, tada stari iskusni novinarski vuk i ja, kao mladi novinar, tada pun spisateljskog mladenačkog žara. Bila je to knjiga erotskih intervjua s najpopularnijim osobama bivše države.Gostovao sam tada s njom i imao promociju uživo u emisiji Pavla Pavlovića, na sarajevskoj televiziji. Zamislite, u društvu četiri prekrasne manekenke odjevene u erotsko rublje tada poznatog modnog salona “Kruna” A onda je došao rat…

S kolegom Petrom Pismestrovićem nisam se od tada ni čuo ni vidio punih 20 godina! Kad li prošlog tjedna, surfajući “Fejsom”, ne ugledah simpatično lice s prosjedom bradom i profesorskim đozlucima na licu. Odmah smo se “sprijateljili” i – prešli na posao! Najprije smo se poput pravih ispovjednika preispitali što smo i gdje smo ovih proteklih 20-ak godina bili i čime smo se bavili. Moj dragi majstor kista Pero, u međuvremenu je odselio u Klagenfurt i postao ekskluzivni karikaturist “Kleine Zeitunga” s približno 400 karikatura godišnje. U Austriji je objavio šest knjiga karikature. U posljednjih pet godina tamo mu je tiskano čak 5 knjiga karikatura! Kaže da su mu u Klagenfurtu potpuno odriješene ruke, da ima neograničenu stvaralačku slobodu, a i da mu život u manjem gradu odgovara. Kvaliteta života je, kaže, puno bolja! Kada se zaželi gužve, ode nekoliko puta godišnje do Zagreba, gdje mu žive brat i sestra, te majka od supruge.Priča da o njemu svo ovo vrijeme niti jedan medij iz bivše države nije objavio niti slovca, a kamoli karikaturu!

A onda me potpuno šokirao i ugodno iznenadio:
- Dragi moj Strugi, baš se radujem što sam te na Fejsu pronašao! A znaš, dobro si napravio što si se iz Zagreba vratio u Pulu! Ja sam ti zadnja dva godišnja odmora ljetovao u Puli! Evo, prošlo ljeto sam s obitelji bio petnaest dana na Verudeli, u hotelu “Brioni”. Iako je hotel star, odgovara nam položaj i sve ostalo. Da sam znao da si u Puli, mogli smo se vidjeti…Ali, možda već slijedeće ljeto, tko zna? – zapitkuje me pomalo u šali Pero.
Kažem mu, da bi bilo u redu da za početak našim čitateljima na popularnom sarajevskom portalu Vilsonovo.net pokaže neke svoje karikature. Recimo, popularnih ličnosti iz prošlosti i sadašnjosti Sarajeva i Bosne i Hercegovine. A ja ću već nešto napisati o tome.Dodajem da se ta ideja odmah dopala našem zajedničlkom kolegi Pavlu Pavloviću, prijeratnom dopisniku “Vjesnikove” kuće iz Sarajeva. Smješka se Pero, onako dobroćudno i govori da ga to veseli.

Pa evo i neke od njih iz bliske prošlosti, tek kao podsjetnik na njegova remek-djela majstorskog karikaturističkog kista.
I mislim si na kraju, tko zna što bi bilo da Pero Pismestrović nije otišao početkom rata u Austriju, kada su na njega zbog političkih karikatura, započeli politički pritisci i cenzure? Otišao je iz Zagreba, na neviđeno, trbuhom za kruhom. Mnogi će reći, u nezgodno vrijeme. Kako kaže, nije mogao čekati da se glave ohlade. Danas, dvadeset godina kasnije, mislim da je dobro postupio. Njegova djela, nastala u ovom razdoblju, govore više od tisuće izgovorenih rečenica i ispisanih riječi. Karikature su to, koje život znače… Pogledajte ih, pa recite i napišite slobodno što mislite! Znam da će ga to zanimati i razveseliti…

Dr Adnan Čutuk: Još jedan uspješan Sarajlija u USA

Vlado — Thu, 12 Jan 2012 02:19:06 +0000

Dr Adnan Čutuk, Sarajlija, išao u Drugu gimnaziju sa našom Vesnom u isti razred i, početkom rata, našao se u San Dijegu, California zajedno sa roditeljima Enverom i Ismetom i sestrom Aidom (gle slučajnosti – Aida išla u razred sa našom starijom kćerkom Sanjom) gdje je završio koledž. Medicinu je završio u Washingtonu, a specijalizirao Ortopediju i Sportsku medicinu u San Dijegu. Sada radi kao veoma uspješan ortoped u Saint Louisu, Missouri. Dok smo živjeli u Arizoni, par puta smo se uzajamno posjetili. Mnogo više podataka o našem Adi možete naći na Google-u ako ukucate Dr Adnan Cutuk.

Dr Ado Ćutuk

Prošle godine na FOX TV-u Ado je bio gost, a snimak intervjua može se pogledati na slijedećem linku:

http://www.fox2now.com/news/morningshow/ktvi-acl-injuries-and-surgery-20110307,0,6236435.story

Intervju je, naravno, na engleskom jeziku sa slikovitim objašnjenjem nove tehnike operacija (Anatomic ACL reconstruction surgery) i snimkom dijela operacije. Sa posebnim zadovoljstvom objavljujem ovaj spot o još jednom uspješnom Sarajliji iz porodice sa kojom nas veže dugogodišnje prijateljstvo. Bravo Ado!

Vlado Kaluža

Пешић: Све медаље поклонићу Вери

Vlado — Wed, 04 Jan 2012 23:54:16 +0000

Трофејни стручњак у средиште наличја трофеја које је освојио за три деценије ставља своју супругу и породицу

Кошаркашка породица Пешић: Светислав и Вера са сином Марком, унуком Луком, ћерком Иваном (поред оца) и снајом Александром

Свака медаља има две стране. Кад је Светислав Пешић у питању, лице свих успеха је блиставо видљиво. За три деценије тренерског рада у колекцији једино нема олимпијску. Све млађе репрезентативне селекције довео је до европског и светског врха, сениорске такође. Један је од ретких стручњака са освојена сва три европска купа, а трофеје „за домаћу употребу” тешко је и набројати, као и играче с којима је радио и помогао да постану врхунски. О наличју свих тих успеха, мало се зна, а Пешић у средиште ставља своју породицу, пре свих супругу Веру која је 1987, када је кренуо трбухом за крухом, свесно затворила књигу каријере успешног економисте и преузела ни мало лаку улогу.

– Кад завршим са овим мојим послом за једно десетак година све медаље које сам освојио окачићу Вери око врата, у знак захвалности што ме је подржавала читавог живота у сваком смислу. Једино ми није правила тактику за утакмице – отвара Пешић за „Политику” врата своје интиме.

Није био једини спортиста у кући. Требало је подизати и кошаркашки подмладак, сина Марка и ћерку Ивану, који су данас успешни пословни људи.

– Срећна околност је да је и супруга била кошаркашица и то врхунска у сарајевском Жељезничару. Знала је добро какав је посао тренера, да је он то и кад је код куће, значи 24 сата. Није јој било лако да доноси неке одлуке, пре свега да заувек напусти посао и прати ме по путешествију које је у иностранству трајало 24 године, а била је један од директора на изградњи електрификације на Косову и Метохији. Данас са великим задовољством могу да кажем да је она најзаслужнија што имамо овакву породицу, добру децу и подмладак.

Често и дуго одсуствовање од куће годинама је акумулирало празнину која Пешићу не да мира.

– Једину грижу савести коју осећам је да својој породици нисам дао онолико колико су они мени. И то је један од разлога што сам се вратио. На крају крајева, кад ћу да живим у својој земљи. То је једини део на земаљској кугли који осећаш да ти припада, да си на свом. Вера и ја волимо Београд, али признајем да га нисам разумео до 2008, када сам се вратио први пут. Играо сам у Партизану четири године, овде студирао, али то је било друго време. У Београду могу да пронађем себе и направимо живот какав желимо. Чине га људи, као и Пирот у који дођем увек када време дозволи и где имам доста пријатеља.

Децембар и јануар су месеци кад се Пешићи окупе бар на дан два, овог пута у Пироту. Син Марко рођен је 6. децембра, а славља трају до 16. јануара, када је свет угледала ћерка Ивана. У средини су крсна слава Свети Никола и Божић који славе два пута.

– Све су то лепи тренуци, али ретко смо били у комплетном саставу. Кошарка, послови и километри су нас раздвајали, али ево поново се сабирамо. Дошао сам у Звезду на две године, али по свему судећи остаћу мало дуже. Лепо је кад си међу својима, опуштенији сам и знам тачно шта ме чека. Говорим матерњим језиком, често виђам пријатеље и желим да још доста тога урадим за нашу кошарку.

Не крије да га је довела и илузија о стварању још једног јаког српског клуба поред Партизана и играча који ће досећи репрезентативне висине.

– Себе видим као тренера-учитеља који се бави мењањем навика младих кошаркаша. Тако сам почео у Босни са новом генерацијом после освајања титуле европског првака, учествовао у стварању најбоље генерације у историји кошарке ван НБА, са Дивцем, Ђорђевићем, Рађом и Кукочем, такође у Немачкој. Знам да неће бити лако, пре свега због тешког наслеђа, економске блокаде, бомбардовања и нерешених политичких проблема, али спорт је показао невероватну виталност о чему сведоче сјајни резултати. Кошарка је почела да нам пада када су познати тренери отишли из земље, а они који су остали из страха за егзистенцију прихватили нове, погрешне, принципе, који резултату дају предност у односу на тренинг. Спорт је озбиљна делатност која има огроман утицај на друштво, кроз васпитање, образовање и углед у свету. У Великом смо заостатку, изгубили смо континуитет, али да сам песимиста не бих се ни прихватио посла у Црвеној звезди.

Више не планира годинама у напред, већ покушава сваки дан да направи нешто добро, за себе, породицу, тим, клуб, кошарку…

– Радим као да ћу каријеру да завршим у Црвеној звезди, али нисам дошао да ми прође време, већ ако је могуће стигнемо једног дана до Евролиге. Међутим, свестан сам да то не могу да постигнем сам, као што није био случај ни са једним оствареним вредним резултатом до сада. Потребно је велико стрпљење и заједништво играча, управе, спонзора и навијача. За сада смо у фази уигравања. Иако тренутно резултати то не показују, верујем да смо на правом путу – рекао је Светислав Пешић.

М. Стојаковић

објављено: 01.01.2012.