dovla.net » Košarka

Boša Tanjević ponovo preuzeo tursku reprezentaciju

Vlado — Tue, 03 Aug 2010 17:20:31 +0000

Uz jednu davno snimljenu fotografiju Bogdana Tanjevića iz Doknićeve arhive, stigla je i vijest da je popularni trener, nakon odmora u Milni na Braču, ponovo preuzeo tursku reprezentaciju koja se priprema za predstojeće Svjetsko prvenstvo koje će se održati u Turskoj od 28.Augusta do 12.Septembra. Pored Tanjevića, na snimku su još Laslo Lukač, bivši odbojkaš “Bosne” i državni reprezentativac koji sada obavlja funkciju direktora odbojkaške reprezentacije Srbije i Dragan Doknić.

“Bogdan Tanjević priključio se reprezentaciji Turske uoči Svjetskog prvenstva, čiji će domaćin od 28. avgusta do 12. septembra biti upravo ova država.

Našeg stručnjaka, koji je zbog operacije probavnog trakta propustio prvi dio priprema turske selekcije, na aerodromu u Istanbulu dočekali su svi reprezentativci.

Bogdan Tanjeviæ prikljuèio se reprezentaciji Turske uoèi Svjetskog prvenstva, èiji æe domaæin od 28. avgusta do 12. septembra biti upravo ova država.

Našeg struènjaka, koji je zbog operacije probavnog trakta propustio prvi dio priprema turske selekcije, na aerodromu u Istanbulu doèekali su svi reprezentativci.

- Prošao sam težak period, ali se osjeæam dobro, imam dovoljno energije za ovo što nas oèekuje. Konkurencija je velika, ali vjerujem u našu snagu – rekao je Tanjeviæ, koji od 2004. obavlja dužnost selektora Turske, a najavio je da æe napustiti ovu funkciju po završetku SP-a.

Njemu u struènom štabu Turske asistiraju još dvojica bh. trenera Nihad Iziæ i Adis Beæiragiæ. Posljednje tri godine Tanjeviæ je uporedo vodio i najbolji turski tim Fenerbahèe Ulker, s kojim je osvojio dvije domaæe titule. Nedavno je preuzeo dužnost sportskog direktora italijanske Lotomatike.Bogdan Tanjeviæ prikljuèio se reprezentaciji Turske uoèi Svjetskog prvenstva, èiji æe domaæin od 28. avgusta do 12. septembra biti upravo ova država.Našeg struènjaka, koji je zbog operacije probavnog trakta propustio prvi dio priprema turske selekcije, na aerodromu u Istanbulu doèekali su svi reprezentativci.

- Prošao sam težak period, ali se osjećam dobro, imam dovoljno energije za ovo što nas očekuje. Konkurencija je velika, ali vjerujem u našu snagu – rekao je Tanjević, koji od 2004. obavlja dužnost selektora Turske, a najavio je da će napustiti ovu funkciju po završetku SP-a.

Njemu u stručnom štabu Turske asistiraju još dvojica bh. trenera Nihad Izić i Adis Bećiragić. Posljednje tri godine Tanjević je uporedo vodio i najbolji turski tim Fenerbahče Ulker, s kojim je osvojio dvije domaće titule. Nedavno je preuzeo dužnost sportskog direktora italijanske “Lotomatike”.

U prvoj fazi SP-a Turska će igrati u grupi C, u kojoj su još Kina, Obala Slonovače, Grčka, Rusija i Portoriko”.

Mašo: (Opet) s Bošom u Istanbulu

Vlado — Mon, 14 Jun 2010 02:29:25 +0000

Znam da je svim dovlablogovcima interesantna svaka vijest o Boši i njegovom zdravstvenom stanju. Iskoristio sam svoj boravak u Istanbulu prosle sedmice da se i ponovo vidim s njim. Našli smo se na azijskoj strani, u blizini njegovog stana, u jednom italijanskom restoranu. I prije negop smo sjeli za sto, Boša predloži da “malo prošetamo prije veèere”, jer on mora hodati. Tek dva mjeseca nakon njegove operacije, i još na terapiji, ja sam oèekivao da æemo se malo provrtiti okolo restorana, ali je naša šetnja trajala barem 45 minuta i prešli smo sigurno dva kilometra unutar kompleksa prelijepe marine.

Ovo vam veæ govori kako je Boša. Borac kakav jeste, uspješno se èini se nosi i sa bolešæu i posljedicama opearcije i terapije. Kao što se veæ dobro zna, napustio je kormilo Fenerbahèea, koji je postao i šampion ove godine, a zadržao je rukovodjenje turskom reprezentacijom i aktivno radi na pripremama za Svjetsko prvenstvo krajem augusta. Dok smo šetali, ljudi su ga prepoznavali, prilazili mu, tražili da se slikaju s njim i on je strpljivo i radosno na to pristajao. Popularan je, èini mi se, u Istanbulu kao i u Sarajevu

Boša se nije nisšta promjenio od kako sam ga vidio zadnji put lanjske godine. On kaže da je odebljao nekolkio kila, ali je ne vidim da je to sluèaj. Kao dokaz, evo vam u prilogu i par slika, od kojih je jedna mutna, izgleda da je èovo koji je slikao drmnuo aparat.

Kao i obièno, prièi nikad kraja. Kada god se vidimo, teme naviru kao talasi lijepog Bosfora. Bošin sin Boris, koji se skupa s Jasnom brine oko svog tate, poèeo je nas je mobitelom upozoravati da je fajront odavno prošao. Rastadosmo se èvrstim drugarskim zagrljajem i onim našim “vidimo se” – kao u uvijek.

Vidimo se druže i sretno ti u tvojim okršajima i nadmetanjima.

Mašo Užièanin

Znam da je svim dovlablogovcima interesantna svaka vijest o Boši i njegovom zdravstvenom stanju. Iskoristio sam svoj boravak u Istanbulu prošle sedmice da se i ponovo vidim s njim. Našli smo se na azijskoj strani, u blizini njegovog stana, u jednom italijanskom restoranu. I prije nego smo sjeli za sto, Boša predloži da “malo prošetamo prije večere”, jer on mora hodati. Tek dva mjeseca nakon njegove operacije, i još na terapiji, ja sam očekivao da ćemo se malo provrtiti okolo restorana, ali je naša šetnja trajala barem 45 minuta i prešli smo sigurno dva kilometra unutar kompleksa prelijepe marine.

Ovo vam već govori kako je Boša. Borac kakav jeste, čini se uspješno se nosi i sa bolešću i posljedicama operacije i terapije. Kao što se već dobro zna, napustio je kormilo Fenerbahčea, koji je postao i šampion ove godine, a zadržao je rukovodjenje turskom reprezentacijom i aktivno radi na pripremama za Svjetsko prvenstvo krajem augusta. Dok smo šetali, ljudi su ga prepoznavali, prilazili mu, tražili da se slikaju s njim i on je strpljivo i radosno na to pristajao. Popularan je, čini mi se, u Istanbulu kao i u Sarajevu

Boša se nije ništa promijenio od kako sam ga vidio zadnji put lanjske godine. On kaže da je odebljao nekoliko kila, ali ja ne vidim da je to slučaj. Kao dokaz, evo vam u prilogu i slika.

Kao i obično, priči nikad kraja. Kada god se vidimo, teme naviru kao talasi lijepog Bosfora. Bošin sin Boris, koji se skupa s Jasnom brine oko svog tate, počeo nas je mobitelom upozoravati da je fajront odavno prošao. Rastadosmo se čvrstim drugarskim zagrljajem i onim našim “vidimo se” – kao u uvijek.

Vidimo se druže i sretno ti u tvojim okršajima i nadmetanjima.

Mašo Užičanin

Moni Gaon: Gdje su i šta rade…

Vlado — Tue, 18 May 2010 02:26:55 +0000

Kako i danas malo daleko od Sarajeva nastojim da ostanem u vezi sa nekadasnjim prijateljima iz kosarkaskog kluba Bosne,zelio bih sa vama da podjelim informacije koje ce vas mozda zanimati a mozda ih i dopunite.Nazalost nekih od prijatelja vise nema medju zivima ali ne bih si mogao oprostiti kada ih ne bih spomenuo : Vule Vukalovic,Mirza Delibasic,Dino Bilalovic,Rut Morankic,Sulejman Suljic Davorin Popovic

Naravno najvise ce vas zanimati kao je Bosa Tanjevic.Sa Bosom sam razgovarao jucer i naravno zatekao sam ga dok je obavljao svoju svakodnevnu dvo satnu setnju kako bi odrzao svoju kondiciju.Bosa dobro podnosi terapiju a tome govori podatak da ce utakmice finala turskog prvenstva sjediti na klupi iza ledja svojih pomocnika .Poslije odmora na Bracu Bosa planira da prvi dio priprema reprezentacije Turske prepusti svojim pomocnicima (Izicu i Beciragicu -opet nasi Bosnasi ) a onda da se prikljuci i vodi reprezentaciju na SP koje se odrzava u Turskoj.

Drasko Prodanovic nalazi se u Maroku preuzeo je ekipu koja je bila na dnu tabele i doveo je u vrh i sada je u utakmicama za prvaka.Bruno Soce u Rumuniji tokom sezone napravio zapazen rezultat zauzeo drugo mjesto ali je u razigravanju za prvaka zapeo u polufinalu.Jos jedan nas covjek u Rumuniji Mladen Ostojic takodjer je ostvario dobar rezultat i obezbijedio ugovor i za sljedecu godinu.

Boro Vucevic u Baru (vidjen prosli mjesec i u Sarajevu )radi sa mladim igracima Bara a za njegovog sina Nikolu govori se da ce biti velika zvijezda.Predrag Benacek u Ceskoj sa ekipom skromnog budzeta pravi odlicne rezultate i cak je dosao i u doigravanje za prvaka.Ante Djogic vjerojatno znate vec dugo godina u Svedskoj skoro svaki dan posalje neki zanimljivi e-mail.Bosko Bosiocic u Australiji da nije malo bijelih vlasi nije se nista izmjenio, bar tako se moze vidjeti iz razgovora na skype.Nihad Izic sa mladom ekipom Tofasa ostvario uspjesnu sezonu u prvoj turskoj lizi a paralelno jos uvijek najodgovorniji za sve mlade selekcije reprezentacije Turske.Svi uspjesi beogradskog FNP-a i mnogim zvijezda koji su izasli iz tog kluba svakako su vezani za ime Rase Radovanovica tako da je svaki komentar suvisan.Mario Primorac je u Mariboru i radi vrlo uspjesno sa mladjim selekcijama tog kluba .Zarka Varajica sam sreo u Beogradu kada sam prosli mjesec bio tamo sa Makabi Tel avivom na utakmicama protiv Partizana.Varaja odlicno izgleda ,mozda neki kilogram vise nego sto je to bilo prije ali se ne predaje.Mnogi su mi tamo rekli (ne nasi ljudi da ne bude subjektivno ) da u periodu kada je on bio zaduzen za mlade selekcije reprezentacije Srbije sve su bile ili prvaci Evrope ili Svijeta.Emir Mutapcic u Berlinu trenutno bez kluba ali nadam se sam za kratko.Osim toga njegov sin najmladji i najperspektivniji sudac u Njemackoj.Samo cu morati zamoliti Vladu Kaluzu, Gorana Radonjica i Tihu Bubala da im posaljem da vide kako Mutapcic junior sudi jer u njihovu procjenu najvise vjerujem.Sabe Hadzic je izmedju Sarajeva i Anatalije u ocekivanju preuzimanja nekog kluba.Kari Pesic kada ne vodi neki klub instruktor FIBE na razvoju kosarke.Svugdje dobro dosao i rado vidjen sa svojim poznatim receptom za uspjehe ,rad,rad i samo rad.Uz Pesica nikada se ne smije zaboraviti i prof.Karalejic koji osim na fakultetu u Beogradu ucestvuje aktivno i u mnogim najuspjesnijim ljetnim kampovima kosarke. Miki Mitrovic u Torontu posvetio se radu sa kompjuterima ali njegov sin koji je narastao do 2,02 metra uspjesno igra na koledju.Teoman Alibegovic je u Udinama kao general menager kluba,Dobras se posvetio racunarima u USA.Naravno das nisam zaboravio ni Zorana Kajmakovica sa kojim se cesto cujem ne samo zbog toga sto smo kolege po struci nego sto i njegov sin Boris koji je dogurao do 2,17 m uspjesno igra u gradu u kojem ja zivim i sa ekipom koja je tek ove sezone usla u prvu ligu usao u Finale 4 izraelskog prvenstva.I jos nesto Zoran je vec godinu dana dedo jedne male prekrasne djevojcice.

Zdravko Radulovic je u Zagrebu sada malo manje u kosarci a vise u ugostiteljstvu,u Zagrebu je i Dzevdo Alihodjic.Samir Avdic je u Sarajevu i tamo radi kao menadjer nogometasa i kosrkasa.Adis Beciragic je u Anataliji preuzeo je ekipu kada je bila duboko u ponoru i umalo da je spasi od ispadanja.Ostace na istom mjestu da se sljedece sezone vrati u Prvu ligu.Boco Djuric je u Kragujevcu a jedino nisam uspio da otkrijem gdje je Dragan Zrno.Tu informaciju nisam uspio da saznam ni od njegovog velikog prijatelja Milana Brocete koji je u Belgiji.Naravno Nenad Markovic je u Grckoj kao trener Panionisa i to vrlo uspjesan.Spomenko Pajevic je uspjesan menadjer NBA igraca u USA a Farid Mehovic predavac na americkom univerzitetu.

Nekadasnji direktor Bosne i bivsi sudac Goran Radonjic odradio je uspjesnu kampanju u izboru Maininia za predsjednika FIBA WORLD.Moji izraelski prijatelji iz kosarke su mi rekli da je Goran tako dobro odradio posao da bi ga u buducnosti i oni koji se bore za predsjednika vlade u drzvama slobodno mogli uzeti za vodjenje kampanje.A ako mislite da nemam veze i sa ljudima iz zenske ekipe KK Bosna varate se.Ibro Krehic i Suljo Begovic su u Sarajevu,Slava Pecikoza glasnogovornik fudbalskog saveza BiH.Natasa Basovic u Savezu BiH, a Slava Tausan i Gordana Janjic u Kosarkaskom Savezu Srbije.Tamo je i Tiho Bubalo na mjestu direktora muske kosarkaske lige.I Vera Djuraskovic je u Beogradu,nazalost nisam je uspjeo sresti.Biljana Bosnjak u Holandiji,Brankica Samardzic u Spaniji, Slavica-Suka Delibasic u Sarajevu,Gordana Zekic takodjer.Verica Maksimovic je u Zrenjaninu.Kada se spominje kosarkaski klub bilo je tu i onih koji su bili uvijek uz njega u srecnim i manje srecnim trenucima kao Sona Kovacevic koji je u Kanadi.

Uz one koji su i danas , tamo blizu ili aktivno u klubu kao Rodjeni Krvavac,Mirsad Milavic Bosko Grubnic,dr Mujic htjeo bih se izvinuti onima koje nisam spomenuo.Zahvalicu se svima za neku novu informaciju kao o dr Dzevadu Pasicu,dr Djidi Brkicu,Novaku Vasojevicu,Sekiju,Ivici Pekicu, Zdravku Cecuru ,Merimi Ferizovic….Bice mi drago jos vise prosiriti svoje kontakte i informacije.

Moni Gaon

Kako i danas, malo daleko od Sarajeva, nastojim da ostanem u vezi sa nekadašnjim prijateljima iz košarkaškog kluba “Bosna”, želio bih sa vama da podijelim informacije koje će vas možda zanimati, a možda ih i dopunite. Nažalost, nekih od prijatelja više nema medju živima, ali ne bih si mogao oprostiti kada ih ne bih spomenuo: Vule Vukalović, Mirza Delibašić, Dino Bilalović, Rut Morankić, Čedo Djurašković, Sulejman Suljić, Davorin Popović…

Naravno, najviše će vas zanimati kako je Boša Tanjević. Sa Bošom sam razgovarao jučer i, naravno, zatekao sam ga dok je obavljao svoju svakodnevnu dvosatnu šetnju kako bi održao kondiciju. Boša dobro podnosi terapiju, a tome govori podatak da će za vrijeme utakmica finala turskog prvenstva sjediti na klupi iza ledja svojih pomoćnika. Poslije odmora na Braču, Boša planira da prvi dio priprema reprezentacije Turske prepusti svojim pomoćnicima (Iziću i Bećiragiću – opet naši “Bosnaši” ), a onda da se priključi i vodi reprezentaciju na SP koje se održava u Turskoj.

Draško Prodanović nalazi se u Maroku, preuzeo je ekipu koja je bila na dnu tabele i doveo je u vrh i sada je u utakmicama za prvaka. Bruno Soče je u Rumuniji tokom sezone napravio zapažen rezultat, zauzeo drugo mjesto, ali je u razigravanju za prvaka zapeo u polufinalu. Još jedan naš čovjek u Rumuniji, Mladen Makso Ostojić, takodjer je ostvario dobar rezultat i obezbijedio ugovor i za slijedeću godinu.

Boro Vučević u Baru (vidjen prošli mjesec i u Sarajevu ) radi sa mladim igračima “Bara”, a za njegovog sina Nikolu govori se da će biti velika zvijezda. Predrag Benaček u Češkoj sa ekipom skromnog budžeta pravi odlične rezultate i čak je došao i u doigravanje za prvaka.

Ante Đogić, vjerojatno znate, već dugo godina u Švedskoj skoro svaki dan pošalje neki zanimljivi e-mail. Boško Bosiočić je u Australiji, da nije malo bijelih vlasi nije se ništa izmijenio, bar tako se može vidjeti iz razgovora na Skype. Nihad Izić sa mladom ekipom “Tofasa” ostvario je uspješnu sezonu u Prvoj turskoj ligi, a paralelno još uvijek je najodgovorniji za sve mlade selekcije reprezentacije Turske.

Svi uspjesi beogradskog FNP-a sa mnogim zvijezdama koje su izašle iz tog kluba, svakako su vezani za ime Raše Radovanovića tako da je svaki komentar suvišan. Mario Primorac je u Mariboru i radi vrlo uspješno sa mladjim selekcijama tog kluba. Žarka Varajića sam sreo u Beogradu kada sam prošli mjesec bio tamo sa “Makabi Tel Avivom” na utakmicama protiv Partizana.Varaja odlično izgleda, možda neki kilogram više nego što je to bilo prije, ali se ne predaje. Mnogi su mi tamo rekli (ne naši ljudi, da ne bude subjektivno) da u periodu kada je on bio zadužen za mlade selekcije reprezentacije Srbije, sve su bile ili prvaci Evrope ili Svijeta.

Emir Mutapčić je u Berlinu, trenutno bez kluba, ali nadam se samo za kratko. Osim toga, njegov najmladji sin je najperspektivniji sudac u Njemačkoj. Samo ću morati zamoliti Vladu Kalužu, Gorana Radonjića i Tihu Bubala da im pošaljem da vide kako Mutapčić junior sudi, jer u njihovu procjenu najviše vjerujem. Sabe Hadžić je izmedju Sarajeva i Antalije u očekivanju preuzimanja nekog kluba.

Svetislav Kari Pešić kada ne vodi neki klub, instruktor je FIBE na razvoju košarke. Svugdje dobro došao i rado vidjen sa svojim poznatim receptom za uspjehe, rad, rad i samo rad. Uz Pešića nikada se ne smije zaboraviti i prof. Karalejić koji, osim rada na fakultetu u Beogradu, učestvuje aktivno i u mnogim najuspješnijim ljetnim kampovima košarke.

Miki Mitrović je u Torontu, posvetio se radu sa kompjuterima, ali njegov sin koji je narastao do 2,02 metra uspješno igra na koledžu. Teoman Alibegović je u Udinama kao general menager kluba. Dobraš se posvetio računarima u USA.

Naravno da nisam zaboravio ni Zorana Kajmakovića sa kojim se često čujem, ne samo zbog toga što smo kolege po struci, nego što i njegov sin Boris koji je dogurao do 2,17 m uspješno igra u gradu u kojem ja živim. Sa ekipom koja je tek ove sezone ušla u prvu ligu ušao u Final Four izraelskog prvenstva. I još nešto, Zoran je već godinu dana dedo jedne male prekrasne djevojčice.

Zdravko Radulović je u Zagrebu, sada malo manje u košarci a više u ugostiteljstvu. U Zagrebu je iDževdo Alihodžić. Samir Avdić je u Sarajevu i tamo radi kao menadžer nogometaša i košarkaša. Adis Bećiragić je u Antaliji, preuzeo je ekipu kada je bila duboko u ponoru i umalo da je spasi od ispadanja. Ostaće na istom mjestu da se slijedeće sezone vrati u Prvu ligu. Boco Đurić je u Kragujevcu, a jedino nisam uspio da otkrijem gdje je Dragan Zrno. Tu informaciju nisam uspio da saznam ni od njegovog velikog prijatelja Milana Broćete koji je u Belgiji.

Nenad Marković je u Grckoj kao trener “Panionisa” i to vrlo uspjesan. Spomenko Pajević je uspješan menadžer NBA igrača u USA, a Farid Mehović je predavač na jednom američkom univerzitetu.

Nekadašnji direktor “Bosne” i bivši sudac Goran Radonjić odradio je uspješnu kampanju u izboru Mainini-a za predsjednika FIBA WORLD. Moji izraelski prijatelji iz košarke su mi rekli da je Goran tako dobro odradio posao da bi ga u budućnosti i oni koji se bore za predsjednika vlade u državama, slobodno mogli uzeti za vodjenje kampanje. A ako mislite da nemam veze i sa ljudima iz ženske ekipe KK “Bosna”, varate se. Ibro Krehić i Suljo Begović su u Sarajevu, Slava Pecikoza je glasnogovornik Fudbalskog saveza BiH. Nataša Bašović radi u KSBiH, a Slava Taušan i Gordana Janjić rade u Košarkaškom savezu Srbije. Tamo je i Tiho Bubalo na mjestu direktora muške kosarkaške lige. Vera Đurašković je između Beograda i Kanade gdje joj žive sinovi. Biljana Bošnjak je u Holandiji, Brankica Samardžić u Španiji, Slavica Šuka – Delibašić u Sarajevu, Gordana Zekić takodjer. Verica Maksimović je u Zrenjaninu.

Kada se spominje košarkaški klub, bilo je tu i onih koji su bili uvijek uz njega u srećnim i manje srećnim trenucima, kao Šona Kovačević koji je u Kanadi.

Uz one koji su i danas, tamo blizu ili aktivno u klubu kao Rođeni Krvavac, Mirsad Milavić, Boško Grubnić, Dr Mujić, htio bih se izvinuti onima koje nisam spomenuo. Zahvaliću se svima za neku novu informaciju kao naprimjer o Dr Dževadu Pašiću, Dr Djidi Brkiću, Novaku Vasojeviću, Šekiju, Ivici Pekiću, Zdravku Čečuru, Merimi Ferizović…Bice mi drago još više proširiti svoje kontakte i informacije.

Moni Gaon

Stranica podrške Boši Tanjeviću

Vlado — Tue, 23 Mar 2010 01:32:02 +0000

Vijest o bolesti i predstojećoj operaciji proslavljenog trenera Boše Tanjevića munjevito je obišla sarajevsku sportsku i drugu raju širom svijeta. Današnja vijest glasi:

“Kako se i nagađalo posljednjih dana, poznati košarkaški stručnjak Bogdan Tanjević (63) objavio je kako privremeno napušta trenerski posao.

Prema pisanju turskih medija, Tanjeviću je dijagnosticirana teška bolest, rak debelog crijeva, zbog čega se povukao s mjesta trenera Fenerbahčea.

Što će biti s njegovom drugom funkcijom, onom selektora turske reprezentacije, zasad još nije poznato.

Tanjević je 1979. vodio košarkaše “Bosne” do naslova evropskih prvaka, a 20 godina kasnije je na tron Staroga kontinenta zasjeo i s reprezentacijom Italije.”

Sa više strana je predloženo da na blogu otvorimo “stranicu podrške” Boši sa željom da izvojuje još jednu važnu životnu pobjedu i što prije nastavi sa uspješnom trenerskom karijerom.

Мој пас је живео боље од мене

Vlado — Sun, 28 Feb 2010 17:29:01 +0000

Љубодраг Симоновић Дуци

Некад један од најбољих кошаркаша света прича о одласку са Олимпијских игара, језивом Шумахеровом искуству, мистерији око Трајка Рајковића, свађи са Зораном Ђинђићем, истини о Соњи Хени, лажној и истинској љубави, потреби за женама…

Непријатељи Љубодрага Симоновића Дуција кажу за њега да је луд, а он је могуће је , по свему што пише и говори, испред времена у коме живимо. Пре четрдесетак година био је један од најбољих кошаркаша света. Али, кад је суочен са ставом Међународног олимпијског комитета (МОК) да екипа дрогираних спортиста остаје у такмичењу, напустио је Игре у Минхену (1972) и променио мишљење о вођама спортских догађаја. За њега је, од тада, врхунски спорт само „рекламни пано великих компанија и гладијаторска борба „робова”, а не надметање и ослобађање човека кроз игру”.

Рођен је првог дана јануара 1949. године у Врњачкој Бањи у браку Јелене и Јеврема, фризера из Краљева. Школовање је завршио у Београду. Дипломирао је и магистрирао на Правном, а докторирао на Филозофском факултету. Написао је шет књига: „Побуна робота”, „Професионализам или социјализам”, „Олимпијска подвала”, „Спорт Капитализам Деструкција”, „Филозофски аспект модерног олимпизма” и „Нови свет је могућ”.

Имао је два брака. Први са Светланом, а други са Милицом. Са Светланом има Игора (38), са Милицом Ивана (30) и Дуњу (29), а од Игора унуку Тару. Уз њега је сад, на мансарди коју је, углавном, сам саградио, Галина, бели ретривер.

Кад сте ушли у свет спорта?

Имао сам десет година кад сам на терену Слоге у Краљеву убацио прву лопту у кош. Потом сам из Слоге прешао у Црвену звезду са којом сам освојио Куп Европе. А већ у седамнаестој години сам одиграо прву од сто девет утакмица за државни тим Југославије. Са селекцијом сам освојио четири титуле. Били смо три пута прваци Европе и једанпут најбољи на свету. У међувремену сам седам пута био члан најбољег састава континента. И све то до моје двадесет треће године, до Олимпијаде у Минхену (1972).

Шта се догодило у Минхену?

Изгубили смо од Порторика (74:79), али двојица њихових играча имала су, на тесту, позитиван налаз. После нашег протеста одлука МОК-а је била да се резултат призна! И једногласно смо одлучили да одемо са Игара. Међутим, сви играчи , сем мене, су под притисцима из Београда променили одлуку.

И шта сте им казали?

Само једно: „То, што ће Југославија остати на Играма, нико, никад неће да нам опрости”. Ипак, нису прихватили мој став. А кад сам пошао из олимпијског села нико није дошао да ме испрати. Е, то ми посебно заболело. Био сам, после догађаја у Минхену, привремено искључен из државног тима. Ова казна требало је да траје шест месеци. А то је, уствари, било заувек.

Где је све било допинга?

На основу докумената које поседујем допинг је масовно био присутан у свим спортовима. Кошаркаши у НБА лиги су, још осамдесетих, узимали кокаин. А у фудбалу је све о допингу написао Харалд Шумахер, немачки голман, у књизи „Почетни ударац” у којој је описао и како су Немци освојили титулу првака света 1986. године у Мексику. Доктор им је, укупно, убризгао седам хиљада инјекција. Шумахер после тога дуго није могао да контролише мокрење, патио је од несанице, није могао да има сексуалне односе…

Да ли је тога било код нас?

Не знам. Али, сигурно не тако јавно како је то доживео Шумахер и његови саиграчи. Али, наш Трајко Рајковић, центар државног тима, је умро 1970. године из још необјашњених разлога. Догодило се то кад смо освојили титулу првака света у Љубљани. То памтим као велику мистерију.

А како сте ви прошли?

Постао сам отац у време Игара у Минхену. Родио ми се Игор. Завршио сам факултет и уписао магистарске студије. Хтео сам одем и из клупске кошарке. Био сам срећан, али и забринут. Звезда ме уцењивала. Претили су ми одузимањем стана, ако се не вратим. Моја супруга Светлана је добила маститис, изгубила је млеко. Није могла да доји Игора… Одлучио сам тада, уз одређене услове, да се следеће сезоне вратим у клуб, а у току лета сам отишао у Енглеску због језика.

Шта вам је дала Енглеска?

Сем језика стекао сам и једно лепо искуство. Тај колеџ је имао женску и мушку кошаркашку екипу, па су предложили да у утакмици ова два састава играм за женски тим. Пристао сам. Пет минута пре краја водили смо са десетак разлике. Постигао сам све кошеве, јер девојке су били нежне, а младићи снажни. Али, мој „тренер” је била милитантна феминисткиња која ме извела из игре и мушкарци су победили.

Који још пораз памтите?

То је онај кад је политика нове Србије, ове после Октобарских промена, била јача од мене. Пре полагања докторске дисертације код професора Михаила Марковића, на Филозофском, желео сам то да учиним на Факултету за физичку културу са тезом „Спорт у свету филозофије игре”. Али, одбили су ме само зато што сам јавно критиковао Ђинђића и врхунски спорт.

Да ли сте познавали Ђинђића?

Били смо 1987. године заједно у Франкфурту. Нисам могао да добијем посао у Југославији, па сам прихватио позив Бамберга да будем тренер. Немци су ми нудили држављанство, јер моја баба је Немица, али то сам одбио. Зоран ми је рекао да сам будала што не прихватам ову понуду јер бих зарадио милионе марака. А из мог рада „Олимпизам и фашизам” Зоран је тражио да избацим све тезе о вези Пјера де Кубертена, оснивача модерних Игара, са фашизмом, па смо се посвађали. Зоран је, уз то, тврдио да је демократија слобода капитала, а ја да је демократија слобода човека…

Слобода је лепа, али како сте живели?

Јако тешко. После развода са Светланом, био сам у браку са Милицом. која је, као технолошки вишак, остала без посла, а имао сам двоје деце… Да би могао да зарадим неки новац био сам спреман на све, па и да у Норвешкој радим на нафтној платформи, да будем конобар, столар…

А зашто не и тренер?

Тренирао сам и две кошаркашке екипе у Трондхајму, мушку и женску. А био сам и предавач на факултету, али су ме избацили после месец дана. Нису могли да ми опросте моју причу студентима да је њихова спортска легенда, клизачица Соња Хени, 1936. године, у Гармиш-Партенкихену, у Немачкој, играла танго са Хитлером, што је историјска чињеница, а не бајка.

Да ли су и бајке, по некад, опасне?

Како да не. У причама за децу врло лако може да се схвати природа капиталистичког друштва. Углавном су то расистичке приче којима се васпитавају деца. На пример она о Тарзану по коме белац у џунгли господари црнцима… А „Црвенкапа” је најгрознија прича икад испричана: „Болесна бака лежи сама у сред шуме, а добра мама шаље црвенкапицу да баки носи колаче, а ту је и вук”..! Па сваки нормалан човек би ту баку довео код себе да је лечи…

А да ли је бајка и ваша прича?

Гледам на спорт као на симболичну појаву. У спорту сад владају принципи на којима је заснован капитализам: „Човек је човеку вук”, То је логика профита. Тиме се уништава хуманост. А ја тврдим да би требало улагати у телесну културу и у покрет повратка природи који се заснива на принципу „Човек је човеку човек”. И духовно, а не материјално, мора да постане мера људског богатства. То је прави спортски пут.

Где је жена у спорту?

Мушкарац је у врхунском спорту деградиран једанпут, а жена двапут. Мушкарац је у спорту робот, а жене се прво решавају свог женског бића, да би постале „мушкарци”, а потом постају роботи. А то је монструозно.

Шта је за вас љубав?

Постоје две врсте љубави: лажна и истинска. Лажна љубав је везана за симболе какав је новац, а истинска љубав је заједничка борба њих двоје за свој слободан свет.

Чиме вас привлаче жене?

Имам потребу за женама као еротско биће. Жену доживљавам емотивно, духовно, интелектуално…

Да ли сте верник?

Верујем у човека, али не у Бога. За мене Бог не постоји. Али, постоји Бог као естетска идеја. Истинска религиозност је везана за хуманистичке симболе. То су: љубав, међуљудски односи, став према космосу…

Коју музику волите?

Ми смо имали кућни оркестар. Ја сам свирао прву, а брат Владимир другу виолину, отац хавајску гитару, мајка је певала, а чика Бркић, наш учитељ, флауту. Свирали смо Дворжакову „хумореску”, па Брамсову „Мађарску игру број пет”, Штраусове валцере, народне, староградске песме…

Како сад живите?

Добио сам пре две и по године националну спортску пензију и то ме спасло. Нису ми дали да радим. Нису ме примили ни у друштво књижевника, а написао сам шест књига. Шверцовао сам се у градском саобраћају. Јео сам, углавном, само кромпир и лук. И мој пас је живео боље. Комшије су му доносили коске…

Славко Трошељ

Objavljeno u današnjoj “Politici Online”

Mirza, hvala ti…

Vlado — Tue, 08 Dec 2009 23:13:25 +0000

Na današnji dan prije osam godina preminuo je najbolji bosanskohercegovački sportista, košarkaški virtuoz, i veliki čovjek Mirza Delibašić Kinđe.
Pripremila: Tatjana Sekulić
Bio je ikona bosanskohercegovačke ali i evropske košarke, kraljicu svih igara igrao je klizeći terenom, kao da pleše s njom, a da je zaista bio košarkaški as potvrđeno je i samim time što je uvršten među 50 najboljih evropskih košarkaša svih vremena.

Rođen je u Tuzli 9. januara 1954. godine. Mirni i tihi dječak, kako su ga opisivali njegovi vršnjaci, najprije je počeo trenirati tenis i sa samo dvanaest godina postao republički prvak u tom sportu.

Bijelim sportom se prestao baviti kada je umjesto njega na neko takmičenje otišao ‘neki guzonjin sin’, ispričao je jednom za bh. magazin ‘Dani’ Besim Smajlović, Mirzin prijatelj iz djetinjstva.

I tada je Mirza izabrao novi sport – košarku, kraljicu svih igara i postao njen kralj.

Prve utakmice igrao je za tuzlansku Slobodu, a nakon dvije odigrane sezone za taj klub prelazi u ‘Bosnu’ s kojom će stići do samog vrha Evrope.

Za studente je odigrao 700 utakmica i postigao 14 hiljada koševa. Bio je prvak, Jugoslavije, Balkana, prvak Evrope, svijeta ali i olimpijski pobjednik.

Najveći svih vremena ostao je zapamćen i po nastupima u dresu Reala, kraljevskom klubu u kojem ga i danas smatraju jednim od najboljih igrača koji su ikada nosili dres ovog madridskog kluba. A, nakon njegove smrti španski mediji su za njega najčešće koristili pridjev ‘mitico’.

Karijeru košarkaša je završio prerano zbog bolesti, tačnije moždanog udara koji ga je zadesio na putu ka Italiji. No, borio se s teškom bolešću godinama, prkosio joj vedrinom svojih očiju i toplotom velikog srca koje je posjedovao.

Smrt ga je sustigla u njegovom stanu u Sarajevu 08. decembra 2001. godine. I otišao je… No, iz srca građana Bosne i Hercegovine, ali i šire nikada nije uspio otići. O njemu su ispričane mnoge priče, roditelji i danas djeci pričaju priče o kuštravom, plavookom dječaku koji je osvajao srca svih koji bi ga ikada vidjeli, o dječaku koji je za kratko vrijeme zasjeo na tron Evrope postavši kralj kraljice igara.

I nakon svega što je podario Bosni i Hercegovini, Evropi i svijetu, ljudi nisu uspjeli pronaći riječi kojima bi mu se zahvalili, jer nema ih, zakovane su u nekim neprevodivim dubinama…

Mirza, hvala ti…

Memorijal “Mirza Delibašić”

Vlado — Tue, 29 Sep 2009 21:32:48 +0000

Poslije dužeg vremena, večeras sam prisustvovao jednoj košarkaškoj utakmici u Sarajevu. Posljednji dan memorijalnog turnira u spomen na velikog igrača i čovjeka Mirzu Delibašića obilježen je susretom neporaženih ekipa “Fenerbahče” i “Cibone” koji je turska ekipa pod vodjstvom našeg Boše Tanjevića ubjedljivo dobila i osvojila pobjednički pehar, dok je u borbi za treće mjesto “Bosna” pobijedila grčki “Panionios” koji trenira, opet naš, Nenad Marković.

Iskoristio sam priliku da snimim počasne goste, odnosno, bolje rečeno domaćine, Mirzine sinove Darija i Dinka i suprugu Slavicu. Bilo je još nekoliko zanimljivih susreta sa starim prijateljima.

Naravno, najzanimljiviji je bio susret sa Bogdanom Tanjevićem, proslavljenim trenerom nekadašnjih šampiona Evrope – naše “Bosne” koji je sada trener turske reprezentacije, a istovremeno obavlja i dužnost trenera istanbulskog “Fenerbahčea” .

Sreo sam se i sa Mirkom Novoselom, dugogodišnjim trenerom “Cibone” i jugoslovenske reprezentacije u vrijeme kada sam i ja bio aktivni savezni sudija. Pričao mi je da je sada u penziji, da pomalo pomaže svom nekadašnjem klubu, da se upravo vratio iz SAD gdje je bio gost na promociji nekoliko čuvenih košarkaških imena u “Kuću slavnih” čiji je i Mirko postao član prije dvije godine. Vodio je sa sobom i veoma talentovanog sina da ga lično upozna sa legendarnim Michael Jordanom koji je tek sada primljen u društvo najslavnijih košarkaša i trenera svijeta.

Mirko je jedan od rijetkih trenera koji je 26 godina proveo na klupi samo dva kluba u svojoj karijeri: zagrebačke “Lokomotive”, kasnije “Cibone” i jednog italijanskog kluba u Napulju u kojem je proveo samo dvije godine. Moram ovom prilikom istaći da mi je Mirko mnogo pomogao kada sam tokom rata neko vrijeme proveo u Zagrebu što se ne može i ne smije zaboraviti.

U sportskom društvu “Bosna” proveo sam skoro 40 najljepših godina, stekao brojne prijatelje i sa košarkašima proputovao “pola svijeta”. Emin Dukatar bio je nekoliko godina predsjednik košarkaškog kluba, a Ivica Pekić dugogodišnji član uprave. Poslije rata se “prešaltao” na nogomet, bio vlasnik FK “Bosna” Visoko gdje je dobio i nadimak Berlusconi.

Sreo sam još desetak starih prijatelja sa sportskih terena i podsjetio se na divne godine provedene u sportu u vrijeme kada je Jugoslavija bila sportska velesila, a Sarajevo imalo klubove u raznim sportovima sa visokim evropskim rejtingom.

Posljednje vidjenje starih prijatelja

Vlado — Thu, 20 Aug 2009 01:14:42 +0000

Povodom smrti Siniše Kneževića, javila se i kćerka Zlatka Corna – Ivana, koja sada živi u Londonu i poslala nam dvije izuzetne fotografije dvojice starih prijatelja i sportskih drugara snimljene prilikom njihovog posljednjeg vidjenja 2004.godine u Londonu. Siniša i Zlatko igrali su košarku u “Mladoj Bosni”, Zlatko se kasnije oprobao i kao prvi košarkaš – profesionalac iz Sarajeva igrajući za tuzlansku “Sloboda” koja je tada bila prvoligaš. Sticajem okolnosti, tada sam sudio utakmice Prve lige pa čak i dvije tekme koje je “Sloboda” igrala u Tuzli.

Te 2004.godine družili su se par dana u Londonu, obojica pomažući se štapovima, ali očigledno u dobrom raspoloženju koje je, inače, Zlatko uvijek širio oko sebe. Nažalost, prvo nas je napustio Zlatko a prije nekoliko dana i Siniša čija sahrana će se obaviti iduće srijede (26.avgusta) u Londonu u 16:00 sati po lokalnom vremenu.

Obojica su bili veoma popularni i kao sportaši, a, što je još važnije, i kao ljudi. Ostavili su neizbrisiv trag medju ljubiteljima sporta, posebno košarke, u Sarajevu i Bosni i Hercegovini.

Umro Siniša Knežević

Vlado — Mon, 17 Aug 2009 01:17:27 +0000

Dragi čika Vlado,

Sa velikom žalošću Vas saopštavam da nam je tata umro. Desilo se tokom noći četvrtak/petak u bolnici Charing Cross u Londonu. Iz sveg srca Vam se zahvaljujemo za dovla.net jer je gledao svaki dan dok je trajalo.

S poštovanjem,

Dean i Sanda Knezević

Sinišu poznajem od 1952.godine kada sam krenuo u isti razred osmogodišnje škole na Marindvoru sa njegovim mladjim bratom Zoranom koji mi je ubrzo postao najbolji prijatelj. Bio sam često u njihovom velikom stanu (Maksima Gorkog iznad USD “Bosna”) gdje je istovremeno njihova divna majka Štefica imala zubarsku ambulantu. Njihov otac Pavle je umro dosta mlad, a sa njima su živjeli roditelji tete Štefice veliki gospodin Maks Sandbihler i baka koju smo zvali “Zagrebačka štedionica” jer je vodila računa o kućnoj ekonomiji.

Dvije godine stariji, Siniša je rano završio fakultet i odmah postao “neki direktor” u “Unisu”. Bio je odličan košarkaš “Mlade Bosne”, pa sudija i trener, ali je uspješnu karijeru ostvario u “Unisu” i kasnije u “Feroelektru” (kada sam i ja tamo radio) čiji predstavnik je bio u Pekingu.

Često smo se čuli telefonom nakon rata kada je Siniša živio u Londonu. Strašno je saznanje kakva žalosna sudbina je zadesila jednu od vidjenijih sarajevskih porodica. Nakon smrti djeda i bake, pa oca i majke, umrla je Sinišina supruga Inga (rodjena Pani), pa Zoranova supruga, da bi kasnije i Zoran tragično završio život.

Sinišina djeca Dean i Sanda, kao i Zoranova djeca, mogu biti ponosni kao članovi divne porodice Knežević.

U Suadino i moje ime, izražavamo iskreno saučešće.

Goran Radonjić: Intervju za BHRT

Vlado — Sun, 31 May 2009 21:56:09 +0000

Dragi prijatelji,

Nedavno je na Bosansko Hercegovačkoj Radio Televiziji objavljena jedna emisija (u okviru serijala Lifestyle) koju su sarajevski novinari snimali na brzinu negdje u novembru 2008, neposredno prije nekog od mojih putovanja. Ta emisija je prikazana na TV, a nalazi se na Sajtu iste televizije.

Ukoliko imate vremena (35 minuta od kojih 20 minuta moje priče) i naravno želite da pogledate istu, možete je veoma jednostavno pronaći :

www.bhrt.ba

bht 1 (jedan od tri ponudjena izbora u sredini ekrana)

Redakcija revijalnih i mozaičnih emisija (na lijevoj strani)

Lifestyle (u sredini sa datumom 26/05/2009)

Iskreni pozdravi

Goran Radonjić